Ko piše ne živi

ROMAN "Sutra u boju misli na mene", čije je prvo izdanje objavljeno u Španiji 1994. godine, pribavilo je njegovom autoru Havijeru Marijasu pohvale najstrožih kritičara i pregršt nepomućenih nagrada.
Autor, u stvari, kaže kako je pisanje romana vrsta anomalije, jer romanopisac ima iskrivljeno gledanje, takođe i jezik; možda čak i ukus. “Ali, nije samo to: često se kaže da onaj koji živi ne piše, a da onaj koji piše ne živi. Meni se pre čini da onaj koji piše neprekidno vrši odbir života. Bira ono što želi da proživi već i pisanjem, stoga i piše. Stoga bira sopstvenu smrt.” Zapisujući upravo u romanu "Sutra u boju misli na mene" kako je “umiranje za svakoga novina”, na drugom mestu dodaje kako njega kao pisca, pored “zatrovanih koraka” u protoku “vremena proteklog trena”, pre svega, zanima poniranje, kroz varljive reči, u stvarno doživljeno, u snevano i u zamišljeno ili pretpostavljeno, pri čemu te tri ravni, bez igde olakog preplitanja, na čitaoca treba da deluju jednako uverljivo. Nije onda čudo što se Marijas, i te kako svestan da je svuda tražen, iz javnosti povukao kako bi mogao da udovolji neumoljivim zahtevima što ih je sebi postavio, delom i zbog toga što u tišini raskrinkavanja reči prilikom i najtananijeg pisanja, on ostvaruje punoću bića makar živeo kao vuk samotnjak.
Uostalom, prvi roman mu se i zvao "Vukovi posedi". Potom su usledili "Krstarenje horizonta", "Vladar vremena", "Vek", "Sentimentalan čovek", "Sve duše", "Srce tako belo", "Sutra u boju misli na mene". Marijas je napisao i više knjiga priča i ogleda. Među ovim poslednjim uputno je ukazati, pored "Crnih leđa vremena", na još dva naslova, "Književnost i utvara" i "Život utvare", s obzirom na ono što je već rečeno o Marijasovom odnosu prema utvarama posebno i nastanjenoj praznini uopšte, kao i s obzirom na to da i po tom osnovu nudi izvesnu sličnost sa Hulijom Kortasarom, blagorodnim džinom, koji je stvarno voleo da se prerušava u vampira i da se slika, sve sa kljovama kupljenim u prodavnici horor-igračaka.
Tek, svim Marijasovim knjigama zajedničko je to što pisac već kroz svega nekoliko stranica uspeva da dosegne onaj stepen napetosti i produbljenosti koji je svojstven samo vrhunskim majstorima romanesknog stvaralaštva. Rahj Ranicki, takođe već pominjan, u svojim superlativima nije nipošto usamljen. Istančana stručna kritika, ali i kritičari najtiražnijih novina, zapravo se utrkuju u probranim pohvalama.
I zaista, iz svake Marijasove stranice izbija nostalgija, možda najpre za detinjstvom, između ostalog zato što tada nismo svesni vremena. Izbija i seta, setna zapitanost. Da li je ikada i bilo ono što se rečima želi reći, da li se ikada mislilo onako kako se u nekom trenutku činilo?! Ispod reči je samo odjek tišine. Ostaje humor, moguće pribežište razuma, s tim što je kod Marijasa i humor drugačije postavljen. Postavljen je na stepenu zaključivanja petogodišnjeg deteta koje otkriva svet oko sebe.
Dejstvo takvog humora, izvedenog iz bezazlenog zapažanja činjeničnog stanja, tim je, međutim, pogibeljnije po svet i njegovo stanje. Dete koje Marijas više nije, i koje ni sam nema, jedino može da probije stvarnost već i nemuštim govorom. Marijas tada još jače usmerava naizgled rastrojenu pažnju ostalih likova, a naročito glavnog junaka, na jednu potpeticu, rukavicu, rečenicu. Naizgled, i ona sporedna...
Zapanjujuće je to što, pri ovom kontrapunktnom tkanju nebitnog i osnovnog, proizvoljnog i neumitnog, slučajnog i neprestanog; pri ovom finom tkanju bizarnih protivrečnosti već počev od nasušne piščeve autorove potrebe za pisanjem i nadmoćne pobude za objavljivanjem, a preko protivrečnosti između polazne potke - uvek pomalo pomerene, ali ne i presudne u nekom istorijskom smislu - i dalekosežnog značenja zaokružene knjige: zapanjujuće je to što su Marijasovi glavni junaci krajnje obični koliko su knjiški atipični.
Viktor Franses, glavni junak romana "Sutra u boju misli na mene", brine, dakle, ne samo što mu je polugola, a možda i poluodevena nepoznata žena umrla u naručju, nego i što će ujutro njen sinčić da ogladni, pa, osim toga što pre napuštanja kuće nesuđenog zločina detetu priprema čitavu postmodernu od onoga što kobne večeri nalazi u frižideru, on vodi računa još i o tome da se sva ta hrana do jutra ne ukvari, a da detetu ipak bude dostupna, jer će u protivnom dete samo da se uspentra na frižider, a onda može i da padne i da se povredi... Neverovatno koliko mala deca vole da se na sve strane pentraju! Inače, Viktor Franses je scenarista.
Zvanično, Viktor Franses je jedan iz mnoštva nepoznatih pisaca scenarija. Nezvanično, a dopunski, on piše zvanične govore Prvog zvaničnika. Prvi zvaničnik, tačnije, Jedinstveni ili "Onli ju", vazda ima, pak, flaster preko prstiju, kao da se pre obraćanja naciji za svaki slučaj veselo kuglao ili igrao bilijar...
Drugi Marijasov junak je operski pevač. Glavni junak jednog drugog Marijasovog romana je operski pevač solidne umetničke karijere koji je shodno tome stalno na putu. NJemu je odavno već dosta stalno te jedne iste hotelske sobe na kraju dana.
U prvom romanu što ga je potpisnik ovih redova potpisao kao prevodilac, glavni junak je i sam prevodilac.
Jednog lepog, sunčanog dana, i njemu dosadi da sedi u zatvorenoj prostoriji sa, opet, veoma visokim zvaničnicima, te tako, prilikom presudnog državničkog pitanja: “Jeste li i vi za viski?”, glavni junak tog prevodilačkog romana preinačuje prevod postavljenog pitanja i konačno izlazi na svež vazduh, jer je na radost i samih zvaničnika upitao: “Jeste li i vi za šetnju?”.
Da nije suštinski tako nežan, ujedno i neizlečivi hipohondar, moglo bi se reći da Marijas hoće da kaže “ionako sve je jedan 'džoni šetač'”.
Havijer Marijas neće, pak, ništa da kaže. Ne mora ništa ni hteti, kad jednostavno kazuje sve. Sve o svima nama. O svima nama u dodiru s namerama, sumnjama, sećanjima, ćutnjom i željama. U nepremostivom dodiru sa svojim bližnjim