Radovan Beli Marković
Vreme je za novi veliki prasak
„Orkestar na pedale“ (izdavač „Narodna knjiga“) je drugi roman Radovana Belog Markovića unutar koncepije koju je pisac odredio kao - tetralogiju od pet romana. Podsetimo se, prvi je „Knez Miškin u Belom Valjevu“, a peti „Devet belih oblaka“. Kako navodi sam Beli Marković, već postoje naslovi trećeg i četvrtog dela, „Geometer K.“ i „Gospođa Aronijani“.

To je romanu koji nosi podnaslov „Kutija doktora Subote“, a reč je o delu koje prati zbivanja u jednoj maloj, skrajnutoj srpskoj ludnici s početka XX veka. U toj knjizi se prelamaju sudbine kako pacijenata, tako i njenog upravitelja Doktora Subote, koji je baranjski Srbin i bečki đak i koji je čitav život proveo na izvestan način neprilagođeno.

Govoreći o svojoj knjizi, Radovan Beli Marković kaže:
„To vam je takozvana luda kuća (smeh), locirana u belom Valjevu. Na ludilo sam gledao kao na afektivnu objavu drukčije pameti. Zapravo, sve što se događa, događa se u jednom dobu koje između ostalog karakterišu balkanski ratovi i preteći Prvi svetski rat, a sve to kroz specifičnu optiku bolesnika u jednoj ludnici.“

Nije li to u izvesnom smislu asocijacija na život u današnjoj Srbiji?
- Dopuštene su sve asocijacije. Jedna od ideja mog romana i jeste da se izvanludnička stvarnost ne razlikuje mnogo od one koja je prisutna u njoj. Mada, nikada nemam u svojoj nameri da držim lekcije kako Srbija treba da bude uređena i da raspravljam o nečemu što ima politička ishodišta. Moj roman je ipak samo jedna jezička tvorevina u kojoj se sve zbiva po logici tog književnog žanra. U ovom slučaju to znači da sve bude ispričano od početka do kraja zahvaljujući njegovoj unutrašnjoj snazi pokretanja na pedale.

Vaš junak doktor Subota živi i svoju (ne) srećnu ljubav?
- On je bečki đak (tih godina „rodila“ se psihoanaliza), hospitovo je u Davosu, gde je upoznao svoju veliku ljubav. Ali, ne bih previše otkrivao tu nit.

Knjiga se završava rečima: „Na koncu, ko sam - niko, šta sam - ništa. Trun u svemirskoj oteklini koja se kanda sve više nadima dok... E, pa, možda je i vreme za novi veliki prasak.“ Dakle, da li je došao taj trenutak?
- Za novi veliki prasak je uvek vreme, pogotovo u slučaju junaka mog romana, doktora Subote. On sopstvenom čamom učestvuje u čami sveta. Zbivanja u tom svetu se ni u kom slučaju ne poklapaju sa njegovim idealima o harmoniji i skladu. I on je zgađen nad tim svetom. Priželjkuje taj veliki prasak ne bi li svet nestao. Jer, u prasku uvek nešto nestaje, a nešto novo nastaje.

Ima li u tom doktoru Suboti elemenata autobiografskog?
- To je složeno pitanje. Verovatno da ima u smislu toga da sam i ja neprilagođen čovek. Nikada nisam pristajao na svet oko sebe, ali sam ga trpeo; kao nekakav svrab, kao oteklinu koja se nosi od rođenja i trpi. Vidite, moja priča je utoliko karakteristična što meni ništa nije pomoglo i ja ne očekujem ni od čega pomoć. A to što se često smešim - pa, poznato je da su komičari bili najdepresivniji ljudi. Ja se uvek smejem. Kao što reče veliki pesnik Dis: „Ja se svemu smejem, pa me sve i boli“. I na sve u životu gledam zapravo kao da se događa nekom drugom. Čovek sam prošlog, odnosno pretprošlog veka.

Svojevremeno ste, u veoma važnom trenutku novije srpske istorije, podvukli značak kategorije stida. Kako danas gledate na (ne)prisutnost stida?
- Nemojte me o tome pitati, kako rekoh, nisam čovek ovog vremena, a stidan jesam. Taj stid je, istina, ograničen na neke moje poteze, na nešto što sam možda mogao bolje da uradim, a nisam, ali ne mogu da se stidim umesto nekoga. Mada, i to mi se dešava.