27
utorak
lipanj
2006
Goran Petrović
Odgovor kao pitanje
Razlike
Svako ko se danas odluči da napiše i objavi zbirku priča suočiće se sa jednim paradoksom. Naime, moglo bi se pomisliti da priča više nego roman odgovora duhu vremena čiji je pars pro toto brzina. Ta pretpostavka je logična, ali i netačna. Čitaoci su danas skloniji romanu nego zbirci priča. Oni koji nemaju vremena za roman nemaju vremena ni za priče. NJihova literatura su dnevne novine, one koje sve mogu da objasne u pet rečenica. Pisanje priča je otuda, u srpskoj književnosti, jedan hrabar poduhvat koji se preduzima uprkos žanru. Suočen sa novinama u kojima su zvezdana prašina estrade i crna hronika isisali do gole ljušture sve oblike neobičnosti, pisac priča je prinuđen da izmisli prazno mesto u moru tekstualnosti, u kome bi njegove priče ponudile nešto čega nema, koliko u romanu, toliko i u novinama.
Pred tim zadatkom našao se i Goran Petrović sa svojom zbirkom priča „Razlike”. Već na prvi pogled je vidljivo da, za razliku od autorovih romana, ove priče poštuju pravila mimezisa i to u širokom spektru od forme autobiografske priče („Pronađi i zaokruži”), koja se u prustovskom maniru završava početkom pisanja, pa sve do priča u kojima bi se junaci mogli poistovetiti sa tipovima karakterističnim za prozu realizma („Ispod tavanice koja se ljuspa”, „Između dva signala”).
Odmakom od fantastične proze, Petrović se, čini mi se, uhvatio u koštac sa izazovima duha vremena, koje je često, do sada, pokušavao da zaobiđe ili nadmaši fantastikom. Pa ipak, i pored približavanja realističkom prosedeu, autor nije rasitnio svoj talenat na prozne banalnosti.
Goran Petrović ih izbegava pre svega suptilnim, majstorskim inovacijama u pripovedanju kao što je, recimo, šetanje pripovednog glasa po mraku bioskopske sali u kojoj svaki gledalac i nameštenik ima svoju priču i svoju sudbinu („Ispod tavanice koja se ljuspa”) ili, pak, vanrednim smislom za detalj i nijansu kojom se postepeno pojačava osnovno raspoloženje priče („Između dva signala”).
Suptilnost prisutna u tehnici pripovedanja prisutna je i u Petrovićevom tretmanu (SFRJ) prošlosti: izvan jalove opozicije kritičkog odricanja i romantičarskog monumentalnog obožavanja, Petrović ispisuje priče u kojima skorija, predratna, prošlost biva dozvana sa nekom vrstom tihe sete koja je lišena nostalgije. Ta blaga seta uvod je u nešto što karakteriše većinu priča u „Razlikama” a to je duhovnost.
Reč „duhovnost” ovde koristim kako bi označio metafizička titranja u realnom svetu Petrovićevih priča, koja se ponegde naziru kroz simbole ili metafizičku vertikalu uspostavljenu predlozima „iznad” i „ispod”, a ponegde veoma jasno i eksplicitno dozivaju („Iznad pet trošnih saksija”, „Bogorodica i druga viđenja”). Duhovnost ovih priča ukazuje da je onostranost kod Petrovića shvaćena kao etički korektiv stvarnosti. A kako takva vrsta korekcije uvek stremi ka celovitom preobražaju sveta, onda nije slučajno što ova Petrovićeva zbirka priča sadrži i jedan potencijalan roman koji je pripovedačko umeće i formalna invencija učinila pričom („Ispod tavanice koja se ljuspa”).
Sklonost da priču ne završi na mestu gde bi njen otvoreni kraj najviše zračio, već suprotno, tamo gde se smisao priče ukotvljuje i smiruje, čini Petrovića u izvesnom smislu nemodernim autorom. Međutim, to ovog pisca vraća, rekao bih, ka izvorima pripovedačke umetnosti u kojima Valter Benjamin prepoznaje jednačinu priču = savet za život. Petrovićeve priče ne deluju kao popovanje, ne kao regula koja deli svet na manihejske polove Dobra i Zla, nego zaista kao skroman savet koji nikad ne prestaje da bude obavezan pravilima, zbilja majstorskog, pisanja.
