KAKO JE UMRO KNUT HAMSUN
Najstrašnija kazna u istoriji književnosti
Posle Hamsunove smrti prvi ga je pomilovao Tomas Man. Pisao je da Hamsunovo delo samo po sebi demantuje postupke svog autora. Norvežani mu nisu zaboravili saradnju sa Hitlerovim režimom, ali je njegovo književno delo, nezavisno od autora, ponovo postalo svojina celog naroda

Bilo je to negde sredinom 1943. godine kada je na adresu ostarelog Knuta Pedersena (1859-1952), alijas Hamsuna, najvećeg norveškog pisca i proslavljenog nobelovca, na njegovo imanje u Norholmu, pravo plemićko gnezdo kupljeno od honorara za milionske tiraže romana "Blagoslov zemlje" stigao prvi veliki poštanski paket. Paket sa knjigama.
Nema sumnje da su na tu adresu godinama stizali paketi slične sadržine. Za tog norveškog čudaka i pustinjaka teško možemo i zamisliti da je nešto drugo naručivao iz velikih, udaljenih gradova, da ga je odande još išta više interesovalo. Ovaj paket je, međutim, sadržavao nešto što se sasvim malo razlikovalo od svih prethodnih, a upravo ta mala razlika nosila je nemu poruku razorne sadržine i dejstva.
I u čemu je zapravo bila ta mala, malena, jedva uočljiva razlika? Jedan piščev sunarodnik vraćao je Knutu Hamsunu sva njegova dela, protestujući tako zbog saradnje ostarelog romansijera sa Hitlerom i njegovim norveškim sledbenikom Vidkunom Kvislingom.
Sledećih dana, meseci i godina, ta se slika ponavljala. Do kraja rata, i posle rata. Hamsunov dvorac punio se njegovim delima, onim istim tvorevinama, dakle, koje su odavde jednom i izlazile, odlazile u velike gradove i ceo svet, ali u jednom, rukopisnom primerku, manuskriptu. Ili mašinopisu, u najboljem slučaju. Ove povratne i multiplicirane pošiljke postepeno su punile i zatrpavale Hamsunov dvorac: zatrpavale dnevnu sobu i trpezariju, zatrpale kuhinju, hodnike i predsoblja, prelivale se u podrume, predvorja, trem i dvorište, prekrile potom i dvorište, i vrt, i cvetne leje i kolski prolaz sve do gvozdene ograde prema glavnom putu. Ležale su tu neraspakovane kroz sva četiri godišnja doba, pokisle, raskvašene, promrzle, iskaljane, natrule, potklobučene, nagužvane i već sa intenzivnim kiselkastim mirisom truljenja i raspadanja. A među njima je umirao ostareli i poludeli genije, poluslep i već potpuno gluv, ali britko svestan kazne svojih sunarodnika, kazne čijoj strahoti pa čak i lepoti nema primera u celoj istoriji knjige i istoriji sveta istovremeno.
Nadživeo je, nažalost, i streljane norveške rodoljube, i svog heroja Adolfa Hitlera, i slom planiranog "hiljadugodišnjeg Rajha", i sna o pangermanskoj Evropi u kojoj je za svoju Norvešku video značajno mesto, i umro tek 1952, u 93. godini svoje starosti.
Za takav čin veleizdaje Srbi bi ga streljali na "dan oslobođenja", Rusi i Kinezi isto, ali bi mu zacelo pucali u potiljak, Italijani bi ga zacelo, kao svog Dučea, za noge obesili, Španjolci, po svom običaju već, spalili na lomači. Turci bi ga vezali "konj'ma za repove" i rastrgli, "raskinuli načetvoro", ili bar svilenim gajtanom udavili, Bugari živa na ražnju ispekli, Hrvati zakucali ekser u glavu... A Norvežani su mu poštom poslali njegove knjige.
Da li je ta kazna bila lakša ili teža od napred nabrojanih? Ja na strašniju nisam naišao u celokupnoj istoriji literature.
