NOBELOVAC REJMONT ZASLUŽNIJI ZA OSLOBAĐANJE POLJSKE OD KOMUNIZMA NEGO VALENSA
Nadzornik nasipa u zimskom periodu
„Seljaci” su surova i sirova knjiga, kakav je bio i život paora na severu Evrope, među blatnim poljima repe, krompira i raži, tamo gde se u njive retko ulazilo u plitkoj obući. Roman pun seljačke muke i primitivne strasti koja često zamiriše na našu srpsku, balkansku, vranjansku
„Nečistu krv” Bore Stankovića, ali strasti još veće, grublje i nemilosrdnije

Na takozvanoj bečkoj pruzi između Varšave i Koluška, gde je razmaženi sin seoskog orguljaša i veseli i neodgovorni poljski književnik Vladislav Rejmont krajem pretprošlog veka bio nadzornik za održavanje železničkog nasipa, pragova i šina, jedna stanica se danas zove – Rejmontovi Lipci. Tamo turisti često zastanu da se slikaju, kao što u Londonu već decenijama u talasima dolaze do Bejker strita da posete rodnu kuću Šerloka Holmsa, najslavnijeg detektiva na svetu, najčešće bez imalo sumnje da je junak svih onih pedesetak romana Konana Dojla zaista postojao. Šezdeset grčkih gradova se od davnina otimaju o adresu Homerovog rođenja, a treći i nama najbliži primer vezan je za naš Titelski breg, na istoku Šajkaške i na jugu Bačke. Stanovnici tamošnjeg malog i pitomog sela Mošorina, rodnog sela i Miletića i Isidore, od pamtiveka tvrde da je breg nastao tako što je Kraljević Marko tuda jednom orao drumove, pa zastao da istrese zemlju iz opanka. Sve arheološke nalaze sa te »lesne zaravni« vezuju za našeg mitskog heroja. I nedavno su u Vojvođanski muzej doneli jednu malu, dečju lobanju, tvrdeći da je to glava Kraljevića Marka. „»Slažemo se”«, rekli su kustosi otresitim Mošorincima, »”ali i pre dvadeset godina ste nam doneli lobanju za koju tvrdite da je Markova.”« Mošorinci se nisu zbunili: „»Jesmo. I ono je glava Kraljevića Marka, a i ovo. Ova je kad je bio mali.«”
Lipci na bečkoj pruzi nadomak Varšave nisu, dakle, selo u kojem se odvija radnja grandioznog Rejmontovog romana »”Seljaci«”, ali već samo nadevanje Rejmontovog imena i naziva imaginarnog sela u kojem se odvija radnja romana toj železničkoj postaji dovoljno govori o značaju drugog poljskog nobelovca u rodnoj zemlji i velikom poštovanju i ljubavi njegovih sunarodnika. Davno sam napisao da u Poljskoj ima više intelektualaca nego u Srbiji stanovnika i da je ta činjenica, a ne ustanak montera i varilaca u brodogradilištima u Gdanjsku, oslobodila Poljake komunističke tiranije 15 godina pre nas.
Rejmontova tetralogija „»Seljaci” je« surova i sirova knjiga, baš kakav je bio i život seljaka na severu Evrope, među blatnim poljima repe, krompira i raži, tamo gde se u njive retko ulazilo u plitkoj obući, a najčešće, tj. gotovo cele godine, u gumenim čizmama i pod kišnim kabanicama. I da je to roman koji je pun seljačke muke i primitivne strasti, strasti koja ponekad zaliči i prosto zamiriše i na našu srpsku, balkansku, vranjansku, na „Nečistu krv” velikog Borislava - Bore Stankovića, ali strasti još veće i grublje, sirovije i nemilosrdnije. U centru romaneskne radnje je istorija porodice bogatog seljaka i friškog udovca Mate Borine, koji živi sa sinom, snahom i dvoje unučadi, ali neće mirno da se skloni, prepiše im njive i imanje i uživa u nužnom smeštaju i dodvoravanju do kraja života, kako je to tamo kanda bio običaj, jer zemljom treba da upravlja i o imanju odlučuje najjači u kući, a „na starcu para ne raste”. Najstariji Borina, međutim, još oseća da je u punoj snazi i veliko bogatstvo mu omogućava da se i drugi put oženi, pa na nesreću – ili da bi priča dostizala ekstatičke vrhunce – ovog puta dovodi najlepšu devojku u selu, pri tom i slobodoumnu, vragolastu i raskalašnu, neodoljivu Jagnu, koja je momke već uveliko pripuštala i u majčinu kuću, još za devojaštva svoga, a najviše, da zlo bude veće, baš Matinog sina Anteka. I sin zato biva izbačen iz kuće, naravno nastavlja da se sastaje sa starom ljubavi i sad već i zakonitom maćehom, ocu je dojavljeno gde se ljubavnici sastaju i on pokušava da ih žive spali u plastu sena. Antek i Jagna se nekako spasavaju, ali konačni obračun visi u vazduhu, kao u antičkoj ili vestern drami.
Na poljskom selu još je bilo rano za pojedinačne, lične, intimne, ljudske drame. Seljak je tek bio oslobođen od robovanja spahiji, ali nije od robovanja zemlji. Zato će se za komadić zemlje i krv proliti i zato jedva da i postoje razlike među seljacima. Oni su uvek zajedno kad je opšte dobro u pitanju, i tad su složni. A inače se zna ko je gde, i u crkvi i na radu: bogati na jednoj, sirotinja na drugoj strani, pritisnuta i pritešnjena spahijskim imanjima. „Tesno je svima, kao u kakvoj mreži, dvorovi su svuda, sa svih strana stežu selo i dave kao zidovi: hoćeš kravu da napaseš van sela – naletiš odmah na dvorsko, pustiš konja – za međom je dvorsko, kamenom ne možeš da se baciš, u dvorsko će pasti… a onda te odmah hvataju, odmah sudovi, odmah kazne! A ti, narode, živi na pesku, balegom se grej i čekaj od Boga blagoslov!”
Tako u Rejmontovom romanu jedan opšti zaplet pripreti da u zasenak baci ovaj pojedinačni obračun, jer lipički spahija prodaje seosku šumu jevrejskim trgovcima, pa celo selo odlazi da se obračuna sa drvosečama. Seljaci tu postaju jedan lik, kao hor u grčkom antičkom teatru. U užasnom masovnom sukobu, gde padaju glave i prska krv na sve strane, Antek vidi priliku da reši i svoj privatni problem, ali baš u trenutku kad nanišani na svog oca Matu Borinu, na starca nasrne i šumar i obori ga kundakom. I sin onda navaljuje na šumara, ubija ga golim rukama, a stari se Borina vraća iz nesvestice i ozaren ugleda sina na svojoj strani: „Ti si to, sine moj… ti!”
Burni događaji u ovoj porodici samo su, dakako, okosnica velikog Rejmontovog romana-epa, podeljenog u četiri dela i na četiri godišnja doba. U njemu je život poljskog seljaka i čitavog poljskog seljačkog sloja, njegovih navika, karaktera, naklonosti, pravila i običaja, gde se svaki vašar ili drugi povod za odlazak u grad slika na desetinama stranica, a red i običaji na svadbama ili sahranama i na celih stotinu. Ako to nije građa za etnologe i etnografe, jer je sav njihov inventar Vladislav Rejmont već zacelo unapred uzeo i preneo u svoj roman, onda je sigurno građa za formiranje slike današnjih čitalaca o vremenima u kojima je stvoreno i sačuvano, i na koje sve načine stečeno, sve ono što ih je kasnije dovelo u gradove, škole i univerzitete, u fabrike i kancelarije. I građa od koje se snovi pletu.