Eto nas, dakle, kod jedne poetičke razlike koja Petrovića odeljuje od većine značajnih savremenih srpskih pisaca. Čini mi se, da ukoliko bi ovakva poetička rešenja postala manir, to ne bi bilo dobro za srpsku književnost u celini. Opet, dokle god postoje kao razlika, Petrovićeve priče će svojim odgovorima postavljati (ne)zgodna pitanja svim oblicima modernizma.
Slobodan VLADUŠIĆ
komentiraj (0) * ispiši * #
24
subota
lipanj
2006
Miroslav Antić: In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu
I taj Antić što me je upropastio i kao
Pisca i kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea
Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zen budizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje i on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan i sam i do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo
komentiraj (2) * ispiši * #
13
utorak
lipanj
2006
Darkwood Dub
"Darkwood Dub" nastupili u Banjoj Luci u okviru EXIT promo-partija
J. JOKSIMOVIĆ
"Uvek ćemo biti bend iz podzemlja"
Neokrunjeni kraljevi beogradskog muzičkog undergrounda "Darkwood Dub" nastupili su pred Banjolučanima kao zvijezde večeri u subotu uveče na održanom promo-partiju EXIT festivala. Nekoliko hiljada posjetilaca uživalo je u dvočasovnom repertoaru "Darkwooda" u kojem je bilo za svakog po nešto - od pjesama s albuma "Paramparčad" i "Elektropionir" pa do posljednjeg CD-a "O danima...", objavljenog krajem 2004. godine. U okviru EXIT-a bend će na Petrovaradinskoj tvrđavi svirati 7. jula, na NIS Fusion stejdžu.
Od kada imaju svoj studio "Elektropionir" "Darkwood Dub" izdaju albume gotovo svake dvije, najviše tri godine, a sa harizmatičnim vokalom Dejanom Vučetićem Vučom ovom prilikom razgovarali smo upravo o novom materijalu, nastupu na EXIT-u i uopšte budućim planovima benda.
"Dan ili dva pre EXIT-a nastupićemo na zagrebačkom festivalu INmusic uz Moriseja, pa se vraćamo u Novi Sad. Nakon toga sviramo u Osijeku, Dubrovniku... Ima još gomila nekih nastupa po Srbiji koji su već zakazani, tako da će biti dosta svirki na leto", kaže Vuča.
NN: "O danima..." je izašao krajem 2004. godine, a po nekoj vašoj tradiciji izdavanja albuma vjerovatno pripremate nešto novo?
VUČA: Taj ritam je slučajno uštiman, ali možemo izdati, opušteno... Uvek imamo materijala, ali ne znam da li ćemo do kraja godine izdavati. Ne zavisi sve od mene, ali ne verujem da ćemo još izdavati novi materijal. Trudimo se uglavnom da uvek nešto snimamo, da uvek pravimo novi album, ali nismo postavili nikakve rokove za izlazak CD-a. Videćemo, možda posle Nove godine.
NN: Iako su neki kritičari album "O danima..." podvukli komercijalnom crtom, bar na ovim prostorima on nije tako zaživio koliko recimo "Život počinje u tridesetoj"?
VUČA: Mogu pričati šta hoće, ali mi smo davno prevazišli tu komercijalu, jer ništa ne utiče na našu muziku, pri tom mislim na spoljne faktore poput kritika. Ne znam za ove prostore, možda je "problem" to što nas nije bilo dve godine, ali u Beogradu smo imali baš uspešnu promociju albuma "O danima...". Ovo su krizni dani za muziku kakvom se mi bavimo, ali kada napravimo koncert u publiku "isplivaju" ljudi koji zaista znaju da cene ono što radimo, svideo im se ili ne novi album. Možda trendovski gledano nismo u centru pažnje medija, ali jednostavno - imamo svoju publiku bili mi promovisani na svakoj medijskoj stanici ili ne.
