GINTER GRAS „LIMENIM DOBOŠEM” DEFINITIVNO PROBUDIO EVROPU RATNOG 20. VEKA
Postaje li se nakon batina mudriji?
Srbi su uvek vodili pravedne ratove – kako svetske, tako i narodnooslobodilačke – i trebalo je da posle Hajnriha Bela i drugi pripadnik znamenite nemačke „Grupe 47” Ginter Gras na kraju prošlog veka dobije Nobelovu nagradu pa da se možda dosetimo da u ratu nema ni pobednika ni poraženih,
pa samim tim ni dobitnika ni gubitnika

One strašne 1999. da sportskim rečnikom kažem, Nobelova nagrada je došla u ruke centarfora najefikasnije navalne trojke druge polovine 20. veka. Pisci nemačke literarne trojke “Grupe 47” Hajnrih Bel, Ginter Gras i Zigfrid Lenc su nekako istovremeno stasali u nemačkoj “godini nultoj” i dali neponovljive opuse o moralnom padu (vojnom i biološkom), porazu i katarzi možda i celog naroda ili bar pokolenja, naroda zalutalog na najstrašniju stranputicu istorije, istorije koje, naravno, nema. Tako je 66 odsto te trojke dobilo Nobelovu nagradu, a neka Bog poživi i Zigfrida Lenca – pročitajte samo “Čas nemačkog” – ne bi nas iznenadio ni pun učinak ove generacije, jedinstvene možda u celoj istoriji književnosti.
Jer, imao je svet i posle Prvog svetskog rata i literatura veliku generaciju, ali ne u jednom narodu: buknuli su tada, poleteli i provrištali, gotovo istovremeno, Man, DŽojs, Prust, Fokner (možda i Ficdžerald), ali su to, kao što se vidi, erupcije dara – u četiri naroda, na dva kontinenta. Za druge primere ne znam: možda još u Rusiji s kraja 19. veka: Tolstoj i Dostojevski... Ali, ko je treći? Turgenjev? Ne, nije. Misleći valjda i na ove nemačke književne gigante, Milorad Pavić je pre dvadesetak godina u “Malom noćnom romanu” napisao i savet našem “gastarbajteru”:
“Nemoj da ideš u Francusku, premlad si za savezničke zemlje; tamo će sledeće decenije vladati oni koji su vodili i dobili rat – znači vršnjaci tvoga oca. A teško onima čiji očevi dobiju rat! Svet nikada neće biti njihov. U Francuskoj ćeš svaku stvar dobiti sa deset godina zakašnjenja, kad ne bude vredela ništa. Idi u Nemačku, tamo će se tražiti mlađi koji ne snose odgovornost za poraz; generacija očeva tamo je izgubila igru, potez je tamo na tvom pokolenju...”
Da, ne može se mnogo naučiti od pobednika. Jer, ni oni nikad ne shvataju mnogo. Pa, ako se od poraza postaje mudriji, a od velikog poraza (debakla i katastrofe!) još i više, ako se postaje najmudriji – onda smo mi, Srbi, danas možda i najperspektivniji narod u Evropi. Jer, sva tri velika Nemca su svoje grandiozno delo stvorili na težnji za objašnjavanjem tzv. neobjašnjive i nesavladive nemačke prošlosti. Nikog pri tom ne mislim da povredim ako ih sravnim sa “našom situacijom”. Jer nemačka trojka ne govori o tome zašto ljudi prave rat, nego šta rat pravi od ljudi, a u kasnijim, (po)ratno-profiterskim romanima – ne kako se stvara novi establišment, nego šta on stvara od ljudi. Neću, dakle, da poredim neuporedivo, nego, da kažem srpski: ako su nam uzroci sasvim različiti, posledice kusamo iz istih tanjira. “K’o ker u bunaru.”