Đorđe Randelj

Kako narod temeljno propada

Došao je kraj oskudici, žitnice su bile pune, žita su bila dobro rodila i svako je, ma bio i najsiromašniji, ponosito uzdizao glavu, pouzdano gledao u sutrašnjicu i sanjao o nekakvoj sreći koje se odavno uželeo.
Jednoga od takvih žetvenih, zlatnih dana, kad su već ljudi vozili ječam, prolazio je kroz selo prosjak,
kojega je pas vodio, ali iako je bila žega, on ne svrati nigde, jer se žurio ka šumi. Teško mu je bilo nositi ugojeni trbuh i krive noge, te se lagano vukao i stalno njušio nosem, ušima osetljivo strigao, zaustavljao kraj žetelaca, nazivao boga, nudio burmutom, a kad bi mu po koja para iznenadno kanula, mrmljao je molitve, ali je smišljeno, bajagi nehotice, navodio razgovor na Jagnu i lipčanske prilike.
Ali ipak saznade, jer su ga se oslobađali bilo čim i nerado govorili.
Tek kraj šume, kad sede pod raspeće da malo odahne, naiđe na njega Mateuš, koji je nedaleko spremao građu za kovačevu vetrenjaču.
Pokaži mi put do Šimeka! - molio je prosjak, podižući se na štake.
- Nećeš kod njih osetiti odmora! Tamo ti je samo plač i nevolja - šapnu Mateuš.
Je li Jagna još bolesna? Pričali su mi da joj se nešto u glavi pomutilo... Nije istina, ali neprestano leži i malo šta razabire o božjem svetu! I kamen bi se nad njom smilovao! O ljudi, ljudi!
- Da tako upropaste hrišćansku dušu! Ali stara vele, tuži celo selo?
Ništa neće učiniti! Svi su odlučili, čitav narod, pravo je na njihovoj strani...
Strašna je stvar gnev čitavog naroda, strašna! - sav se sterse.
Jest, ali je glupa i zla, i nepravedna! - prasnu Mateuš, privede ga do kuće i sam pogleda unutra, ali brzo iziđe brišući krišom suze. Nasta je prela kraj zida lan. Prosjak sede kraj nje i izvuče plavu bočicu.
- Znaš, treba ovom vodom škropiti Jagnu tri puta dnevno i trljati joj teme, pa za nedelju dana kao da si rukom odneo! Ovu vodu su mi dale kaluđerice u Pširovu.
- Hvala ti! Već su prošle dve nedelje, a ona stalno leži bez svesti, samo se ponekad otima da nekud beži, kuka i doziva Jašu.
- Bože, koliko naroda propada, bože! A gde je Šimek?
- Sedi u Lipcima. Ta sve je na njegovoj glavi, ja moram da stražarim kraj obeju.
Tutnu mu u šaku čitav desetak, ali prosjak ne htede uzeti.
- Doneo sam ponešto za nju od dobrog srca i još ću uz to očitati koju molitvu! Dobra je bila za sirotinju i valjana kao malo ko drugi na svetu.
- Istina, imala je dobro srce! A možda i zato mora toliko da propati! - šapnu Nasta.
Od Lipaca je odjekivalo zvonjenje na večernje, a ponekad je dopiralo tandrkanje kola, zveket kosa pri oštrenju i daleka, daleka pesma. Zlaćani prah sa zapada poče zaslanjati celo selo i sva polja i šume.
Prosjak ustade, rastera pse, namesti torbicu, osloni se o štake i reče:
- Ostajte zbogom, dragi moji!