NN: Oduvijek ste pripadali underground sceni, dok ste opet s posljednjim albumom "zreliji i vedriji". Hoćete li nastaviti u tom stilu?
VUČA: Uvek ćemo biti bend iz podzemlja, bili smo i bićemo. Ne vidim razlog da "izlazimo" kad nam je dobro i dole. Jesmo malo drugačiji na poslednjem albumu, ali iz podzemlja nećemo izaći (smijeh). Ne obraćamo pažnju čak ni na to šta publika voli, jednostavno - pravimo svoju umetničku karijeru na način za koji osetimo da nam ide i tako ćemo i dalje - po osećaju.
NN: Šta se dešava sa tekstovima? Koliko ste se promijenili u odnosu na cinizam i ironiju koji su izbijali iz starijih tekstova?
VUČA: Nema cinizma definitivno, a za ironiju - možda. Zavisi kako se sluša, kada se sluša i sl. Sazrevamo, što se moralo desiti pre ili kasnije, ali ako uzmemo u obzir da sada radimo sedmi album odavno smo preležali sve te dečje bolesti pripadanja muzičkim kategorijama, popularnosti ili nepopularnosti... Mi smo sad, takoreći, institucija za sebe.
NN: Još ti radiš sve tekstove?
VUČA: Da, ali to ne znači da ne uskačemo svi pomalo u svaku poru albuma.
NN: Koliko vam u radu pomaže ili odmaže to što imate svoj studio?
VUČA: Problem nastaje kada po deseti put menjamo aranžman ili slično, što verovatno ne bi da nemamo studio, ali da ga nemamo verovatno bismo odužili s izlascima albuma. Ko zna...
komentiraj (4) * ispiši * #
Nikola Tesla
I posle 150 godina od rođenja, genije iz Like enigma za svet
Teslin muzej i u Njujorku
„Bez Teslinih izuma stali bi točkovi naše industrije i saobraćaja, gradovi bi bili neosvetljeni, a fabrike čamile mrtve i neupotrebljive“, rekao je svojevremeno američki naučnik V. A. Berend. I danas, uoči Teslinog jubileja (150 godina od rođenja) koji će biti proslavljen širom planete 10. jula, ovaj američki naučnik srpskog porekla zapravo je zagonetka.
Tesline vizije tek treba odgonetnuti smatraju mnogi, a među njima i Miloje Popović, nekada direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, član radne grupe koja se uz podršku američkog udruženja elektroinženjera 1976. godine podigla Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima, književnik i publicista čije je ime urezano na postolju, a čija je poema posvećena ličkom geniju ušla u enciklopediju „Amerikana“.
- Činjenica je da Teslina slika u Muzeju istaknutih Amerikanaca imigranata u prostoru Kipa slobode na domaku Njujorka svojom veličinom nadmašuje Ajnštajnov autoportret. Na kući u Njujorku u kojoj je Tesla živeo gradonačelnik Menhetna 1977. otkrio je ploču. Na Nijagarinim vodopadima postoji replika spomenika Tesli (rad Frane Kršinića) koji je ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Za jubilej naučnikovog rođenja u Beogradu će biti podignut još jedan, rad Drinke Radovanović. U našoj prestonici nalazi se Muzej Nikole Tesle u kome se pored njegovih izuma i zapisa čuvaju njegova urna kao i otisci lica i desne ruke. U Americi stotinu udruženja nose Teslino ime. Joširo Nakamicu (rekorder po broju registrovanih patenata - oko tri hiljade) formirao je Teslino društvo u Tokiju. Sve ovo ipak nije dovoljno da bi se uvidelo koliki je vizionar bio lički genije - smatra Popović.
Ilustracije radi, Popović nam navodi jedan događaj koji je daleke 1893. godine oduševio posetioce Sajma u Čikagu. Tesla je napravio minijaturno jezero sa brodićem koji se ljuljao na površini. Iznenada, brodić je počeo sam da kruži po jezercetu. Tesla je stajao sa strane upravljajući njime pomoću nevidljivih radio talasa. Potom je zaprepašćenim gledaocima prepustio da sami komanduju brodićem... Uprkos ovakvoj spektakularnoj demonstraciji, brod sa daljinskim navođenjem nije fabrikovan za njegovog života.