Ceo “Limeni doboš”, ili, kako bismo mi Bačvani tačnije kazali, “Plehani...” govorio je o tome. Još 1959. godine. Celo Grasovo delo je o tome: o jezi malih stvari i sitnih postupaka, o zlu iz našeg sokaka;
o kod nas tako popularnoj “unutrašnjoj emigraciji” (koja se prepoznaje po samo jednoj rečenici: “Ništa me se ne tiče”, ili: “Neću više ni za koga glasati”), pojavi koja zapravo znači ne samo saučesništvo u zlu nego i pravi zločin nečinjenja; o nacional-socijalističkoj partiji koja je utočište za hiljade, a potom i milione običnih, sitnih, bezličnih ljudi koji čine samo ono što čine i komšije, ono što rade i drugi: “... navikao čovek da maše kad drugi mašu, da viče, smeje se i tapše kad drugi viču, smeju se ili tapšu. Pa je zato i srazmerno rano ušao u stranku, u doba kad to još uopšte nije bilo potrebno, kad to još uopšte nije bilo unosno, kad mu je to još samo oduzimalo njegova nedeljna prepodneva.”
Sve u svemu, šest stotina stranica o malom, trogodišnjem dečaku Oskaru Maceratu koji decenijama odbija da poraste jer o svetu odraslih misli ono što mislimo i mi danas. Tj. – sve najgore. Oskarov odnos prema svetu je protest, baš kao što je odnos Isaka Baševisa Singera prema Bogu – protest. On u Boga veruje, on u njega ne sumnja, naravno, kako bi i sumnjao čovek sa možda najvećim umom i najvećom dušom u drugoj polovini XX veka, kako bi on sumnjao kad nisu ni NJutn, ni Verner fon Braun, a ta dvojica su bar o kosmosu znala “nešto više od nas”. Ne, I. B. Singer samo, u stalnom dijalogu sa Bogom – ulaže prigovor.
A s obzirom na to da je 20. vek (bio) najgori od svih vekova za koje pisana istorija zna, “Limeni doboš” je zacelo – roman veka. I Nobelov komitet možda nikad nije bolje izabrao. Pogodio. Pa makar i zakasnio celih četrdeset godina. Jer ako se “Doboš” svake od tih četrdeset godina samo u Nemačkoj doštampava u novih 140.000 do 200.000 primeraka, onda je to činjenica od prvorazrednog kulturnog (i moralnog) značaja.
(I, da li je onaj prošli vek, što se još ni o’ladio nije, bio najgori zaista? Ima li u ljudima više zla nego ranije? Sklon sam da verujem, volim da verujem da – nema. Nema ga više u ljudima, nego – oko njih. Manifestacije zla su veće, jer je zlo postalo efikasnije.)
Grdno nam se, međutim, baš te 1999. zamerio poslednji nemački nobelovac. Gras je, kažu, ne samo podržao i pozdravio agresiju NATO na našu zemlju, nego se čak priča i piše da je upravo on tvorac one idiotske, a u svakom slučaju neljudske sintagme “humanitarno bombardovanje”. I to je jedan od usuda i prokletstvo 20. veka, njegov kraj: nikad ljudi u ovom selu nisu bili informisani i istovremeno nikad nije bilo izmanipulisanijih. Ako nismo izmanipulisani (tj. prevareni) mi, pa je Gras to zaista govorio, onda je njegovo delo bolje od njega. I treba poštovati njegove velike romane, a ne stvaraoca. Pisci retko liče na svoje knjige, mada su one njihov deo. Ali, samo najbolji deo.

