Traganje za istinom
Dušan STANKOVIĆ 23.09.2004, 19:06:41

"BOG ne postoji, ljudima ne preostaje ništa drugo nego da uzmu sudbinu u svoje ruke i to u političkim i socijalnim uslovima u kojima se nalaze. Postojati, jednostavno je, treba samo biti tu prisutan. Sve je besplatno, ovaj vrt, ovaj grad, pa i ja lično. Kada nam se to desi, kad toga postanemo svesni, to poremeti rad srca i sve je potom u lebdećem stanju."

Tako piše Žan Pol Sartr (1905-1980) u romanu "Mučnina", koji naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Osnivač je francuskog egzistencijalizma, filosof britkog uma, vrstan dramski pisac, romansijer, novelista, esejista i polemičar. Na pozornici svetske kulture gotovo četiri decenije nosio je barjak hroničara savesti.

Pisac "Zatočenika iz Altone", "Prljavih ruku", "Đavola i Gospoda Boga", zbirke novela "Zid", romansijerske trilogije "Putevi slobode", "Mučnine", i, između ostalog, filosofskog dela "Biće i ništavilo", Sartr je bio neumoran istraživač i borac za rešavanje ovozemaljskih problema ljudi, čovek čiji su čitav životni tok i iskustva bili osnova za "oštar kritički stav prema nepravdama koje je u nasleđu ostavilo buržoasko društvo".

Sartr ili "književnost u čistom obliku" urastao je do srži u pustolovinu pisanja - rekla je o njemu Simon de Bovoar, koja mu se, kao saputnica, pridružila u toj avanturi. U svom autobiografskom delu "Reči" Sartr je o sebi dao ovu kratku ispovest: "Počeo sam svoj život kao što ću ga, bez sumnje, i završiti: okružen knjigama."

Rođen u Parizu 1905. godine u oficirskoj porodici, Sartr će vrlo rano ostati bez roditelja. Mali Žan Pol će jedno vreme živeti kod dede koji ga je prvi naučio da je "pisana stvar stvarnija i važnija od doživljenog događaja". U šestoj godini počeo je da piše roman. "Iz potrebe da opravdam svoje postojanje, načinio sam od književnosti apsolutnu stvar. Trebalo mi je tri decenije da se oslobodim ovog stanja duha", rekao je mnogo kasnije Sartr. Tridesetih godina - to znači oko 1933. kada je objavio svoj prvi roman, "Mučninu".

Godinu dana kasnije štampa "Zid", novele "užasa" koje podsećaju na scene pakla kod Goje, Boša i drugih slikara i vizionara apsurda. Trilogiju "Putevi slobode" objavio je po završetku rata, dok je u toku okupacije publika opsedala pozorišta u kojima su prikazivane njegove drame "Muve" i "Iza zatvorenih vrata".

Pre Drugog svetskog rata, kao profesor, Sartr se mnogo zanimao za filosofiju egzistencijalizma Martina Hajdegera, koji je, takođe, išao stopama Danca Serena Kjerkegora. Sartr je nekoliko godina profesorovao u provinciji, da bi se prilikom kraćeg boravka u Berlinu upoznao sa filosofijom Edmunda Huserla, osnivača fenomenologije, čije će pojedine postavke kasnije uklopiti u svoj vlastiti sistem.

Nižu se, potom, filosofske rasprave "Skica teorije sećanja" ili "Biće i ništavilo", ali ga široka publika upoznaje tek preko književnih dela, koje će pisati pod uticajem "egzistencijalista".

Osnovna Sartrova misao je da čovek mora imati slobodu izbora: osećati se slobodnim, prema njemu, znači želeti da i drugi budu slobodni. Angažovanje je, prema tome, za Sartra neizbežni imperativ. "Čovek radi samo ono što želi, a želi samo ono što radi", jedna je od piščevih maksima.

Ovaj filosofski i književni stav provlači se ne samo kroz Sartrovo teorijsko delo, nego i kroz čitavu njegovu praksu. Jer, na otvorenu kulturnu scenu stupio je u prvim posleratnim godinama, 1945. Od tada, pa sve do smrti, nije bilo važnijeg događaja o kojem on ne bi rekao sud. Sartr će svojim delom, svim svojim prividnim promašajima i domašajima, svojom političkom filosofijom, romanima, dramama i ogledima, ostati jedinstven primer svestranog i bespoštednog tragaoca za istinom, savest nesavesnog društva. "Istina ostaje uvek da se nađe, jer je beskrajna", voleo je Sartr da kaže.

Moralista dubokog korena koje je nasledio od bogate književne prošlosti svoje zemlje, lomeći se između marksizma i sopstvene ideje egzistencijalizma, on je celog života javno krčio puteve između granica dveju epoha, koje su se u njemu sukobljavale. "Suzbijam očaj i tražim nove razloge za nadu", izgovarao je u takvim trenucima. Valjda je i zato mučen protivrečnostima svog vremena, uvek lebdeo nad njegovim ponorima.

Bio je takav i 1964. godine kad mu je javljeno da je dobio Nobelovu nagradu. U obrazloženju je pisalo da se ovo veliko priznanje dodeljuje "zbog Sartrovog patriotskog i progresivnog opredeljenja za vreme Drugog svetskog rata i njegovo aktivno učešće u antifašističkom pokretu otpora". Ova nagrada je data i za "aktivan stav Sartra kao čoveka i umetnika prema bitnim problemima svog vremena" i njegovoj filosofskoj akciji nazvanoj - egzistencijalizam.

Ali, Sartr je i tada ostao dosledan sebi. Odbio je nagradu uz kasnije svoje "obrazloženje" koje je glasilo: "Uopšte ne mislim da pisci moraju da budu usamljeni borci. Odbijajući Nobelovu nagradu ja nisam ništa uradio. Uradio bih nešto da sam je primio, jer bih na taj način dopustio sistemu da me prisvoji."

I na kraju, zašto ne reći da je po rođenju Sartr bio buržuj i da je kulturu odbacivao kao sadržaj nametnutog života! S druge strane, nije hteo da se pomiri sa teorijom da je kultura rezervisana samo za elitu. "Šta je književnost", pitao se često, "ako ne potraga za ličnim spasenjem." Ona je još "otkrivanje ljudske ćutnje hujanjem neizgovorenih reči".

Voleo je, takođe, da naglasi da "kultura ne spasava ništa i nikoga, ali da ona postoji kao jedino kritičko ogledalo ljudskog lika". Jedno takvo "kritičko ogledalo od 50 tomova" podario nam je upravo ovaj stvaralac.

Milionski tiraži

SARTROVA dela potukla su apsolutne rekorde tiraža. Najveći tiraž je imala knjiga "Prljave ruke" (objavljena prvi put 1948), koja je dosad prodata u 2.892.000 primeraka, roman "Mučnina" (1933) štampan je u 2.670.000 primeraka.

Od njegovih dela najprevođeniji je "Zid", objavljen na 38 jezika. Inače, Sartr je najviše čitan u SAD, zatim u Nemačkoj, Japanu i Italiji. Preveden je i rado čitan i u našoj zemlji