- Zato što je Tesla svoj život profilisao „mimo sveta“ - objašnjava Popović - iza čega se krije duboki idealizam, koji je samo povremeno zaživljavao u praksi. Jedan od razloga što nema ugled kakav zaslužuje jeste u njegovoj gorštačkoj i emotivnoj prirodi koja se nije mogla prilagoditi američkom profitnom društvu u nastajanju. Tesla je smatrao da su njegove ideje, vizije i projekti mnogo veći i važniji od novca koji mu je za njih nuđen.
Poznato je da je pocepao ugovor sa industrijalcem Džordžom Vestinghausom, vredan deset miliona dolara. Slično je bilo i sa finansijerom Morganom kada mu je u Kuli u Šoramu na Long Ajlandu, 70 km od Njujorka, pokazao eksperiment sa prenosom električne energije. Morgan ga je upitao kako će naplaćivati struju koja je po Teslinoj zamisli tekla preko jonosfere kao provodnika. Tako banalan odgovor Teslu nije nije zanimao, pa ga je Morganu uskratio.
- Teško prilagodljiv na američke prilike, iako je u njima živeo čitavih šezdeste godina, Tesla je ipak oličenje našeg mentaliteta. Njegov romantizam i vizionarstvo sprečavali su da stoji s nogama čvrsto na zemlji. U njemu je tinjao srpski inat. Za njega je bilo gubljenje vremena da svoj rad stavi u službu neke privatne kompanije. Tesla je voleo i da fascinira javnost, doživljavao je sebe kao čoveka viših ciljeva. Zato je i živeo kao usamljenik, uglavnom se kloneći ljudi, iako ih je magnetski privlačio svojom gorostasnom pojavom (bio je visok dva metra) i svojim umom čarobnjaka. Ukratko, Tesla je bio previše jaka individualnost da bi bilo kome služio, kako sam u prvom stihu poeme napisao: „Samosvojan / Isklesan od tvrdog ličkog kamena / Čudotvoran / Svetlošću zaseni sjaj plamena.“ Zato je i skončao sam, u hotelskoj sobi, a sahranjen o trošku naših iseljenika, uz pesmu „Tamo daleko“, po sopstvenoj želji.
„Nikola Tesla je mogao postati najbogatiji čovek na svetu, samo da je hteo da bude bogat! Ali njega to nije zanimalo. Jednostavno govoreći, bio je naučnik - genije, pesnik nauke!“ Ovo su bile reči njujorškog gradonačelnika Lagvardije izgovorene na radio-talasima pošto je Tesla preminuo.
Tesla je zaista bio i pesnik, ne samo poeta u dušu. Za njegovom poezijom istraživači još tragaju, baš kao i za fonografskim zapisom njegovog glasa za koji prosto ne mogu da veruju da nigde nije zabeležen. Pogotovo kada se zna da je poslednji izdah Tomasa Edisona (pronalazača fonografa), sa kojim je Tesla tesno sarađivao, ovekovečen i čuva se u Muzeju Edisonovog rođenja u Ohaju.
Milena Marjanović
komentiraj (1) * ispiši * #
08
četvrtak
lipanj
2006
Rade Serbedzija
Poznati stranac
Nakon što je nizom uloga ostvario uspešnu svetsku karijeru (samo je prošle godine u Americi snimio četiri filma), Rade Šerbedžija, taj do početka devedesetih godina najpopularniji i najzaposleniji hrvatski i jugoslovenski glumac, ponovo snima u Hrvatskoj. Posle pauze od sedamnaest godina igra glavnu ulogu u filmu Lukasa Nole „Pravo čudo“.
Ima li simbolike u naslovu filma, da li je „pravo čudo“ što posle toliko godina ponovo snimate u Hrvatskoj?
- Pravo da vam kažem, ne razmišljam više o svojoj glumačkoj sudbini u Hrvatskoj. Ja sam ionako već odavno „Stranac“ u ovome svijetu i životu.
O kakvom se filmu radi?
