Bogdan Diklić
Mira Furlan me je zaista uplašila
Zanimljivo je bilo sedeti u istom salonu sa delom ekipe predstave Edena fon Horvata „Italijanska noć“ koju režira Paolo Mađeli u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Premijera ove predstave koja uz Diklića okuplja još petnaestak vrsnih glumačkih imena očekuje se poslednjih dana novembra. A podrazumeva se da je bilo pregršt vrcavih dosetki.

No, razlog „Blicovog“ boravka u glumačkom salonu JDP je bio razgovor sa Bogdanom Dikliićem povodom premijere filma „Diši duboko“ (8. novembar Centar „Sava“), reditelja Dragana Marinkovića, a po tekstu Hajdane Baletić u kome igraju i Mira Furlan, Jelena Đokić, Ana Franić ...

Reč je o premijeri filma u kojoj igrate sa svojom prijateljicom Mirom Furlan posle mnogo godina.

- Na žalost, to „posle mnogo godina’ je tačno. Inače, u filmu nas dvoje imamo samo jednu ozbiljnu scenu. Tako je dobro igrala da kad je, shodno scenariju, viknula, ja sam se zaista uplašio. Rekao bih punkt scena, a došla je, sticajem okolnosti, na red u dva iza ponoći na temperaturi koje je bila oko 40 stepeni celzijusa.

Film govori, između ostalog, i o ljubavi između osoba istog pola?

- Rekao bih ovako, mada će možda zvučati pomalo banalno: svako živo biće traži ljubav na sve strane. Ako nema na jednoj, ni na drugoj, ni na trećoj ono se okreće četvrtoj ili petoj. Da se razumemo, o tome pričam samo kao posmatrač, a ne kao akter (smeh).

Koja markantna sećanja imate sa snimanja tog filma?

- Bile su velike vrućine. Nama su stvarno u tom trenutku bili obezbeđeni optimalni uslovi. Međutim, teško je bilo obuzdati tu vrstu nervoze izazvanu velikom vrućinom. Recimo, upečatljivo se sećam snimanja scene ludila lika koga igram: tablete, alkohol, muzika „Rolingstonsa“... Vodka, ekstazi i „Rolingstonsi“. No, ostavimo gledaocima da sude dalje o tome.

A šta biste rekli na temu da je film „Diši duboko“ u jednom svom segmentu priča o izvesnoj krivici roditelja za loš život dece?

- Svako ko prepozna sebe u vašem pitanju dobro je došao u bioskop da gleda film „Diši duboko“. Zaista. Uprkos činjenici da to nije ni siže ni suština.

Spomenimo i predstavu koju radite u JDP-u.

- Paolo je jako radostan što ponovo radi u Beogradu, a ja sam radostan što smo se sreli posle toliko vremena u jednom pozorišnom projektu. Ovo je četvrti put da radim sa njim. Svojevremeno smo bili istovremeno stalni članovi drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Ali, to je bilo pre naše ere!

Koji i kakav lik igrate u „Italijanskoj noći“? O kakvom konceptu je reč?

- Još ne znam precizno a i da znam što bih vam rekao (smeh). Kad bude predstava gotova dođite lepo pa vidite. Igram odbornika, Ametsbergera. To je neki političar sa nekom funkcijom u nekom malom mestu u Nemačkoj. Čovek slabašnijih moralnih osobina. Ne mogu sada da pričam fabulu ni koncept. Tu je i živa svirka, uostalom Mađeli i kaže da je mene uzeo da lupam (bubnjeve). A objašnjavati koncept predstave, ovako za novine, zvuči mi besmisleno.

U kojoj meri komad korespondira sa stvarnošću?

- I te kako korespondira. U svakom pogledu. Korespondira sa vremenom u kome živimo i sa svim njegovim surovostima kojih, na žalost, ima na pretek; od političkih do ljudskih. Ne volim da izgovaram fraze. No, ono što hoću da kažem jeste da predstava nije docirajuća i nije saobraćajni znak.

Šta biste radili da ste zaista političar? Kakve bi ste poteze povlačili?

- Ne mogu ni da zamislim da sam političar. Nikada se nisam uspavljivao razmišljajući kako pričam za nekom govornicom. Uspavljivo sam se razmišljajući kako postižem odlučujući koš na Olimpijskim igrama. Ili, kako dodajem loptu u odsutnom trenutku. Ili da sviram sa „Rolingtonsima“ - eto to su moja maštanja.

Šta ima novo kada je reč o sviranju bubnjeva?

- Pa reko sam vam da me je Mađeli uzeo u podelu zbog lupanja! Bubnjeva.