Muzika između reči

PET bizarnih likova iz Kanetijevog “Prisluškivača” inspirisali su, pre dve godine, grupu studenata nemačkog jezika u Lozani da naprave predstavu. Ali, od osnovne namere - jedne korisne, a zanimljive govorne vežbe, nastala je eklektika pantomime, muzike, igre, sa nešto teksta, drugim rečima, predstava koju su počeli da igraju u pozorištu Vidi, da bi uskoro krenuli na turneju po Velikoj Britaniji, sve do festivala u Edinburgu!

Rediteljka Aleksandra Cimerman, izjavljivala je da su karakteri, recimo, Uhode, koja je nevine građane u okupiranom Beču slala na robiju, ili Prefinjenog gosta, koji pokazuje čudan apetit prema nameštaju, “apsurdni i komični... što je stroži režim, duhovitije su šale”! Predstava, koju je ova trupa smatrala “ne samo dramom, nego činjenicom nemačke kulture i istorije”, bila je začinjena nemačkom muzikom iz tridesetih, preko bečkih valcera, sve do istočnjačkog uvijanja kukova. (Koliko se zna, ovo je jedina dramatizacija “Prisluškivača”. Postoji, međutim, zvučna verzija - knjiga snimljena na CD, u Nemačkoj - namenjena prevashodno slepima. Većinu tekstove govori glumac Konrad Bajkirher).

Kanetija uz muziku “pročitao” je i reditelj i autor koncepta Hajner Gebels, u predstavi čudnog naziva: “Eraritjaritjaka - Muzej sentenci”! Eraritjaritjaka je reč iz arunta jezika u Australiji, koju je Kaneti u "Agoniji muva", 1992. godine, objasnio kao “strasnu žudnju za izgubljenim”. Koristeći tekstove iz “Mase i moći” (1960), “Auto-da-fe” (1935) i beležnica (1942-1975), Gebels se posebno bavio Kanetijevom upotrebom reči: “On poklanja jednaku pažnju strukturi i arhitekturi jezika, kao i društvu u celini. Jezik je sveden, nema ni reči viška, prezire prideve... A kad opisuje odnos između muzike i jezika, kao da opisuje ono čime sam se ja eksperimentalno već bavio... između reči ostavlja prostor koji se može iskoristiti za muziku i učiniti rečenice transparentnim i snažnim istovremeno”. Predstava počinje na praznoj sceni, Šostakovičevim gudačkim kvartetom i “putuje” kroz muziku 20. veka, da bi se završila - Bahovom fugom!

I naš odnedavni poznanik reditelj Kšištof Varlikovski (“Očišćeni” Sare Kejn, na poslednjem Bitefu), bavio se Kanetijem. Štaviše, “Auto-da-fe” je dramatizovao i režirao kao diplomsku predstavu na čuvenoj akademiji u Krakovu! Na osnovu tog rada su ga zvali za asistenta, između ostalih, Piter Bruk, Kristijan Lupa, Đorđo Streler. Uz njih, stasao je u jednog od najznačajnijih reditelja Evrope...

Dve godine pre nego što je postao nobelovac, Kaneti je “prošao” i našom scenom i to sa “Svadbom”, jednim od dva pozorišna komada koje je napisao (drugi je “Komedija taštine”). Premijera je bila 15. maja 1979. godine, u Ateljeu 212. Prema prevodu Branimira Živojinovića, predstavu je režirao LJubomir Draškić. Igrana je samo 11 puta, poslednji put 11. januara 1980.

Teško je danas reći u čemu je bio nesporazum sa kritikom i publikom. Predstava je, vizuelno, bila atraktivna (u scenografiji Draškića i Todora Lalickog i kostimima Božane Jovanović), sa dobrom muzikom (Vojislav Kostić), atraktivnim glumcima (Renata Ulmanski, LJiljana Međeši, Feđa Stojanović, Tatjana Beljakova, Gordana Kosanović, Milan Mihailović, Jelisaveta Sablić, Dragan Nikolić, Ružica Sokić, LJiljana Dragutinović, Taško Načić, Petar Kralj, Milutin Butković, LJubiša Bačić, Maja Čučković...), ali, recenzije su bile, ipak, kontradiktorne.

Podsećajući da je Kaneti napisao “Svadbu” još 1932. godine, Muharem Pervić u "Politici" piše: “Kao i drugde, i do nas je stigla sa zakašnjenjem, ali, bolje ikad, nego nikad... ’Svadba’ nije duboka predstava, ali na pronicljiv i duhovit način razlaže sadržinu društva na koje bismo mogli nalepiti etiketu 'Kod lepog izgleda'".

U "Novostima", Feliks Pašić iznosi utisak “da u Kanetijev komad, pa dakako i u predstavu, ’ulaze’ slike teatra koji smo već videli...". U tom pogledu, reditelj i glumci “pokušavaju da urade više nego što to Kanetijev materijal objektivno omogućuje... Mnogo truda oko mnogo čega...”

Kritika Jovana Hristića (časopis "Književnost"), međutim, kao da se ne odnosi na isto delo: “Neće se uvek u našem pozorištu videti dobro zamišljena i do u najmanju pojedinost dobro urađena predstava kao što je 'Svadba' ... Studioznost ne spada među vrline kojima bi beogradsko glumište moglo da se podiči i, utoliko više, vredi razmišljati o Draškićevoj predstavi u kojoj ništa nije propušteno i ništa ostavljeno slučaju..."