- To je priča o ocu i sinu i jednoj lijepoj mladoj pekarici i još jednoj nesretnici, te nekim čudnim ljudima na malom otoku u Jadranskom moru. Film o „čudima“ i o ljubavi kao o najvećem čudu.
Kako se osećate snimajući film u staroj sredini?
- Osjećam se dobro. Hodam kroz kadar kao neki prekaljeni samuraj i ponekad se i sam začudim koliko sam toga već nakupio svojim iskustvom. Trudim se da mladim glumcima ne izigravam nekakvog profesora glume. Srećem i neke stare filmske drugare sa kojima sam nekada davno snimao filmove po istim ovim zagrebačkim ulicama i stanovima i ne bez teškoća savladavamo obostranu nelagodu našeg ponovnog filmskog susreta. Sve u svemu, lijepo je, ali i pomalo tužno...
Nedavno ste kupili kuću u Los Anđelesu. Znači li to da sa porodicom nameravate trajno da se nastanite na Pacifiku?
- Ta je kuća samo privremeni stan. Kao što su sve moje kuće samo privremene stanice u mome nomadskom životu kojim živim posljednjih sedamnaest godina…
Vaša autobiografska knjiga „Do poslednjeg daha“ postigla je ogroman uspeh na prostorima čitave eks-Jugoslavije. Pišete li nastavak priče?
- Moja knjiga „Do posljednjeg daha“ napisana je u jednome dahu i bila je neka vrsta moje psihoterapije u kojoj sam bio i liječnik i pacijent. Sretan sam što sam je izbacio iz sebe. Kao da sam neki veliki teret skinuo s leđa. Spremam i nastavak priče pod naslovom „Green Card“ („Zelena karta“), u kojem govorim o stranome svijetu u kojem živim, snimam filmove, uzdižem djecu... Naravno, uvijek se misli vraćaju tamo odakle sam došao i tamo gdje ću se jednom vratiti kao „poznati stranac“.
Da li posećujete rodnu Liku? U kakvom je stanju vaša roditeljska kuća u Buniću?
- Moja rodna kuća u Lici ne postoji. Na mjestu gdje je nekada stajala, iznikla je šljiva. Poslije onoga velikoga rata (1941-1945) moj je otac sa svojim starim ocem sagradio novu kuću u blizini ceste. Ta je kuća bila jedno od mojih toplih ognjišta uz koje mi je moj djed Vujadin pričao priče. Najviše sam pamtio one iz njegovog pečalbarskog života u Americi, gdje je u blizini Las Vegasa godinama kopao u nekakvim rudnicima. Kao dijete dolazio sam u svoju Liku svako ljeto i jahao vrane i bijele konje po zelenim pašnjacima i proplancima. Lička krajina uvukla mi se duboko pod kožu i danas još živi u meni samo kroz krajinske pjesme kojima me je majka učila. Kuća uz cestu je zarasla u korov i nema više nikoga da sije i žanje polja neorana. Od sve rodbine još je tamo moj ujak Mito (vjerni sljedbenik Stipe Šuvara i član njegove Socijalističke partije), tetka Neđa, Stojanka, Danica... Sve osamljene sudbine u praznim selima. Odlučio sam ove jeseni graditi malu kamenu kuću tamo gdje je iznikla ona šljiva. Tamo gdje sam rođen. Moram samo naći način kako da sačuvam šljivu. Ma neka raste u svojoj kući, pod svojim krovom...
Da li će se vratiti u Liku vaš otac Dane, koji od početka devedesetih živi u Beogradu?
- Neće. Moj se otac ne može nigdje vratiti. Sve je to za njega umrlo, zajedno sa njegovom velikom revolucijom. Ima 93 godine. Ponekad otvori prozor svog malog beogradskog stana, zagleda se u neke daljine i pretvori u stih iz jedne moje davne pjesme: „... A stoji pogled... ravan... u liniji što siječe...“
Svojevremeno ste igrali Nikolu Teslu u TV seriji zagrebačke televizije. Ima li istine u priči da ćete se ponovo pojaviti u ulozi svog slavnog zemljaka?
