stillhoping

...Mogla bih da napisem jedan mail nalik eseju,naslovljen na nekog drugog,stvarnog ili izmisljenog...mogla bih u taj esej da strpam sav onaj lenji letnji jazz sto plavi moju sobu nocu,cudesan svetlucav glas Diana Crall,i nekoliko omiljenih stihova Bertolda Brehta,i cak cudesne zalaske sunca na Dunavu koje mi otkriva moj potomak,mogla bih divno da opisem mirise i ukuse...mogla bih majstorski da ispletem omcu od reci i njome uhvatim vetar i nezadrz...
ili......
....mogla bih da odglumim nehaj i lezernost,da postavim pitanje nehajno i toboze da se ne osvrnem na mogucnost da necu dobiti odgovor...
mogla bih da zvucim prostodusno i srdacno,kao sto umeju da budu ljudi mekog srca
mogla bih...da nadjem neki glupavi izgovor za sve ovo
naposletku...
...kad bih znala kako je svoja pisma Gala pisala Daliju i Vida Crnjanskom i Ana gospodinu Pavicu...mozda bih bila manje nevesta...
ali..eto...ja nisam player....
umesto toga,saljem kratke recenice o razgolicenim rukama i suncu,o maloj kafani u Zemunu,na vodi,sa kockastim stolnjacima i debeljuskastim konobarom,..gde se pila neka vrlo blaga i mirisljava dunja ,jeo se sir i masline koje na kontinentu nikad nemaju onaj pravi ukus...i naposletku,povremeno se zmurilo s licem okrenutim ka suncu...
precutkujem svoj nemir i nesanicu i nehajno govorim o divnim popodnevima...lenjim,isprekidanim smehom...
...nikad ne pitam...
..nikad ne trazim da potvrdi...
...i ponovo....
...sve sto mogu je da mu posaljem ovaj konfuzni mail,u njemu osmeh i pogled,u trenutku kojim vlada impuls ili odsustvo zdravog razuma
i sve cemu se mogu nadati je osmeh ,neodredjen,necitljiv
pa ipak...

i nije vazno
kada
kako
ako
no matter...

....jer nije vase samo ono sto kraj vas dise....a ponekad nije uopste...