Rođeni džentlmen

POMENULI smo već u našim prilozima "Kompozitora Foltina", da je ovaj češki književnik svetskog glasa pune dve decenije - tačnije od 22. oktobra 1917, pa sve do smrti, 25. decembra 1938. godine, bio i urednik uglednih praških novina i časopisa. U čuvenom i do danas jednom od vodećih čeških dnevnika, praškim "Lidovim novinama", počinje (od 1. aprila 1921) u kulturnoj rubrici, u kojoj prevashodno piše o svojoj velikoj ljubavi - pozorištu.

Svoju pripadnost "sedmoj sili" s ponosom je isticao, i, evo, šta o tome, već kao svetski afirmisan romanopisac i dramski autor, u razgovoru s drugim poznatim češkim književnikom Vilemom Zavadom, godine 1931, kaže:

"Smatram da sam novinar. Ne radim to kao nešto sporedno, shvatam to jednako ozbiljno, kao i literaturu. Želeo bih da svi književnici imaju novinarsku školu, da nauče da se za sve interesuju. U literaturi me strašno muči što autor većinom živi u svom zatvorenom svetu. Književnik treba da živi u svetu koji pripada svima. I novinarstvo je pokušaj univerzalnosti. Sve mora da se vidi, neophodno je da se čovek zanima za ceo svet, ne samo za određeni isečak. G. K. Česterton, H. G. Vels i Bernard Šo su takođe novinari".

Ovaj svoj novinarski kredo Čapek neumorno demonstrira svojim mnogobrojnim, najčešće kratkim, ali briljantnim napisima u "Lidovim novinama". Objavio ih je za te necele dve decenije na stotine, i prava je šteta što gotovo ništa nije prevedeno na srpski, jer reč je o majstorskim minijaturama koje zaslužuju da uđu u trajnu svetsku riznicu ne samo novinarstva i publicistike, već i literature u punom smislu reči.

Našim čitaocima pružena je, istina, prilika da kroz, recimo, "Pripovetke iz levog i desnog džepa", upoznaju bar deo tog majstorstva, posebno, i prevashodno, u onima sa "kriminalističkom" tematikom.

Pomalo je, pri tom, neobično, da je Čapek, tipični evropski džentlmen, rođen i odrastao u dobro situiranoj porodici uglednog banjskog i sreskog lekara, čovek kojeg bismo po današnjim kriterijumima uvrstili bar u gornju srednju klasu - imao takav i toliki osećaj za siromašne, male ljude, za one "sa dna". Čini se, da mu je ta osobina, bolje reći vrlina, bila urođena, jer kako drugačije objasniti, da četrnaestogodišnji Karel, kao svoj prvi štampani rad objavljuje u Brnu, u nedeljniku "Neđele" (23. 4. 1904) dve pesme pod zajedničkim naslovom "Proste motivi - Obični - svakodnevni motivi" dve pesmice sa izrazitim socijalnim nabojem.

Stihovima, ne doduše svojim, vraća se Čapek ozbiljnije tek 1920. godine. Tada, naime, objavljuje prepeve savremene francuske poezije. Petnaest godina kasnije objaviće u još dva navrata proširena izdanja ove antologije, o kojoj postoji nepodeljeni sud stručnjaka, da je briljantno urađena i do danas neprevaziđena.

I na kraju, još jednom nešto o Čapekovoj preranoj smrti. Umro je, podsetimo, ne navršivši 49 godina! Ali, podsetimo takođe, da je to ipak, prva polovina prošlog veka, kada ni vizionar Čapek nije bio predvideo ili bar nagovestio, recimo penicilin! S tim u vezi nije naodmet podsetiti naše čitaoce da poslednjih decenija devetnaestog i prvih dvadesetog veka, živi u Pragu nekoliko neznatno starijih Čapekovih kolega po peru, i svi oni, izuzev za to vreme "dugovečnog" besnog reportera Egona Ervina Kiša (1885-1948, dakle pune 63) i Rajnera Maria Rilkea (1875-1926, - 51), žive kraće od Čapeka. Reč je pre svega o pravim ispisnicima Jaroslavu Hašeku (1883-1923, - 40) i Francu Kafki (1883-1924, - samo 41 godina)

Inače, čak i da je penicilin bio tada u opticaju, teško je poverovati da bi Čapeku produžio život. Dijagnoza veoma uglednog konzilijuma lekara glasila je: recidiv gripa, upala bubrega i obostrana upala pluća!

Čapek i kompozitori
ZA razliku od Karela Čapeka, koji je svog kompozitora Bedžiha Foltina i njegovu "operu" Juditu slikao kao krajnje umetnički problematične, veliki češki kompozitor, vodeći predstavnik modernih pravaca u klasičnoj muzici Leoš Janaček, čiju 150. godišnjicu rođenja upravo obeležavamo, imao je o Čapekovom književnom opusu očigledno visoko mišljenje. Naime, Čapekova drama "Makrepulosova tajna", ili bolje, "Slučaj Makropulos", poslužila mu je kao libreto i inspiracija za istoimenu veoma uspelu i širom sveta izvođenu i cenjenu operu!