- Postoji nekoliko filmskih projekata o Nikoli Tesli. U jednom mi nude da igram Vestinghausa. U drugom (dokumentarnom filmu) neka sam vrsta vodiča kroz tu priču. No, pravi svjetski film o Tesli tek čeka da se snimi. Pri tom ne umanjujem vrijednosti ni TV serije u kojoj sam ja igrao, ni filma u kojem je briljirao moj drugar Petar Božović.
Kakvi su planovi vašeg4 teatra „Ulysses“ za ovo leto?
- Teatar „Ulysses“ ovoga ljeta plovi šestu godinu. Igrat ćemo Hamleta, kralja Lira, Marat Sadea i druge naše predstave, osim Euripidove Medeje jer je glavna glumica Mira Furlan zauzeta snimanjem nove TV serije. Naša će nova predstava biti priča o Nikoli Tesli po scenariju Darka Lukića, koju će, nadam se, sjajno ispričati režiser Tomaž Pandur.
Mira Šuvar
komentiraj (2) * ispiši * #
Boris Akunjin
Boris Akunjin, najčitaniji savremeni ruski pisac u Evropi
Cedimo roba iz sebe, kap po kap
Loš momak na japanskom: Boris Akunjin
Dok je u komunističkoj Rusiji žanr detektivskih romana bio skoro nepostojeći, jer, kako kaže Akunjin, "u zemlji u kojoj je trebalo da svi budu srećni, nije moglo biti ozbiljnih zločina", danas on doživljava pravi procvat. Sve do pada komunizma 1991, obrazovani ruski čitaoci su zadržali klasični ukus, ali sve se promenilo kada je postala dostupna ne samo "dekadentna" zapadna književnost, već i dugo zabranjeni ruski autori.
Brzinom s kojom je rastao kriminal u Rusiji, cvetala je i kriminalistička književnost, a interesantno je da su vodeći pisci krimi-bestselera koji slikaju život u savremenoj Rusiji dvoje ljudi koji su upoznali zakon iz prve ruke, bivša policajka i bivši osuđenik. Ipak, i pored njihove velike lokalne popularnosti, nedovoljna književna vrednost sprečavala ih je da dopru do strane publike. Ali pojavio se jedan autor kriminalističkih romana koji je probio granice svoje zemlje, Boris Akunjin.
Iako je njegov prvi roman objavljen pre samo sedam godina, Akunjinovi tiraži se već mere milionima, njegovi romani su prevedeni na 28 svetskih jezika, a naša izdavačka kuća Informatika poduhvatila se objavljivanja celog ciklusa "Avantura Erasta Fandorina". Najnoviji objavljeni naslov iz ovog ciklusa, Levijatan, osvojio je nagradu za najbolji prevod ruske proze koja nosi ima Jovana Maksimovića.
Karakteristično za Akunjinove romane je da nisu smešteni u savremenu Rusiju, već u devetnaesti vek, "kada je književnost bila velika, vera u napredak beskrajna, a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom." Ova dela mogu se čitati kao postmoderna književnost, koja poznaje i vešto se koristi kontekstom svetske, a posebno ruske književnosti i kulture, ali je moguće i prepustiti se uzbudljivom zapletu i čitati ih kao pravo kriminalističko štivo. Ono što ih još izdvaja od ostalih masovno popularnih ruskih krimi romana je da njihov autor nije ni bivši policajac, ni bivši zatvorenik, već predstavnik književne elite .
Boris Akunjin je pseudonim Grigorija Čhartišvilija, cenjenog filologa, japanologa i književnog kritičara. Zbog uvrežene predrasude o visokim i niskim žanrovima, koja je u Rusiji još uvek na snazi, autor je na početku sakrivao svoj identitet: "U svetu kome ja pripadam", otkriva on u intervjuu koji je prošle godine dao za Telegraf, "pisanje detektivskih romana je bilo nezamislivo. Čak i sad neki od mojih starih poznanika me gledaju kao nekog raščinjenog sveštenika." Poznata je anegdota po kojoj je autor počeo da piše krimi romane da bi zabavio svoju ženu - "Bili smo u metrou, ona je čitala detektivski roman, a ja sam primetio da je knjiga umotana u korice tako da ljudi ne mogu da vide šta čita. Želela je da misle da čita nešto intelektualno.Tada mi je palo na pamet da neko mora da napiše detektivski roman koji se dame poput moje žene neće stideti da javno čitaju." Pseudonim koji je autor sebi izabrao na japanskom znači "loš momak", a inicijali B.Akunjin asociraju i na Bakunjina, poznatog revolucionara, filozofa i anarhistu iz 19. veka.
