Deset godina posle


Deset godina koliko nas, upravo na današnji dan, deli od nenadoknadivog odlaska Milana Mladenovića, nije nas naučilo gotovo ničemu od onoga što je Milan u svojim pesmama prizivao. Pet hiljada ljudi, čak ni mnogo manje, nije shvatilo zašto treba da stoji sa dignutim čašama, spojeno zajedničkom kreativnom voljom. Gledali smo se, kao što se i sada gledamo, opreznim, sumnjičavim i lukavim očima konkurenata, umesto očiju deteta. Nije svanuo radostan dan. Milan Mladenović, čiji se značaj za jugoslovensku i srpsku scenu ne može preceniti - baš kao što se ne može preceniti njegov udeo u životima svih koji su ga poznavali, ili samo znali za njega – instinktivno je tragao za, iz vizure istinskog umetnika teško ostvarivim, formulama pomirenja energija stvaraoca i potencijalnih sledbenika. Pronalazio ih je na zaboravljenim i nepristupačnim mestima, ipak do samog kraja ne uspevajući da otkrije zaklonjeno mesto u mećavi koja je besnela oko njega.

Umetnik koji se uspinje vlastitom brzinom, bez obzira na usporavajuće faktore u okruženju – drugih gotovo da i nema – stiže do vrha mnogo pre svih ostalih. Tamo ga, međutim, čeka samo usamljenost. Daleko od nepogrešivosti isto koliko i od razumevanja okoline Milan je, ne težeći svesno takvoj vrsti priznanja, uspeo da okupi oko sebe više ljudi nego što je bilo ko mogao da pretpostavi. Tako nešto – rečeno je, ali neka bude ponovljeno – nikome, ni pre ni posle njega, nije pošto za rukom. Ovo, oduvek je jasno, nije bila zemlja za Milana, niti je, deset godina posle, zemlja za nas. Razlog više da se na današnji dan setimo i više ne dozvolimo sebi da zaboravimo zbog čega su ljudi poput njega tako životno potrebni i nama i njoj.