A najtužnija u celoj ovoj priči je činjenica da Knuta Hamsuna u kolaboraciju sa najcrnjim zlom ovog veka, a valjda i cele poznate istorije, nije odvukao konformizam. Već odavno je on bio i bogat i slavan, povučen i star i mogao je komotno da se skloni u Englesku, zajedno sa norveškim kraljem i vladom, ili da u svom dvorcu sačeka pet-šest godina dok se svo to zlo ne istutnji. Ali on se svesno, s početka čak i oduševljeno zalagao, prosto se nudio, nametao ovom zlu koje bi se danas zvalo Novi svetski poredak, baš kao i njegov sunarodnik po čijem će imenu vreme i istorijsko pamćenje iskovati jednu od najsramnijih reči - kvisling, antonomazijski naziv za saradnika fašističkog okupatora u Drugom svetskom ratu, koji su kasnije poneli i maršal Peten, Jon Antonesku, Jožef Tisa, Pjer Laval, Leo Rupnik... ili Ante Pavelić.
Knut Hamsun, doduše, nikad nije ni bio preterano normalan. Još u svojim prvim romanima, od kojih nas danas deli celo stoleće ("Glad" 1890, "Misterije" 1892, "Pan" 1894. godine), njegov glavni junak, tj. on, prečesto se povlači duboko u šumu da gleda mrave, ili večernje zvezde, ili po mrklom mraku satima sluša kako padaju šišarke. A ako devojci zakaže sastanak na proplanku pored nekog potoka, on na taj sastanak dođe nekoliko sati ranije i čekanje prekraćuje tako što iz džepa izvadi maramicu, pokvasi je u potoku, okači na granu, legne na travu s rukama pod glavom i gleda kako se maramica suši. Pa iako nam ostaje dužan za motivaciju tih i takvih postupaka i aranžmana sve to kod Hamsuna "drži vodu" jer je ispričano tako kako je ispričano, a ispričano je, čini mi se, kako to niko na svetu nije bio kadar na početku veka.
Antisemita Knut Hamsun sigurno nije bio. Ne samo njegovi obožavaoci, nego i bliski i iskreni prijatelji bili su mnogi Jevreji: Štefan Cvajg, Andre Žid, Henri Miler, Ilja Erenburg, Egon Fridel... Ovaj poslednji je i pisao o Hamsunu kao o - Homeru našeg doba. Ali kako onda objasniti da ga je nacizmu privukao baš onaj najogavniji ogranak volkisch (folkiš)-nacionalista, koji je programski slavio "arhaični svet zemljoradnika, združenih ljubavlju i rasom i sjedinjenih obožavanjem boga sunca"? Povratak tom svetu za njih je bio moguć tek pobedama nad silama zla (Jevrejima, naravno, i jevrejskim bankarima) koje su razorile to primitivno, srećno nemačko društvo izumima modernog doba: kapitalizmom, demokratijom, fabrikama, bankama, berzom i uopšte (vele)gradskim načinom života.
A Hamsun propoveda još 1928. godine: "Napredak - šta bi to imalo da bude? Da se putevima vozimo sve brže? Ne... Napredak, to je mir telu i neophodna duševna smirenost. Zadovoljstvo u čoveku - to predstavlja ljudski napredak."
Kroz sve godine Drugog svetskog rata slavni nobelovac pisao je pohvale Adolfu Hitleru i politici (politici?) fašističke Nemačke u uvodnicima vodećih norveških listova i ubeđivao norvešku mladost da se odupire tada masovnoj i atraktivnoj regrutaciji u ilegalni pokret otpora. I to je, zahvaljujući autoritetu svog književnog "minulog rada" činio s ogromnim uspehom, uveren da je njegovom narodu najveći protivnik "britanski imperijalizam".
Pouzdano se zna da je privatno uticao da se na stotine norveških rodoljuba pusti iz nemačkog zatvora, tik pred streljanje, ali šta to znači u zemlji sa tri miliona stanovnika i 10.260 žrtava u Drugom svetskom ratu, pogotovo ako se na drugi tas istorijskog kantara stavi njegova javna delatnost, koja je tada odjekivala Evropom.
