DA LI JE JUDŽIN O’NIL ZAISTA PRVI I NAJVEĆI AMERIČKI DRAMSKI PISAC?
Irski pesimista nije upoznao Mišel Fajfer
Sin vlasnika trupe koja je decenijama po provinciji SAD izvodila vodviljsku varijantu „Grofa Monte Krista”, a majka ga dojila među kulisama, mlad je pobegao sa kopačima zlata u Honduras, godinama plovio morima i bludničio po lukama, da bi ga tuberkuloza prikovala za krevet i naterala da se posveti pisanju

A možda bi se moglo početi i ovako: zlurado tvrdim da se nijedan profesor književnosti u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora ne bi baš na prečac setio više od trojice do četvorice, tačnije da reknem: tri i po, američkih dramskih pisaca, da ni univerzitetski predavači engleske književnosti ne bi znali više od sedam imena iz te oblasti, a sva je prilika da ni sam dr Zoran Paunović, naš najistaknutiji anglista mlađe generacije i sticajem nekih divnih okolnosti baš Novosađanin naš, ne bi onako iza sna i iz rukava istresao – celih deset. Zašto? Zato što ih više od deset zapravo i nema. To bi moralo da bude čudno, pa možda i neshvatljivo u najrazvijenijoj, najmoćnijoj i najbogatijoj zemlji na svetu, gde se, uz već pripadajuće im i podrazumevajuće monopolske profite, tehnološka i naučna čuda, već odavno beru lovorike i na polju književnog delovanja (deset književnih nobelovaca, pa neka ih je i polovina jevrejskih i ruskih emigranata, ali s tim Amerika računa i to je jedna od već kliširanih pojava, da ne kažem stereotipa Novog sveta).
Još je manje jasno da velikih dometa u dramskoj umetnosti gotovo da i nema u otadžbini i rodnom mestu holivudske industrije snova, gde bi valjda trebalo da bude pravilo da velika drama i čvrsta dramska radnja budu osnova i okosnica svakog solidnog filmskog scenarija, ili je možda baš filmska industrija kriva što je danas važnije kako sve to izgleda nego o čemu se priča i šta se u drami tako dramatično događa da bi uopšte zaslužila da se nazove dramom. Tuguje, pati, napreduje, propada, veseli se i strahuje, voli i mrzi. Šta će nam danas Šekspir, Rasin, Molijer ili DŽ. B. Šo kad je dovoljno, a često i najvažnije, da se pojave Ričard Gir i DŽulija Roberts, izađu pred kamere – i izgledaju. I sam već, ovako star a toliko mlad (Tin Ujević), često primetim da je njima dovoljno tek da izgledaju, i dobro je što Ketlin Tarner, Melani Grifit i Mišel Fajfer izgledaju onako kako izgledaju, veselije je s njima živeti na zemlji, ali tu onda nema nekog velikog posla za pisce dramskih (čuj dramskih!) scenarija i onda nema velikog novca za njih, a u SAD bi taj faktor mogao da znači početak i svršetak svega.
Bio to razlog ili ne, ali stvari stoje ovako: na početku američke dramske književnosti je genije irskog porekla Judžin O’Nil, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1936; nešto kasnije pojavljuju se Tenesi Vilijams i Artur Miler, koje nekako uvek meću zajedno, a zajedničke su im maltene isključivo one dve-tri decenije kad su stvarali i bivali (pra)izvođeni na scenama širom Amerike i Evrope; promućurniji će se verovatno setiti i Edvarda Olbija, a i oni možda samo zato što su Barton i Liz igrali u njegovom komadu “Ko se boji Virdžinije Vulf?” - i to bi bila ona tri i po imena. Dalje su još samo Lilijan Helman, autorka “Malih lisica”, i trojica romanopisaca koji su se okušali i u ovom rodu: Torton Vajlder, DŽems Baldvin i Vilijam Sarojan sa nezaboravnom dramom nezaboravnog naslova, možda najlepšeg u književnosti: “Najlepše godine vašeg života” (mada reči ’najlepše’ u originalu nema - ”The Time of Your Life”). A ko bi još znao za Elmera Rajsa ili Maksvela Andersona? Ne znam, ali to bi otprilike bilo sve.
I sad treba napisati ono što se o Judžinu O’ Nilu uvek napiše: da je rođen “pod pozorišnom zvezdom” u porodici vlasnika putujućeg pozorišta koje je decenijama po američkoj provinciji izvodilo samo jednu te istu vodviljsku varijantu Diminog “Grofa od Monte Krista”, da ga je majka dojila među kulisama i u pozorišnim garderobama, pa mu je lutalački duh zbog toga ostao u krvi. Kao mladić pobegao je sa kopačima zlata u Honduras, a potom je godinama plovio morima i bludničio po lukama zapadne hemisfere. Sa samog ruba propasti vratila ga je bolest, tuberkuloza, koja ga je prikovala za krevet, navela da se vrati knjigama i počne da piše.
Svetsku slavu donele su mu drame “Čežnja pod brestovima”, “Ana Kristi”, “Čudna međuigra”, “Sva božja deca imaju krila”, “Crnina pristaje Elektri”, “Dolazi ledadžija” i “Dugo putovanje u noć”. Trilogija o Elektri je veličanstveno delo i smatra se za najambicioznije od svega što su američki dramatičari ikada napisali. Kroz propadanje stare novoengleske porodice Judžin O’ Nil je pokušao da ponovi onu antičku dezintegraciju Agamemnonovog kraljevstva, gde preživele – ženu Klitemnestru (u komadu: Kristinu), kćer Elektru (Laviniju) i sina Oresta (Orina) – razgrizaju rođene strasti, a paralela sa klasičnom legendom o Elektri uzeta je očigledno da se pričanju, koje bi moglo da zazvuči lokalno i morbidno, obezbedi opštiji smisao.
U vešto napisanom “Ledadžiji” gotovo da i nema nikakvog zapleta. “Nije mi ni potreban”, govorio je O’Nil, “dovoljan mi je čovek”! A cela radnja se odvija u lučkoj krčmi, gde su gosti ljudske olupine, muški i ženski polusvet i probisvet koji je nekad i sam stremio uspehu, časti i slavi. To društvo može da razmrda samo povremeni dolazak trgovačkog putnika Hikija, čiji buran život polako postaje svojina i svih ovih očajnika što svoje živote inače i nemaju. Naravno da je rasplet tragičan, kad se ispostavi da je i Hiki svoj život izmislio, nalagao se i nadodavao nečeg što “drži vodu” samo u toj krčmi, a van nje ne postoji.
A sve slike iz stvarnog života nesrećnog Judžina O’Nila stale su u “Dugo putovanje u noć”: i stalni sukobi sa ocem, od kojeg najčešće zavisi finansijski, i bolešljiva i mrzovoljna majka, stariji brat alkoholičar i neradnik, i sam junak, koji umire od tada još neizlečive tuberkuloze. Brodvejski kritičari nisu mogli da ne primete da većina O’Nilovih drama prikazuje život u krajnje sumornim bojama. Ali sive slike, objasnili su, ipak priznaju standard onoga što treba da je dobar i srećan život. One i prećutno daju prvenstvo moralnom redu višem od postojećeg, “snu o nemogućno plemenitom postojanju”, kako bi to formulisao V. B. Jejts.
O Judžinu O’Nilu puno je mislio i pisao i naš romansijer, anglista i neumorni prevodilac s engleskog jezika Voja Čolanović. “Kad bi pisci doista verovali da nema nade, oni bi digli ruke od mukotrpnog rada na sastavljanju pozorišnih komada, i zaboravili na želju da te komade zatim i vide na pozornici”, rekao je na jednom mestu Čolanović. “Mesto toga, prerezali bi sebi grlo. Bilo bi to mnogo jednostavnije. Ali akt pisanja, to je akt nade.”

