LIFE

Fakat mi je dosta svega!- kazem ulazeci u glavnu prostoriju ureda. I oni i njihovi projekti. Nek se j... Anita me pogledala, naviknuta na moj način rada i moju živčanost, ali nenaviknuta na psovke. Baš me briga ,pomislim, mogu psovati i u uredu, ipak su oni tu svi za mene nemoćna janjad sto trčkara okolo u strahu za plaću. Ipak sam ja šef.
Vec tri jebena mjeseca radimo taj projekt i oni jos uvijek nisu zadovoljni. Ok, oni su nam od važnijih naručitelja, ali ako odu nećemo propasti. Samo želim da plate za tri mjeseca mukotrpna rada. I gotovo. Jer platit ce nam. To je sigurno kao amen na kraju svake molitve. Ha, jos sam postao i religiozan. Pa kako i ne bi kad u centru grada umjesto Christmas carols cujem pjesmice "otkupljenje je stiglo" "spasitelj je dosao". Ma zajebi to! Samo neka mali žuti dođe i neka plati i neka pokupi svoj projekt! Ne mogu više ovako. Projekt br. 1 projekt br. 2 projekt br. 10 i to svaki za razlicitu firmu.

Ok, ima prijaznih ljudi među velikim naručiteljima projekata. I oni odu zadovoljni i plate u razumnom roku. A ne ovi s kojima se najebes 3 jebena mjeseca i kazu da nisu zadovoljni.

Ali, gospodin Acher ce me opet pitati onim svojim glasom sto je sa projektom- kaze mi Anita. Ma nek pita, Anita srce, nek pita. Znam da si ti sposobna i da ces znati kako ga odjebati. Ali ne bih zeljela da dolazi osobno ovdje i da me optuzuje za neprofesionalnost- opet će Anita. Ma neće te optuživati, ako koga treba optuživati onda su to oni. I Acher i njegova dva patuljka koji mu se šepire iza leđa davajući mu nekorisne savjete. Ti kao da su dosli zajedno s njim ravno iz bečke šume. Ovaj Acher neki čudak s dva mala patuljka. Kad se sjetim te slike samo što ne prasnem od smijeha pred njima.

Dolazi, Marko, sef drugog projekta i nesto me upita. A ja ne znam sto da mu odgovorim. Dolazi i ostalih 10 ljudi svako zadužen za različit projekt. Dolaze jedan za drugim, nastala je gužva i svi govore skoro u isto vrijeme. Fakat više ne mogu jer sam već 3 mjeseca na jebenom xanaxu. Morat ću preći na nešto ozbiljnije. Pa naravno, ja sam otvoren za sve mogućnosti. Pocet cu s hašem. Za početak. Da me smiri. Ljudi ja fakat ne mogu! I vi i vaši projekti! Završite ih kako god znate! Jebe mi se, ja idem u New York!-izderao sam se, uzeo aktovku i izletio iz ureda tresnuvši vratima da se cijeli kat stresao.

Taxi! "Vozi me do aerodroma!" Palim cigaretu. Jos jednu. Cigareta za cigaretom. Dok nisam došao do socrealističkog aerodroma koji je svako malo u defektu! Jebote takav aerodrom. Vec su mogli sagraditi 10 novih za te pare koje uzimaju!
Dođem na šalter. Idem u New York! Dajte mi kartu do najbližeg transfernog grada.
"Moze, gospodine", "u 15:30 imate let za Amsterdam." Ko iz Amsterdama leti za jabuku? Mozete s Panamericanom. Ma jebote Ameri!-pomislim. "Kakav panamerican"-kazem radnici na šalteru. "Onda možete KLM-om". Nizozemci su ok. Jedva sam čekao da se avion počne dizati i onaj dobro mi poznati osječaj u želucu. Do Amsterdama sam bio napola urokan sa viskijem. Kad sam izašao u Amsterdamu me dočekala hladnoća i kiša. Odmah sam došao k sebi. U baru sam popio neku vodu od limuna. Znao sam da smrdim po alkoholu i otisao sam do parfumerije. Uzeo sam s police nasumce jedan parfem. Alkohol me jos malo drzao tako da nisam razabirao baš jasno slova. Platio sam, izašao sam i nasprejao se do daske. Ukrcao sam se u KLM-ov avion. Sjeo sam na udobno sjedalo. Naravno, vip class. Pa nemam bez veze plaću 20 somova Eura mjesečno. Vani je već bio mrak a unutra u kabini su gorila svjetla. Izvadim parfem iz džepa sakoa i pogledam kako se zove. Pisalo je 212. Ha ha! Pa nije ona stara baba od Caroline Herrere pogriješila. Bar ne danas! Spremim parfem natrag u džep. Zgodna stjuardesa me gledala prodornim pogledom i prolazila pokraj mene. Namignuo sam joj. Bit ce oko mene tokom cijelog leta.