U sred one strašne 1943. godine Knut Hamsun je učestvovao na kongresu pisaca u Beču, a zatim ga je Hitler primio u svojoj čuvenoj planinskoj kućici. Razgovor je, kažu, trajao više od 45 minuta, dijalog jednog klinički gluvog čoveka i drugog vazda gluvog za tuđa mišljenja. Ostalo je ipak zabeleženo da je Knut Hamsun bio jedini Hitlerov sagovornik tokom celog Drugog svetskog rata koji se usudio da prekine čuvene firerove monologe, i to - tri puta. A jednom se nagnuo preko stola i upiljio u Hitlerove pedantno izglancane cipele: "Imate odlične cipele, gospodine rajshfireru", rekao mu je, "gde ste ih nabavili?"
Ja, međutim, malo držim do njegova tri upada u firerov monolog, kojima je možda povod bio i Hamsunov oštećeni sluh, pa i do ludačkog fiksiranja cipela visokog sjaja, jer je odmah posle ove istorijske posete na adresu Jozefa Gebelsa stiglo jedno Hamsunovo toplo pismo velike zahvalnosti za sve prijatnosti koje je doživeo na putovanju kroz veliku Nemačku. Uz to pismo norveški velikan je Gebelsu na dar poslao i svoju Nobelovu medalju!
Posle Hamsunove smrti prvi ga je pomilovao Tomas Man. Pisao je da Hamsunovo delo samo po sebi demantuje postupke svog autora. Norvežani mu nisu zaboravili saradnju sa Hitlerovim režimom, ali je njegovo književno delo, nezavisno od autora, ponovo postalo svojina celog naroda. Ako su ga u najtežem i najosetljivijem trenutku, kad je u svim rodoljubima trebalo probuditi i učvrstiti moral, Norvežani onako živopisno odbacili, posle njegove smrti su ga ponovo prigrlili. Štampaju ga, čitaju i vole.
Protiv tog dela bio je izgleda samo Knut Hamsun.

Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Rođen u gradiću Lom (1859) u centralnoj Norveškoj, kao četvrti sin u porodici Pedersen. U ranom detinjstvu primoran na težak rad zbog porodičnih dugova. Knjige su mu bile jedini izlaz iz usamljenosti, a formalno obrazovanje nikada nije stekao. Prvu knjigu koju potpisuje kao Knut Pedersen Hamsund, izdao je kada je on imao svega osamnaest godina. Kada nekoliko godina kasnije sretne Marka Tvena, pišući za njega, dogodiće se štamparska greška: iz prezimena će ispasti slovo 'd'. Prihvatiće svoje novo prezime nastalo slučajnošću.
* Veći deo mladosti proveo u siromaštvu. Tražeći jednom prilikom stručnu pomoć od Brejnsterna Bjernsona, kasnijeg Nobelovca, ovaj ga je savetovao da se okane pisanja i posveti glumi. Hamsun nastavlja svoj teški život u Kristijaniji (sadašnjem Oslu), ali u dva navrata odlazi i u Ameriku, gde ga tamošnji norveški emigranti smatraju veoma ekscentričnim.
* Prvo delo koje ga je izdvojilo kao pisca je ”Glad” iz 1890. godine, delo koje je delimično autobiografsko, o mladom čoveku kakav je i sam bio, u nemogućnosti da nađe posao, najčešće gladan i bez krova nad glavom. U narednim godinama nastaju njegova dela”Misterije”, ”Pan”, ”Viktorija” , sve do 1917. godine kada objavljuje remek-delo, “Plodovi zemlje”. Od dobre prodaje ovog romana on konačno kupuje imanje na jugu Norveške i ostatak života provodi na njemu, između poslova pisca i teških farmerskih radova.
* Hamsun je kraj rata proveo u zatvoru, a njegova žena na prinudnom radu. Godina 1945. zatekla ga je na psihijatrijskoj klinici u Oslu, a dve godine kasnije ispitivan je zbog naklonisti fašizmu.
Umro je 19. februara 1952. godine.

