Posrnula elita
DOBRI poznavaoci stvaralaštva i života američkog književnika Henrija DŽemsa (1843-1916) imaće razloga za tvrdnju da delo ponekad i ne mora da bude "odraz piščevog života". Razloge za to pronašli su u "privatnim pogledima" i njegovih junaka autora koji ne odražavaju iste stavove na svet i prirodu iz okruženja.

U tadašnjoj SAD koje su još "lečile" rane građanskog rata vođenog između "jenkija" i "konfederalaca", ovaj pisac je postao velikan i zajedno sa Markom Tvenom otrgnuo je književnost ove zemlje iz kvaziistorijskih priča koje su tamo bile glavna tvorevina. Napisao je više dela koja su uzdigla američku književnost u sam vrh svetske literature. Među njima su najpoznatiji obimni romani "Amerikanac" (1877), "Dejzi Miler" (1879) i "Portret jedne ledi" (1881), romanska priča od oko 700 strana koju naš list objavljuje u sredu, u prevodu Predraga Milojvića.

U to doba u književno prebogatoj Evropi pisci su još stvarali pod uticajem romantizma, realizma i naturalizma, dok je Henri DŽems već bio duboko zagazio u "psihološke vode" čiji će glavni predstavnik biti Marsel Prust sa njegovim obimnim delom "U potrazi za izgubljenim (i pronađenim) vremenom"! Kada je DŽems počeo da piše "Portret jedne ledi" imao je 37 godina i nalazio se u Firenci, u Italiji. Zatim prelazi u Veneciju gde nastavlja da piše. Dobro je poznavao italijanski i francuski jezik, jer ovaj neostvareni pravnik sa Harvarda više je voleo da piše seleći se iz kraja u kraj Evrope. Godinu dana pre smrti, nezadovoljan što SAD ne žele da uđu u Prvi svetski rat na strani saveznika, odriče se američkog državljanstva i umire sa pasošem Engleza. Divio se junaštvu malene Srbije koja je ratovala protiv deset puta jačeg neprijatelja i hrabrosti Francuza da se odupru nemačkoj najezdi.

U romanu "Portret jedne ledi" u prvi plan je istaknuta glavna junakinja, Izabela Arčer, Amerikanka, koja u drugoj polovini 19. veka "otkriva" Evropu. Ona je genijalna, ponosna, pametna, ali istovremeno i slabašna osoba. Voli istovremeno više muškaraca i postaje bogata naslednica. Udaje se pri tom za dekadentnog, ciničnog i potkupljivog Engleza koji živi u Italiji, gde je boravio i sam pisac. Nekom od onih koji budu čitali ovu izvanrednu knjigu, možda se neće svideti njen glavni lik, neće "navijati" za nju, ali će u svakom slučaju čitalac biti očaran piščevim opisima Izabele, njenih poznanika i priča iz visokog društva koje traju "do beskonačnosti".

Kada je roman pročitao izvesni ljubitelj dela Marsela Prusta, u kritici je preporučio: "Napustite 'Traganje za izgubljenim vremenom', pređite na iščitavanje "Portreta jedne ledi". A oni koji vam tvrde da ne postoji književna veza između ova dva pisca, to nije tačno, DŽojs je pisao olovkom istog 'kalibra' kao i Prust!"

U romanu junakinja Henrijeta Stekpol reći će lordu Verbertenu: "Sigurno vam dosad niko nije rekao. Ne odobravam lordove kao ustanove. Smatram da je vreme prešlo preko njih i da je daleko otišlo napred". Inače, u njemu, kao i drugim delima DŽemsa, mnogo je opisa atmosfere izobilja i dokolice, a naglasak je na ponašanju i estetskoj percepciji junaka. Pisac to ovako opisuje:

"Čitalac zna već više o njemu nego što će Izabela ikad moći da sazna, i zato neka ima ključ tajne njegovog života. Ono što je Ralfa držalo u životu bilo je prosto to, da se on nije dovoljno nagledao osobe koja ga je najviše zanimala na ovom svetu. Nije bio zadovoljan: očekivao je još, i nije smeo da propusti ništa. Želeo je da vidi šta će ona da uradi od svog muža - ili šta će njen muž da uradi od nje. Ovo što je gledao bio je samo prvi čin drame, a on je bio rešen da odsedi celu predstavu."

Ovo DŽems piše dok Evropom suvereno vlada impresionizam. To je vreme, kako primećuje Milica Mint, umetnosti visoke renesanse, papskog Rima, flamanskih majstora, umetnosti u kojoj je umetnik vertikala, a novac horizontala. Ali, ogoljene činjenice proviruju tu i tamo - ispod izvanrednih freski koje je Henri DŽems sačinio prema svojim evropskim i američkim modelima gde počiva sloj jeftinog puritanskog premaza - "dobro je što je korisno". NJegov velelepni ton maskira podlu jagmu za novcem, kako među aristokratama kojima je isteklo vreme, tako i među njegovim zemljacima nesposobnim da ga stvore, sve živeći u pozajmljenim lepotama evropske kulture. "Nema ničeg u Americi za džentlmena", kaže jedan od begunaca iz njihove prostrane mlade zemlje. Ali i DŽems je bio jedan od tih.

A kada su mu neki ondašnji kritičari zamerili što piše samo o otmenom svetu, dok su radnici svuda živeli u velikoj bedi, on je odgovarao da bi bilo smešno da je Prust pisao o zanatlijama iz pariskog predgrađa. I dodavao je da niko nema pravo da zameri slavnom Sen Simonu što je pisao samo o dogodovštinama na dvoru Luja DŽIV.

Zato je, kada je ovaj roman objavljen u NJujorku 1904, jedan američki kritičar malo ironično zaključio: "Glavna osobenost je način da Henri DŽems uvek ostavlja čitaoca da sumnja. Često sam tokom čitanja osećao kao da čitam neki roman iz "crne serije" punog cinizma. Ovde se ljubav menja za novac.
Ali, vremena su bila takva. Takva su izgleda uvek i postojala kroz istoriju...

PRODALI PRETKE
JEDAN francuski kritičar je početkom prošlog veka napisao da se Henri DŽems tako dobro u svojim delima naruga "lepoti američke demokratije i dekadentnoj ali prefinjenoj evropskoj civilizaciji". I navodi reči njegovog junaka milionera: "Ako oni ne prodaju svoje pretke, gde su onda svi ti preci bili pokupovani?".