Đorđe Randelj

ZAŠTO BAŠ... GINTER GRAS
Dugi marš kroz istoriju

“Limeni doboš“ označio je ponovno rođenje nemačkog romana 20. veka. Bila je to prva knjiga posle Manovih “Budenbrokovih” koja je izazvala ovakvu pometnju. Ovakva pažnja ima i svoju cenu. Baš kao i Man, Gras je naišao na prezir jer je, nakon što su ga publika i kritika obožavali, imao smelosti da piše - drugačije. No, Gras nije protraćio život pokušavajući da ponovi podvig. Postavio se iznad zabrana i očekivanja, kako u umetnosti, tako i politici.
Često se kaže da je pomoću “Limenog doboša” Gras sačuvao nestali svet od zaborava - grad Dancig kakav je bio pre nacista i rata. Ovaj roman je ipak nešto drugo, jer predstavlja marš kroz istoriju, sagledan sa neuobičajeno niske tačke gledišta, od samo desetak centimetara iznad tla.
Drugi nemački pisci poput Arnoa Šmita i Hajnriha Bela prikazali su kolaps ljudskih vrednosti kao apokalipsu ili tragediju. Gras je radije koristio književni metod sličan onom koji je usvojio anonimni parodičar, kad je posle Homera prikazao heroizam kao bitku žaba i miševa. Gras je otklonio čini koje su obuzimale nemačku prošlost, sabotirao nemačku uzvišenost i ukazao na mračnu, plamteću veličanstvenost predodređenog uništenja. Grasov roman otkriva karakter velikih reči i značaj čulnosti, približavajući ljude životinjskom svetu. U njegovoj menažeriji svi imamo uloge mačke, miša, psa, puža, ribe, žabe i strašila. (Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

Nema više junaka!

“... Priču možeš početi u sredini, pa odande smelo zakoračiti napred ili natrag i stvoriti gužvu. Možeš se predstaviti i modernim, pa zbrisati sva vremena i razdaljine i posle razglasiti ili dati da se razglasi da si napokon i u poslednjem času rešio problem prostora i vremena. Možeš čak i sasvim u početku ustvrditi da je danas sasvim nemoguće napisati roman, i posle, tako reći iza sopstvenih leđa, leći na rudu, da bi se naposletku iščaurio u poslednjeg mogućeg romanopisca. Rekli su mi da vrlo lepo i skromno zvuči, ako u samom početku izjaviš: Nema više junaka romana,jer nema više individualista, jer je individualnost nestala, jer je čovek usamljen, svaki čovek podjednako usamljen, bez prava na individualnu usamljenost i kao takav tvori bezimenu i bezjunačnu masu. Možda je sve to tačno i istinito. No za sebe, Oskara, i svog bolničara Bruna hteo bih da konstatujem sledeće: Obojica smo junaci, sasvim razliiti junaci, on iza špijunke, ja ispred nje; i kad on otvori vrata, nas dvojica i pored svega prijateljstva i usamljenosti još uvek nismo nikakva bezimena i bezjunačna masa.
Počinjem daleko pre sebe; ne treba, naime, da opisuje svoj život onaj ko nema strpljenja da se pre datiranja svog rođenja ne seti bar polovine svojih deda i baba...” (Odlomak iz „Limenog doboša”)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Najpoznatiji nemački posleratni antifašista u 11. godini je bio Hitlerov pionir, od 14. “skojevac” Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, mobilisan je sa jedva navršenih 15. prvo u avijaciju, a zatim prekomandovan u oklopnu pešadiju
* Pred sam kraj rata, u proleće 1945, ranjen je tokom jedne od poslednjih bitaka i bio prebačen u ruski zarobljenički logor formiran u Čehoslovačkoj
* Po završetku rata izdržavao se radeći između ostalog na poljoprivrednim dobrima, u rudniku kalijuma, bio zidarski šegrt, grafičar, kafanski zabavljač i jedno vreme - bubnjar
* Čuveni književno-intelektualni kružok “Grupa 47”, čiji je Gras član postao 1955. Tomas Man je proglasio “poslednjim relevantnim čuvarem nemačke kulture”
* Dok 1959. nije štampao svoj prvi roman “Limeni doboš”, pisao je poeziju (i bio više puta nagrađivan), a bavio se i vajarstvom, za šta se i školovao, prvo u Dizeldorfu, a potom na zapadnoberlinskoj Državnoj akademiji lepih umetnosti
* Angažovanu literaturu Gras tretira kao “usta-na-uho umetničko disanje”

M. Lazović