ZAŠTO BAŠ... Knut Hamsun
Hamsunovo delo je ep o radu kojem je autor dao monumentalne karakteristike. Nije u pitanju različit rad koji deli ljude između sebe; u pitanju je koncentrisan težak rad koji u svom najčistijem obliku u potpunosti oblikuje ljude, koji umiruje i spaja rastavljene duše, koji čuva i uvećava plodove njihovog rada pravilnim i neprekinutim napretkom. Rad pionira i prvog farmera, sa svim svojim teškoćama, u rukama pisca, prema tome, preuzima karakter herojske borbe koja ne proizvodi ništa drugo do veličanstveno i junačko žrtvovanje za nečiju zemlju i prijatelje pod oružjem. Baš kao što je pesnik seljačkog porekla Hesiod opisao rad na polju, tako je Hamsun u prvi plan svog dela postavio idealnog radnika koji čitav svoj život i svu svoju snagu posvećuje raščišćavanju zemljišta i trijumfovanju nad preprekama sa kojima ga ljudi i sile prirode suočavaju. Ako je Hamsun iza sebe ostavio sve teške uspomene na civilizaciju, on je svojim sopstvenim radom doprineo preciznom razumevanju nove kulture za koju naša era očekuje da nastane iz napretka fizičkog rada kao produžetka prastare civilizacije.
Svi Hamsunovi junaci nose znak svog norveškog porekla; oni su svi na neki način uslovljeni "plodovima zemlje". Jedna od karakteristika nama srodnih jezika je da često iste reči izražavaju veoma različite nijanse značenja slikama koje dočaravaju. Kada mi, Šveđani, kažemo "plodovi zemlje", mi automatski pomislimo na nešto plodno, obilno, sočno, uglavnom u agrokulturnoj regiji koja je bila obrađivana dugo vremena. Misao u Hamsunovoj knjizi ne ide u ovom pravcu. "Zemlja" je ovde neravno i nepristupačno neobrađeno tlo. NJeni plodovi ne ispadaju iz roga izobilja, oni uključuju sve što može da klija i raste na ovom nezahvalnom tlu, dobro i loše, lepo i ružno, među ljudima i životinjama, kao i u šumama i poljima. Takve vrste plodova Hamsunovo delo nudi našoj žetvi.
Međutim, mi Šveđani, ili barem većina Šveđana, ne oseća se čudno u predelima i okolnostima koje su ovde opisane. Mi ponovno otkrivamo atmosferu Severa sa svim što je deo njegovog prirodnog i socijalnog miljea, i sa mnoštvom paralela sa obe strane granice.
(Iz inaugurativnog govora Haralda Hjarnea, predsednika Komisije za dodelu Nobelove nagrade, 10. decembra 1920.)

KAKO JE, PO TOMASU MANU, PROPALA BUDENBROKOVSKA GRAĐANSKA EPOHA
Dekadencije se samo u nijansama razlikuju
Nema na početku 20. veka građanskog romana u formi porodične sage, od Golsvordijevih Forsajta do Krležinih Glembaja, koji se nije bavio propadanjem ili bar opadanjem jednog etabliranog i ušuškanog životnog stila. Jer dedovi su uvek i svuda, pa i u ”Budenbrokovima”, bili puni životne snage i elana, očevima je bila potrebna puritanska strogost protestantsko-građanskog morala da se izbori sa utvarama prošlosti, dok je treća generacija već sve dovodila u pitanje

Na proslavi svog 75. rođendana – dakle tačno polovini prošlog veka - Tomas Man, uveliko najslavniji književnik sveta, citirao je u svečanoj besedi na Čikaškom univerzitetu svog velikog prethodnika Getea. Jer je i Gete, za svoj 75. rođendan, govorio svom biografu Ekermanu o velikom preimućstvu što je rođen u vreme kad su se na svetskoj pozornici odigravali događaji od najvećeg značaja, da bi se nastavili tokom čitavog njegovog dugog života: što je bio svedok Sedmogodišnjeg rata, odvajanja Amerike od Engleske, zatim Francuske revolucije i čitave Napoleonove ere. Man je voleo da se poredi sa najvećim nemačkim pesnikom, pa je naglasio da iskustva njegovog života po dramatičnosti nimalo ne zaostaju za Geteovim. Došao je na svet posle Francusko-pruskog rata, doživeo nemačku kontinentalnu hegemoniju pod Bizmarkom, procvat Britanske imperije pod kraljicom Viktorijom, katastrofu iz 1914. i pad Nemačkog carstva, Rusku revoluciju, fašizam u Italiji, hitlerizam u Nemačkoj, najzad dobijeni rat ali i ponovo izgubljeni mir, uz otvoreno pitanje – a tek je 1950. – da li će »današnja deca, ukoliko im besomučni razvoj tehnologije budu dozvolili da dođu do izražaja«, kad odrastu moći da se »pohvale« još većim i strašnijim događajima.
