Hrvatski pijanista Matija Dedić (31) je dobro znano ime ovde, s obzirom da je u poslednje tri godine imao više nastupa u Srbiji nego bilo koji inostrani džez muzičar. Poslednji su bili ove nedelje, prvo u Bitef teatru u Beogradu, gde je svirao uz pratnju Branka Markovića (bas) i Dušana Novakova (bubnjevi), te zatim na festivalu u Pančevu u triju sa Dušanom Ivaniševićem (bubnjevi) i svojim zvaničnim basistom iz Hrvatske Mladenom Barakovićem.
U oba slučaja Dedić, inače sin poznatog kantautora Arsena Dedića i pevačice Gabi Novak, predstavio je publici repertoar od sopstvenih kompozicija prošaran tek po nekim standardom.
- Razlog zašto sam napustio klasičnu muziku je upravo taj što nisam želeo više da gledam u papir sa notama i sviram tuđu muziku, već sam želeo da stvorim nešto svoje - kaže Dedić. - Na studijama u Gracu sam se trudio da naučim što više. I tada i posle svirao sam u raznim postavama u kontekstu onoga što sam naučio slušajući Bada Pauela, Erola Garnera, Vintona Kelija, Oskara Pitersona... Ali, ne mogu ja da budem imitator američke muzike. Ja sam Evropljanin u pravom smislu reči, majka mi je Nemica i zato je moj senzibilitet prirodno drugačiji od američkog. Moje bavljenje džezom je počelo obrniuto, ne sa Luisom Armstrongom, nego Kitom Džeretom. Naravno, posle sam shvatio da nema Džereta bez poštovanja tradicije.


Ko su džez pijanisti čiji vam je senzibilitet najbliži?
- Pored Džereta tu su od početka bili, naravno, Herbi Henkok i Čik Korija. Ali, danas su mi mnogo bitniji ljudi poput Breda Meldoa, Esbjorna Svensona, Gonzala Rubelkabe, znači oni koji se bave evropskom kulturom, koji su proučavali muziku od Bartoka i Šenberga pa nadalje. Jednostavno, nisam crnački tip i u tom smislu sve što bih mogao da budem jeste loš imitator američke muzike.


Bavite se sve češće i pop muzikom...
- Odgajan sam u porodici gde se slušalo od Mocarta do Morikonea, znači nisam džez fašista, što se kaže, niti sam ikada tvrdio da je džez jedina kvalitetna stvar u muzici. On jeste moja glavna strana, ljubav i sve čemu sam se posvetio. Ali, isto tako, nema gore muzike od loše odsviranog džeza. To je najneslušljivija muzika. A u Hrvatskoj je pretežno to tako.


S obzirom da ste često ovde, možete li da napravite nekakvu paralelu između hrvatske i srpske džez scene?
- Paralelu je nemoguće napraviti jer u Hrvatskoj džez scena ne postoji niti mislim da će uskoro moći da se formira. Džez je apsolutno nebitna stvar, kako za ljude, tako i sponzore. Kvalitetnih muzičara ima nas sve skupa tridesetak. A ovde sam samo jedno veće u jednom kafiću sedeo sa njih nekoliko koji sviraju strahovito. Ali, to ne čudi jer je Beograd u odnosu na Zagreb uvek bio daleko ispred kada je u pitanju džez.


Ko bi od ovdašnjih džez muzičara bio najzanimljiviji za hrvatsku publiku?
- Mnogo njih... Recimo dva Dušana za bubnjevima, Novakov i Ivanišević, Branko Marković i Predrag Revišin za basom, Dragoslav Stanisavljević Fredi, Marko Đorđević i Vladimir Krnetić trube, pa Vasil Hadžimanov, mada njega publika već zna jer se dosta muvao po Hrvatskoj... Masa njih. Srbija je rasadnik talenata u džezu, što Hrvatska nažalost nije. U stvari, džez je u Hrvatskoj danas na aparatima koji ga održavaju u životu.