Enki Bilal
Ljubav kao poslednja utopija
Na festivalu u Sarajevu predstavljen je treći film Enkija Bilala „Besmrtni“. Tamošnja publika toplo je pozdravila ovo ostvarenje koje je u Francuskoj imalo više od milion gledalaca, a nema sumnje da će uskoro biti prikazan i u Srbiji. Bilalovi (pravo ime mu je Enes Bilalović) prethodni filmovi („Bunker palas hotel“ i „Tiko mun“) poznati su ovdašnjim ljubiteljima tog slavnog francuskog strip autora, u čijim biografijama se ističe da je rođeni Beograđanin i da je rano detinjstvo proveo na Dorćolu.

U filmu „Besmrtni“ Enki Bilal je konačno uspeo da svoj raskošni svet negativne utopije pretoči na veliki ekran. Komercijalni pritisak koji prati velike produkcije bio mu je u ovom slučaju samo od koristi, jer je složenu simboliku i naglašeni grafizam (koji su opterećivali njegove prethodne filmove) podredio uzusima klasične detektivske priče. Nije sigurno da će „Besmrtni“ biti putokaz kojim će se kretati film budućnosti, ali je evidentno da je ovim ekskluzivnim Bilalovim prilogom evropska kinematografija osvojila polje na kojem nijedan filmski autor do sada nije boravio.

Dali se vaš film „Besmrtni“ bavi raskorakom između hipertehnologizovanog urbanog društva i krhkih psiha junaka koji nikako ne mogu da pronađu svoje pravo uporište?
- Da, to je tema koja me opseda još od davnih radova na stripu „Sajam besmrtnih“, koji je prvi deo Nikopoljske trilogije. U sumornoj atmosferi postapokaliptičkog sveta, gde se fantastično prepliće sa realnim, likovi žive svoje života kao da se ništa nije dogodilo sa civilizicijom.

U vašim delima često se insistira na vizuelnoj atraktivnosti telesnog. Čini se da ste u filmu „Besmrtni“ najviše insistirali na tom aspektu...
- Puno sam se bavio problemom tela u filmu „Besmrtni“. Mislim da je telo jako bitno. Senzacije koje preko tela doživljavamo svaki dan nešto je što nas održava stvarno živima. Tela ljudi treba da se dodiruju. Kompjuterski generisani likovi su alegorija za dehumanizaciju, za ljude koji su odavno umrli. Ja uvek pričam o našem svetu, o sećanju, o greškama koje stalno ponavljamo. Na kraju ispada da je poslednja utopija koja nam ostaje ljubav.

U vašem filmu dominiraju digitalno animirani likovi. Koliko je među njima pravih glumaca?
- Tri lika igraju stvarni glumci (Linda Hardi, Tomas Krečman i Šarlota Rempling), a preko pedeset drugih je računarski generisano. Film „Besmrtni“ nastajao je četiri godine. Rađen je novim postupkom i predstavlja pokušaj stvaranja drugačije vizuelne gramatike. Moram da napomenem da je film „Besmrtni“ osmišljen na engleskom, ali, na žalost, u većini evropskih zemalja neće biti prikazivana verzija na originalnom jeziku.

Koliki je bio komercijalni pritisak na vas pri radu na ovom filmu, budući da je njegov budžet skoro 25 miliona evra?
- Ne želim da pravim komercijalna dela. Ona su uvek obojena mojim životom, mojim osećanjima. Emocije su jako bitne, ljubav je osnov svega. Za mene film nije samo film, to je sadržaj svih mojih stripova, svih mojih misli. Zbog toga više volim da sam radim taj film, nego da ga napravi neko drugi. To je svet koji neko drugi ne bi znao da oblikuje.

Prošlo je više od dvadeset godina od nastanka str ipa do njegove obrade na filmu. Šta je ostalo od originalne strip verzije?
- Film „Besmrtni“ nije doslovna adaptacija, već prebacivanje jednog univerzuma u drugi. Potrebno je potpuno zaboraviti na taj strip, to je sada dosta daleko od mene. Ja sam se prisećao stripa, ali kada počneš da radiš na filmu to je sasvim novi proces.