Pavle Ugrinov
I ljubav može biti zla
Mlada izdavačka kuća „Agora“ pod uredničkom palicom Nenada Šaponje sve više privlači pažnju javnosti, jer ima zanimljivu uređivačku koncepciju o kojoj će se, verujemo, tek čuti. Jedan od pravih bisera te urađivačke koncepcije je i knjiga „Pogled preko svega“ Pavla Ugrinova u kojoj on na sebi svojstven način rezimira i vreme u kome je živeo i sebe u tom vremenu, pri čemu ovaj, kako ga mnogi zovu „nepročitani Prust naših dana“ ne štedi ni sebe ni druge.

U predgovoru knjige „Pogled preko svega“ kažete da ste, uglavnom, opisivali vreme u kome ste živeli i da ste se pitali gde ste ga tačno opisali a gde promašili. Znate li da vas ‘’bije glas’’ da ste ovdašnji Prust koji još uvek nije valjano pročitan?
- Utvrdio sam da sam svoje Vreme opisao istinito, bez i trunke ideoloških ili nekih drugih, sličnih premisa. Ali utvrditi istinu nije dovoljno, jer je tek istina velika tajna, koja se nikada ne može otkriti, ali se može makar malo u nju proniknuti. I to ‘’makar malo’’ je uvek ono što je vredno u umetnosti.

Uporedjujete sebe sa Orfejom. Otkud to?
- Svaki pisac, u prenosnom smislu, upoređuje sebe sa Orfejom, jer želi da se osvrne i vidi svoju Euridiku, odnosno svoje Delo. I to uprkos zabrani Bogova da će to Delo istoga časa umreti. Ja sam se ipak osvrnuo i video svoje Delo u istinitom svetlu i ono nije istoga časa umrlo, jer je bilo izuzeto od smrtne kazne, što nisam znao. Učinio sam to bez straha i tako zauvek učinio živim svoje Delo.

Govorite da ste stvarali u neprozirnom vremenu koje se (trenutno) definiše kao Ništa, a opet deluje kao Zlatno ili Periklovo vreme. Šta ga određuje kao Ništa, a šta kao Zlatno?
- Mnogima je stalo da drugu polovinu Dvadesetog veka izbrišu iz naše Istorije ili se prave kao da nije ni postojala. To bi možda bilo mogućno da ne postoji velika Umetnost toga doba, vrhunska i večna, koja sjaji kao Zlato u tom vremenu i sjajiće i u narednom vremenu. Zato se toga vremena nije ni mogućno odreći.

U jednom trenutku konstatovali ste da smo živeli u vremenu enformela; kako gledate na današnji trenutak?
- Danas su u toku ‘’besudni dani’’. Tako glasi i naslov jednog mog romana koji opisuje dane posle Drugog svetskog rata a poslednjih petnaest godina liče na to stanje. Nekako je sve besudno.

Poglavlje vaše knjige ‘’Kraj proze’’ sadrži i tezu o zlu koje pospešuje dobro, kao i priču o prerušavanju zla u dobro da bismo ga mogli podneti. Krije li se u tome bar deo razloga što nam je društvo ovakvo kakvo je?
- Da, u celosti. Zato što je zlo od dobrog neodvojivo. To je jedna celina. Kako inače da razumemo pojavu da je jedna ista stvar za jedne ‘’dobra’’ a za druge ‘’zla’’. U svakom zlu ima zrnce dobra i u svakom dobru postoji zrnce zla. To kaže i narodna poslovica.

Pisali ste o ljubavi van sveta i o ljubavi u svetu. Velike ljubavi su mahom neostvarive. Znači li to da kad umre ljubav umire i čovek, čak i ako fizički i dalje postoji?
- Čovek ne mora da umre, ali je iznutra duboko slomljen. To ne znači da njegov život nema više nikakvog smisla ali nešto suštinski nedostaje. Živi se ravno, a ne zanosno.

Knjiga „Pogled preko svega“ završava se tekstovima o ljubavi. Da li zato što je ljubav i pre i posle svega? Ili?
- Ljubav je samo ‘’pre svega’’. U svome romanu „Bez ljubavi“ pružio sam šansu i novoj ljubavi, pa se čak nazire i treća, ali se sve tri okončavaju bez ljubavi, dok sama ljubav otkriva svoje naličje, koje može biti i samo zlo ili zločin.

Verujete li vi u ideju velike ljubavi kao svekolikog pokretača?
- Niko u to ne veruje. Zato što je ‘’velika ljubav’’ tako blizu ‘’velikog zla’’.

Koji je vaš iskustveni derivat? Šta biste naveli kao svoju (literarnu) poruku i zašto?
- Samo je Umetnost čista.