Na pravoj strani
Aleksandar GATALICA 12.11.2004, 17:57:13

KAO knjiga edicije "Novosti", u sredu će se na kioscima pojaviti knjiga Elijasa Kanetija "Prisluškivač", pisana 1974. godine. Ovo je jedna od svega nekoliko knjiga u ediciji "20. vek" koja po strukturi i načinu kazivanja nije roman. Pa, ipak, da li je knjiga eseja "Prisluškivač", koja u podnaslovu nosi memento "Pedeset karaktera", daleko od romaneskne forme i fiktivnog kazivanja? Sudeći po onome za šta se opredelio Kaneti, reklo bi se da nije. Kaneti je rešio da u 20. veku nastavi posao antičkog grčkog pisca Teofrasta i portretiše pedeset tipičnih karaktera savremenog društva. Približio ih je, međutim, ne toliko tipološki koliko psihološki. Razni uzorci faune savremene civilizacije u ovom jedinstvenom međužanrovskom štivu tako postaju više od običnih karakternih crta. Poltron, Dojavljivač, LJubitelj toplih suza ili Daždevnjak lepote portretisani su poput likova jednog nevelikog, ali lucidnog romana.
Čini se da je ovakvim štivom pravi pisac pronašao svoju pravu tematiku, jer Kaneti se u svim periodima svog književnog stvaranja pojavljivao kao pisac na strani malih ljudi. Nije to čudno, jer za ovog pisca bi se moglo kazati da je bio pravi građanin Evrope. Rodio se 1905. godine u porodici sefardskih Jevreja iz Bugarske. Progovorio je na nekoliko jezika odjednom, a taj podatak nema, reklo bi se, samo biografski, već pre svega poetički značaj. Kaneti je od najranijeg detinjstva govorio nekoliko španskih narečja, bugarski i nemački jezik. Odabrao je da piše na nemačkom, iako mu se porodica još 1911. preselila u Mančester. Da nije bilo nacizma i Hitlera, ovaj pisac danas bi se bez sumnje brojao u korpus nemačke književnosti. Ne samo stoga što pisac dovršava obrazovanje u Cirihu i u međuratnim godinama se druži sa Bertoldom Brehtom, već pre svega stoga što Elijas Kaneti gaji duboko poštovanje prema nemačkoj kulturi i nacionalnoj istoriji Nemaca.
Sve to u očima pisca menja se 1933. godine. Mnogo kasnije, u knjizi "Buka i gomila" Kaneti će zapisati: "Ubijanje je najniži oblik preživljavanja." U istoj knjizi pisac predstavlja Hitlera kao paranoičnog vladara nad masama, koji je onoliko više fasciniran vođstvom, koliko je gomila kojom komanduje brojnija. Ali, Kaneti će ovo pisati 1960. godine, daleko posle Drugog svetskog rata. Tada će ga mnogi pitati kojoj nacionalnoj književnosti pripada, a pisac će na sva svrstavanja odgovarati negativno, deklarišući sebe jednostavno kao pisca.
A kakav je bio kao pisac taj pronicljivi branilac i u isto vreme zakleti tužilac malih ljudi? U "Enciklopediji savremenih svetskih pisaca" (London, 1993, urednik Trejsi Ševalije) za Kanetija se pronalazi i ovo: "Pisac sa veoma istančanim sluhom za kolokvijalizme i banalnosti svakodnevnog govora. Svaki karakter Kaneti pravi kao 'akustičku masku', birajući po stotinak reči koje će ga odrediti kao mislećeg i delatnog književnog karaktera. Pišečevo poniranje među različite nosioce jezičkih navika pravi literarni svet potpune samodovoljnosti"
Da bi, prema Kanetiju, postao i ostao pisac posvećen malim ljudima, književnik mora da bude povučen i ćutljiv. Ne treba i, čak, ne sme da vodi glamurozan život, ispunjen mnogobrojnim poznanstvima i javnim susretima. Pisac ne bi trebalo da posećuje opere, niti da ide u pozorište, rečju ni na jedan način da učestvuje u društvenom životu. Pre nego što je dobio Nobelovu nagradu 1981. godine, Kaneti se upravo tako držao prema sebi. Živeo je povučeno u mestašcu Hempsted. Tamo je imao tačan radni dan i, kako je govorio, veoma ispunjen život. Pisao je dnevnik ujutru, odmah posle jutarnje kafe; u podne se okretao svojim publicističkim radovima, da bi uveče započinjao nešto od proznog štiva. Kad je pisca u njegovom mestu posetio nemački kritičar Marsel Rajh-Ranicki, Kaneti mu se učinio kao pustinjak i dobrim delom nastrani starac engleske provincije (doživljaje posle ovog susreta Rajh-Ranicki kasnije je opisao u knjizi "Moj život", Hamburg 1999).
Kaneti je otvoreno priznavao da nema živaca da sluša druge ljude kako govore, te da misli da oni treba da dođu i čuju šta on ima da kaže. Kada je ga je Rajh-Ranicki zamolio da napiše nešto o Hajnrihu Belu, Kaneti je to odbio i rekao bez imalo uvijanja da ne ceni Belove knjige, jer smatra da je pisac odgovoran za svet koji "porodi" (Kanetijev izraz). "Ni za svoj ne mogu da budem sasvim odgovoran, a kamoli za tuđ", rekao je tada.
Pošto je postao nobelovac, pisac je unekoliko izmenio ovo asketsko držanje. Kao jedan od besmrtih, dospeo je u žižu interesovanja i počeo da ceni i svoj javno izrečen stav. Pa, ipak, čini se da je ovaj književnik do kraja ostao opredeljen svom svetu koji neseljavaju mali ljudi i njihovi uporno nepromenljivi karakteri. Knjiga "Prisluškivač" predstaviće tako čitaocima edicije "Novosti" jednog nobelovca u pravom svetlu: uronjenog u navike i predrasude likova savremene xungle na asfaltu.
Kaneti je umro 1994. godine, a njegovi karakteri, ti mali ljudi nadživeli su ga do danas, a tako će izgleda ostati i u novom stoleću, jer ljudi umiru, ali njihovi karakteri žive večno. Kaneti je ovo znao, te će i njegov pronicljivi opis raznih ljudi i danas naći čitaoce, ako ni zbog čega drugog zbog toga što će se karakteri, opisani pre 30 godina, u knjizi "Prisluškivač" prepoznati i danas.


O smrti
"ČITAV niz godina ništa me toliko snažno ne pokreće i ne ispunjava kao misao o smrti. Sasvim ozbiljan i konkretan smisao mog života, cilj koji javno priznajem, jeste dosezanje besmrtnosti. U ratu se svi ponašaju kao da treba da osvete smrt svih predaka i kao da od njih niko nije umro prirodnom smrću. Najčudnovatija od svih rečenica je ona koja veli: 'Umro je na vreme'. Smatra se da je smrt mnogima donela spasenje i teško da postoji čovek koji je ponekad nije poželeo. Ona je krunski simbol neuspeha: kome ne uspe nešto veliko, teši se da će umreti kao svi drugi. Da smrti nema, ni neuspeh ne bi bio moguć; u novim pokušajima popravile bi se slabosti i ogrešenja." (Elijas Kaneti, 1994. godine).