Veliki izazov
Sl. VUČKOVIĆ 13.09.2004, 17:29:51

“ROMAN nije ništa drugo do filozofija stavljena u slike”, tvrdio je Alber Kami. Ali, njegovo delo, inače, retko (u drugom mediju) stavljano “u slike”, do sada se uglavnom svodilo na nesrećni nesporazum. Insistirajući na slikama, režiseri su mahom gubili njihov filozofski smisao.
Viskontijeva verzija “Stranca”, iz 1967. godine, na primer, pedantno rekonstruiše jednu ulicu u Alžiru, tako da izgleda tačno kao 1938-1939. godine, u vreme zbivanja Kamijeve priče. “Ali, 43-godišnji Marčelo Mastrojani, koji igra 30-godišnjeg Mersoa, prestar je, uprkos dobroj glumi”, napisao je jedan kritičar. Po mišljenju drugog, “glumac je previše glamurozan za tu ulogu, mada uspeva da svoju ličnost povuče pred neusiljenim, pomalo zbunjenim, ali pametnim ne-bićem, koje je Kami imao na umu”. Treći je video “briljantnog” Mastrojanija, ali...
U nastojanju da da malo težine svojoj reputaciji tvorca lakih komedija, i režiser Rob Rajner latio se “Stranca”: “Nije sasvim uspeo, ali je svakako dodao zanimljiv trzaj svom opusu”, primećuje kritika (maja ove godine). “U Rajnerovim rukama, melanholična priča o čoveku koji nema osećanja prema ostalom svetu... dobija injekciju humora i duše, u velikoj meri zahvaljujući Robertu Benjiniju u ulozi Emanuela Mersoa. Žan Reno igra plahovitog Remona, Stiv Buškemi je sentimentalni Salamano, a Žilijet Binoš, Mari... Benjini po prirodi igra čisto - kao u filmu ’Život je lep’, na primer - ali, on nikad ne može pobeći od klovna u sebi, a Rajner mu dopušta da Mersoa prožme toplinom, koja je u potpunoj suprotnosti sa hladnom logikom karaktera. Benjinijeva mimaka i šeretluk... čine da sa Mersoom možemo da se identifikujemo, a to dovodi u ozbiljnu sumnju odsustvo njegove reakcije na smrt majke.”
Što film više odmiče, nastavlja kritičar, publika se sve više oseća kao porota koja treba da odluči da li je ubistvo, koje se pred njom dogodilo, ishod potisnutih emocija ili je, prosto, hladnokrvno izvršeno. “Stranac” ne može istovremeno da bude tragedija koja ispunjava srce i odbacivanje ljudske emocije. Čak i izbor lokacija ostavlja utisak dva različita filma - hladno, surovo svetlo sudnice i zatvora prosto se sudara sa toplim tonovima grada južne Francuske u prvom delu. Posebno su brutalne, nastavlja kritičar, zatvorske scene, dok se Beninji bori da izrazi mentalno stanje nekoga ko je racionalizovao univerzum na parčence svog života... Što će reći, reditelj je sve učinio da odmogne glumcu koji je nekad igrao - Pinokija. A Kamijevoj “filozofiji u slikama”, naravno, ni obrisa.

Uprkos ozbiljnom izgledu na promašaj, međutim, “Stranac” je, toliko godina posle, ozbiljno počeo da intrigira i druge filmske stvaraoce: ovog leta, očekivalo se da slavni DŽejms Kameron (“Titanik”) završi film prema Kamijevom romanu. Podrobnijih informacija o tome, zasad, nema. Da li je na pomolu još jedan “titanik”, ili će se iz Kameronovog pokušaja izroditi “novi ugao” američke kinematografije?
Za “Stranca” se, međutim, zainteresovao i neko u - turskoj kinematografiji! U “Boston gloubu” se, aprila prošle godine, pojavio prikaz filma, koji je režirao mladi Zeki Demirkubuz, autor koji je prethodne godine uzburkao Kan.

U filmu “Sudbina”, lukavoj, kako kritičar kaže, adaptaciji Kamijevog “Stranca”, lik Mersoa dat je činovniku upalih očiju, bez izraza, imenom Musa! Život je za njega apsurd, vest o iznenadnoj majčinoj smrti ga ne uznemirava, on rutinski nastavlja da ispija kafu, da radi u carinskoj kancelariji... U tom, indferentnom stanju, biva uvučen u pogubne komšijske kombinacije, čak pristaje da se oženi devojkom s posla, iako ne mari za nju, uleće u ubistvo u porodici svog šefa - što sve, zaključuje prikazivač filma, daje Demirkubuzu mogućnost da istražuje pitanja sudbine, slobode i morala.
Apsurdnost života Kamijevih likova neosporno će, u ovom komplikovanom i beskompromisnom vremenu, tek otvarati teme filmskim i pozorišnim stvaraocima. U svetu u kojem je, uprkos nauku prošlosti, smrt postala jeftina, ubistvo i masovno ubijanje notorno, a samoubistvo tek jedan od podrazumevajućih, oportunističkih načina da se “reši” problem, oni nalaze večna pitanja sudbine, slobode i morala (nije li ih, uostalom, postavljao i Hamlet: “... kad sam sebi možeš slobodu da daš i golim nožićem...”?). U tom smislu, trajno se kotira i Kamijev filozofski pogled (“Mit o Sizifu”): “Samo je jedno zaista ozbiljno filozofsko pitanje, a to je samoubistvo. Odluka da li je, ili nije, život vredan življenja, odgovor je na fundamentalno pitanje u filozofiji”.

“Čovek apsurda neće izvršiti samoubistvo”, dobacuje mu, međutim, Sartr (u analizi Mersoa, “Literarni i filozofski eseji”, 1943); “on želi da živi, ne odustajući ni od jedne izvesnosti, bez budućnosti, bez nade, bez iluzija, čak i bez rezignacije. On bulji u smrt sa strasnom pažnjom, a ta fascinacija ga oslobađa. On doživljava ’božansku neodgovornost’ osuđenog čoveka.” Ma, sve je to apsurdno!

MOJA UMETNOST
“NE mogu da živim bez svoje umetnosti”, rekao je Kami, primajući, u Stokholmu, Nobelovu nagradu, 1957. “Ali, nikad je ne stavljam iznad svega. Ako mi je, s druge strane, potrebna, to je zato što ona ne može da se odeli od mojih kolega, omogućava mi da sa njima, na jednom nivou, živim, takav kakav sam... Često onaj, ko je izabrao sudbinu umetnika zato što se osećao drukčijim, brzo shvati da se ne mogu održati ni njegova umetnost ni njegova različitost, ukoliko ne prihvati da je i on poput drugih”.

MOJA GENERACIJA
“SVAKA generacija se nesumnjivo oseća pozvanom da popravi svet. Moja zna da ga neće popraviti, ali je možda zbog toga njen zadatak još i veći. A to je - da sačuva svet od samouništenja... Neizvesno je da li će ikada biti u stanju da ispuni taj ogromni zadatak, ali, već svuda u svetu ustaje na dvostruki izazov istine i slobode i, ako je potrebno, ume da umre za to bez mržnje” (Stokholm, 1957