Roman apsurda

(Svetislav Basara, Srce zemlje, Narodna knjiga, 2004)

Građeno prema oprobanom modelu postmodernističkog (nadri)romana, „Srce zemlje“ ima masku neliterarnog žanra – elemente strukture naučne studije: predgovore (anonimnog pisca, pronalazača rukopisa i prevodioca), poglavlja od kojih je svako posvećeno posebnom „aspektu problema“ (od opšteg pogleda na „misterije Ničeove biografije“ do pojedinačnih razmatranja filozofovog odnosa prema Bogu, Vagneru, ženama, nastavljačima), brojne priloge (neobjavljene fragmente, pisma, zagrobni intervju) i pogovor. Istorijskim ličnostima su pošteđena samo imena; sve ostalo je mašta u funkciji alegoričnog tumačenja 20. veka.

Basarin Niče je izgubljen čovek u nesrećnom vremenu. On je mazohista opčinjen „grandioznim trabunjanjem“ manijaka Vagnera čiju ljagu, stvaranje nacizma, preuzima na sebe; antisemitizam njegovom delu (tragikomično) dopisuju sestra i zet; Frojd ga degradira podmetanjem glasina o homoseksualizmu i sifilisu, da bi ga porazio u trci za ideologa 20. veka. Zaratustrini učenici su kiparski domoroci – „nadljudi“ u šarenim kupaćim gaćama, Staljin i Hitler su sledbenici Ničeove sestre, a najopakiji, Frojdovi mekušci koji ne znaju za stid, stvaraju novi svetski poredak. Raspadanje Ničeove ličnosti, od duha i libida do tela, postaje model propasti sveta: posle trijumfa varvarstva, slabost je zavladala okrutnije nego nekada snaga. Kada se mehur alegorije rasprsne, vidi se da je Kipar maska za Srbiju, Vagner za Šešelja, a Niče – kreatura Evrope koja ga sada pljuje –za Slobu.

Kvalitetan prema kriterijumima postmodernističke poetike, ovaj i njemu srodni romani, vraćaju u život alegoričnu i didaktičku književnost; motivi iz avanturističkih i kriminalističkih štiva jesu (jeftina) oblanda za gorku pilulu teorije u kojoj se stvarnost ne problematizuje, već kategorički definiše. „Srce zemlje“ je komplikovana varijanta političkog govora u kome se od čovečanstva ne vidi čovek; to je roman apsurda, ali i apsurdan roman.