Azra
Boks setovi, uslovno, domaćih izvođača toliko su neuobičajena pojava da svaki sličan pokušaj automatski podrazumeva bonus paket blagonaklonosti. Zato se objavljivanje svih albuma Azre (City Records) može posmatrati na dva načina: kao kapitalan izdavački poduhvat i kao zbirka albuma neujednačene vrednosti. Činjenica da je Azra, zagrebačka novotalasna atrakcija podjednako ukorenjena u anglosaksonsku i nacionalnu muzičku tradiciju – neka vrsta rokenrola za radne akcije – u međuvremenu prerasla u mit, takođe, istovremeno banalizuje suštinski značaj njenog inspiratora i vođe Džonija Štulića i dodatno komplikuje koliko-toliko objektivan pristup. Srećom, takav pristup – osim što po pravilu krije u sebi klicu licemerja – nije neophodan. Azra je ionako primer benda koji prosto izaziva subjektivne, često veoma burne emocionalne reakcije. Njihov čuveni koncert u Domu omladine kojim je promovisan prvi album predstavljao je otkrovenje visokog nivoa, posle koga su ulice Beograda danima podrhtavale.

Nažalost, slična erupcija više se nikada nije ponovila – iako je još neko vreme održavan približan nivo kreativnosti, svaka sledeća prezentacija bila je slabija od prethodne. Na kraju je, grubo rečeno, postalo dosadno. Na sličan način funkcioniše i ovaj CD boks set: kako se albumi nižu, tako se autentično uzbuđenje, čiji odjek zamire negde kod poslednjih taktova trostruke žive kompilacije “Ravno do dna”, transformiše u supstitut, a zatim u surogat. Sve kasnije pesme – među kojima, istini za volju, ima nekoliko bisera – obaraju letvu na visini postavljenoj početnim uzletima kao što su “Jablan”, ili „Tople usne žene“.