ZAŠTO BAŠ... Judžin O’Nil
Ceo život u mraku

O’Nilova dramska produkcija imala je od samog početka mračan karakter, a i ceo njegov život rano je postao tragedija, što je posledica gorkog mladalačkog iskustva, posebno onog koji je doživeo kao mornar. Legendarni kišni oblak koji okuplja proslavljene, kod njega je satkan od herojstva predaka. Prezirući publicitet, O’Nil je rano zacementirao svoj stav da nema glamura u proizvodu stalnih nedaća i teškog rada. Mogli bismo zaključiti da surova iskustva nisu povezana sa njegovim duhom, da su mu omogućila da se oslobodi haotičnih sila u sebi.
NJegov pesimizam je s jedne strane bio urođena osobina, a s druge izdanak literarne struje tog doba, iako bi se verovatno bolje tumačio kao reakcija na čvrst karakter američkog optimizma i tradicije. Bilo šta da je izvor pesimizma O’Nil je s vremenom postao jedinstven i žestok tragičar, kakvog svet još nije video. Smisao života koji on predstavlja nije samo rezultat podrobnog razmišljanja, već originalni pečat na proživljeno. Zasnovan je na izuzetno intenzivnom, gotovo srceparajućem ostvarenju jednostavnog života, rame uz rame sa zanosnom lepotom ljudskih sudbina oblikovanih u borbi protiv svega lošeg.
S izvornim osećajem tragičnosti i izrazitom jednostavnošću zahvatio je O’Nil tragediju, kao formu umetnosti, iz samog vrela. U nekim fazama je naivna i jednostavna vera u sudbinu doprinela pulsu njegovog dela, koje je u pozorište unelo nešto sasvim novo.
O’ Nilova produkcija bila je izuzetno obimna, raznovrsna po karakteru i plodna u inovacijama. Ipak, on je uvek bio isti u posedovanju ponosnog i snažnog nezavisnog karaktera.

(Inaugurativno obrazloženje Švedske akademije)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Čaplinov vršnjak i tast

* Počev od jednočinke “Na istok put Kardija” iz 1916. pa do posthumno objavljenih drama “Dugo putovanje u noć” i “Pesničke žice”, sve njegove komade premijerno je izvodila neformalna pozorišna družina “Provinstaunski glumci”
* Dosadno studiranje na konzervativnom univerzitetu kakav je uvek bio Prinston, prekinuo je razbivši pivskom flašom prozor na kući potonjeg predsednika SAD Vudro Vilsona, ali se mnogo bolje snašao učeći dramaturgiju na Harvardu
* Kao propali student punih 65 dana plovio je na norveškom jedrenjaku za Buenos Aires, na ušću La Plate radio sve i svašta, da bi se na kraju ukrcao na brod, koji je prevozio mazge za južnoafričku luku Derban
* U mladosti je mnogo čitao Marksa, kasnije Kropotkina i Ničea, intenzivno se družio sa radikalnim sindikalnim tribunima, američkim anarhista, crncima i Italijanima iz njujorških sirotinjskih četvrti, koji su kao likovi njegovih drama doprineli demokratizaciji američkog teatra
* Godinama je bio besan i ogorčen što se njegova ćerka Una i pre punoletstva udala za 36 godina starijeg Čarli Čaplina, mada je taj retko skladan brak trajao pune 34 godine, sve do Čaplinove smrti.