Iako su Akunjinove knjige skupe za ruske standarde, izvrsno se prodaju, a u inostranstvu je trenutno najčitaniji ruski pisac. Po njegovoj prvoj knjizi, "Azazel", snimljen je trodelni televizijski film, u moskovskom pozorištu je po njemu postavljen komad, a američki reditelji i producent Pol Verhoven otkupio je pravo na njegovu ekranizaciju. U isto vreme poznati ruski režiser Nikita Mihalkov najavio je snimanje filma po romanu "Državni savetnik".
Akunjin je nedavno završio jedanaestu knjigu svog serijala o Fandorinu, a u međuvremenu je napisao i dve knjige o Fandorinovom unuku koji se vratio iz egzila i dve o kaluđerici koja se bori protiv kriminala. Svaki roman je napisan u drugačijem maniru - "Azazel" je romantična avantura, "Levijatan" podseća na Agatu Kristi, "Turski gambit" je špijunski triler smešten u doba rusko-turskih ratova.
O liku detektiva Fandorina autor kaže - "Kada sam bio dete nije postojao ni jedan lik iz ruske književnosti koga sam mogao da imitiram. Bio sam Šerlok Holms ili Dartanjan, ili neki drugi prokleti stranac. Ne možete sa jedanaest ili dvanaest godina da se pretvarate da ste lik iz Turgenjeva. Šta biste radili? Cmizdrili? Žalili se?" Pozajmivši ponešto od svojih omiljenih književnih likova - Bolkonskog, kneza Miškina i Pečorina, Akunjin je stvorio lik koji je sasvim nov u ruskoj književnosti. Zamišljen kao suprotnost negativnom stereotipu ruskog intelektuaca, Fandorin je inteligentan, ali i praktičan, uvek u dobroj fizičkoj formi. Pored toga, on je besprekorno obučen i odmeren prema damama na koje ostavlja veliki utisak, fasciniran kineskom filozofijom i japanskim borilačkim veštinama, smiruje se kaligrafijom, a s vremena na vreme sastavi i haiku. Za razliku od ruske inteligencije, koja je kritikovala političku vlast, ali uvek bila odana državi, Fandorin je individualista koji ne služi ni šefa moskovske policije, ni gradonačelnika, čak ni cara, već samo svoju zemlju.
Paralela koju autor podvlači između vremena koje opisuje i današnje Rusije je očigledna - poslednja četvrtina devetnaestog veka je period koji je sledio nakon prve ruske liberalne revolucije, kada su na kratko ostvarene slobode ponovo ugušene, kapitalizam se širio ogromnom brzinom, ekonomija jačala, što uporedo sa padom moralnih vrednosti, naglim bogaćenjem jednih, a siromašenjem ostalih, podseća na stanje u Rusiji posle Gorbačova. Akunjin smatra da je Čehovljev moralni imperativ "ceđenja roba iz sebe, kap po kap" najznačajniji proizvod postkomunističke Rusije: "Iscedili smo dosta. U poslednjih deset ili petnaest godina ljudi koji žive u ovoj zemlji su ispravili svoja leđa."
Iako se shvatanje uloge književnosti u Rusiji donekle izmenilo, Akunjin ipak ističe: "Nikad se ne srećem sa ruskom publikom zato što bi se tu uvek našao neki tip koji bi ustao i rekao, ‘Šta je smisao života? Da li Bog postoji?’, i tako dalje. Rusi su navikli da gledaju na pisca kao na učitelja života. Mene ta tradicija iritira zato što ja ne želim da budem učitelj života. Ja želim samo da budem zabavljač, to mi je dovoljno."
Tijana Spasić
komentiraj (2) * ispiši * #