Dušan Kovačević
Treći svetski rat je već počeo
Prvi komad Dušana Kovačevića „Maratonci trče počasni krug“ biće premijerno izveden 22. oktobra u Kapošvaru, dok se njegova „poslednja napisana“ drama „Doktor Šuster“ igra u Sarajevu već 8. oktobra - u SARTR-u će je režirati Zijah Sokolović. Nakon uspešnog izvođenja u Francuskoj, Kovačevićev „Profesionalac“ biće igran sledeće godine u Nacionalnom teatru Katalonije u Barseloni, gde će naš dramatičar biti i gost-pisac. Proteklih godina u svojstvu pisca-gosta u Barseloni su boravili, na primer, Oktavio Paz, Frančeska Duranti, Naval el Sadavi i drugi pisci „u zenitu svog stvaralaštva“.

Kao najzanimljiviji podatak Kovačevič ističe to da je „Doktor Šuster“ njegov „prvi komad koji će biti igran u Sarajevu, bez obzira na to što su mnoga pozorišta u Bosni igrala i po nekoliko naslova“.

U svetu je pojačano interesovanje za vaše drame. Šta vam to govori?
- Početkom devedesetih godina, na repertoaru evropskih pozorišta imao sam desetak i više komada, sa otvorenim pregovorima i za druge. Onda je počela priča o ratu, a paralelno sa njom i priča da smo svi mi, manje ili više, krivi zbog tog čuda koje je zadesilo veći deo Balkana a ne samo Jugoslaviju. Tada sam od mog nemačkog agenta dobio pismo koje čuvam, a u kome mi saopštava da on više ne može da predlaže pozorištima moje komade, jer vlasnici nisu sigurni da neće biti incidenata ukoliko budu igrali srpskog pisca. Sa nekakvim zatišjem i blagom promenom odnosa prema zemlji Srbiji stvari polako kreću prema onome što je nekada bilo.

Da li Nemci ili, na primer, Španci imaju neki dodatni motiv da igraju srpskog pisca?
- Ne mislim da je tu posredi neka velika svetska tema. Čak i ako pisac potiče iz zemlje koju vlasnik pozorišta voli najviše na svetu, on neće postaviti njegov komad ukoliko ga ne može igrati više od tri puta. Međutim, kada je reč o našoj slici u svetu, ona se neće promeniti još deset ili dvadeset godina. Ipak, mi više nismo crnci iz doline Amazona, već deo evropske kulture. Samo u tom svetlu treba gledati želju ljudi da drame, knjige i filmovi ispričaju priču o jednom narodu koji je jednom bio nenarod.

Prošle godine ste najavili početak Trećeg svetskog rata. Šta mislite ove godine o toj tezi?
- Kada sam pre skoro deset godina napisao „Larija Tompsona“, koji se završava tako što jedan čovek koji ima moć da oživljava mrtve ide u Rusiju, mi smo se, radeći predstavu, pitali da li je to previše metaforično i preterivanje. Ali, ne treba završiti Harvard pa videti da je planeta svakim danom sve više, u pravom Trećem svetskom ratu. Posle Drugog svetskog rata vođena je rasprava kada je on tačno počeo, jer obično kad se jedan rat završi, pita se kad je počeo. Tako je za Drugi svetski rat dogovoreno da je počeo napadom na Poljsku, bez obzira na to što je pre toga stradala Češka i što su konc-logori otvoreni još početkom tridesetih godina. Dakle, ovo što se sada događa podseća na dugi prolog pred početak predstave i jednog dana neko će se, ne daj bože, pitati da li je početak bio napad na Njujork ili napad Amerikanaca na Irak. Ili će to biti desetak godina ranije u Avganistanu. Jasno je da će početak odrediti pobednik u skladu sa svojom moći u tom trenutku, jedino se postavlja pitanje ko će biti pobednik. Sve ovo što se događa, naročito sa ovim nepojmljivim masakrom dece, neće se dobro završiti. Pune su sobe i podrumi malih nuklearnih bombi, i nekome će, bojim se, jednog dana popustiti živci. Kao što znamo, rat ima jednu gadnu narav, ne primećujete ga dok vam ne dođe pred kuću.

Bez obzira na tokove istorije, da li će se i kada graditi „Zvezdara teatar“?
- Upravo su potpisani ugovori sa izvođačima radova, čemu su prethodile obimne pripreme. Ovo pozorište će biti građeno sa tehnologijom koja je nova u Evropi i koja omogućava reditelju da počne predstavu u klasičnoj sceni-kutiji, a da je završi sa publikom u sredini sale. Biće izbegnuta sva ona mučenja oko nameštanja scena, gužve sa binskim radnicima, sve ono što je ugrožavalo samu predstavu, i iluziju da je ono što se događa na sceni stvarno istina. Radovi bi trebalo da budu završeni za osamnaest meseci i mi u pozorištu ćemo se bez sujete prilagoditi nečemu što se radi jednom u sto godina. U ovom pozorištu ćemo početi da primenjujemo tehnologiju koja menja pristup teatru. Svetlo će, recimo, zameniti scenografiju i postati najveća čarolija u savremenom pozorištu. Paradoksalno, međutim, reč je o povratku na praistoriju pozorišta i plamen baklji. Po mom dramskom osećanju pozorište je i nastalo tako što je jednog dana, u nekoj pećini, grupa lovaca svom plemenu pričala šta se dešavalo u lovu. Naravno, jedan lovac je tu preterivao, jer umetnost jeste preterivanje, dok je drugi imitirao mamuta uvećanog svetlošću vatre. Koren i daleka prošlost pozorišta potiču od jedne priče vezane za događaj bitan za egzistenciju plemena, pomešane sa čudom kao što je vatra i publikom.

Teško je ne pitati vas šta mislite o Darvinu?
- Moj odgovor je jednostavan, ko je ubeđen da mu je deda ili pradeda bio majmun, treba ga pustiti da živi u tom uverenju. Meni moji preci nisu ličili na ove što su sišli sa drveta, nisam tog ubeđenja, ali treba biti demokrata i ostaviti svakoga da misli kako mu je rođak bio majmun, uz svo poštovanje prema majmunima.

Željko Jovanović