Čvrsto verujem da ovu gorku setu i jezivo hladnu ironiju niko u Evropi ne može da oseti bolje od nas danas i ovde, posle četiri građanska rata koji su se desili u seriji baš u našoj otadžbini tokom poslednje decenije prošlog veka.
Molili su Mana da govori o sebi. Ali on je više voleo da ocrta svoju epohu. Formulišući, u predavanju “»Moje doba”«, njene osnove i okvire, on se osvrnuo i na avanturu sopstvenog života.
Rođen je, dakle, 1875. u libečkoj trgovačkoj porodici u vreme građanske staloženosti: »”Solidnost i pristojnost bili su pečat epohe. LJudi su bili slobodni od oslobođenja tela koje je sport doneo. Vladala je pokrivenost, izuzev dekoltea na balskim haljinama, koji je bio dvorski, pa prema tome i građanski… Sa velom i ukrasima od čipaka, suncobranom za zaštitu tela, naslanjala se bogata dama u svom ekipažu… Sigurnost i sigurno uloženi novac još su bili geslo, naizgled nepovredivi temelj moje mladosti. Ipak je kod prosečnog građanina ovaj temelj bio nagrižen i doveden u duboku sumnju, ne toliko politički od nekad strašne socijalne demokratije, koja je sve više dobijala građansko obeležje, koliko od duha i umetnosti, moralne kritike, esteticizma, anti-liberalizma, revolucionarnog ili neokonzervativnog stava u novo ruho preobučene omladine, čija su se životna osećanja radikalno oslobađala od načela očeva…«
To je bio životni stil generacije koja više nije sama sticala, za koju je sigurnost građanskog sveta predstavljala maltene gubitak, a umetnost značila oslobođenje od osveštanih tradicija i sputanosti. To je bio proces nestajanja životne umešnosti usled preovlađivanja senzibiliteta. Vrlo površno nazvana – dekadencija.
»Reč dekadenca, kojom je Niče baratao sa toliko virtuoznosti, prodrla je u intelektualni žargon vremena«, objasnio je Man. »Umorna prezrelost koja estetizira, propadanje… i bilo šta da je predstavljala lozinka ’fin de siecle’ koja je kružila Evropom – neokatolicizam, satanizam, duhovni zločin, razmekšanu prefinjenost nervne opijenosti – u svakom slučaju bila je oblik završnog akorda, suviše pomodna i pomalo kicoška formula za osećanje kraja jedne ere, građanske...”
Nema na početku 20. veka građanskog romana koji se nije bavio propadanjem ili bar opadanjem i koji nije baš porodična saga: od Zolinih Rugon-Makara, Golsvordijevih Forsajta, Tiboovih Rože Marten di Gara (još jednog francuskog nobelovca), pa do Artamonovih Maksima Gorkog... a svima je naš prvi evropski pisac Miroslav Krleža učinio omaž svojim »Glembajevima«. Nije pritom nevažno ni pitanje: gde ovde smestiti i sve one Rostove i Bezuhove, Bolkonske i Karenjine kod Tolstoja, pa čak i Karamazove Dostojevskog, koga ostaviti napolju, a koga pustiti unutra (što je i ključno pitanje u svakom zoološkom vrtu), jer niko se među njima na kraju 19. veka nije podigao i procvetao, samo su im propasti različite. U nijansama. Jer dedovi su uvek i svuda, pa i u “»Budenbrokovima«”, bili puni životne snage i elana, očevima je bila potrebna puritanska strogost protestantsko-građanskog morala, a treća generacija je već sve dovodila u pitanje. Tomas Budenbrok, građanski Hamlet, bori se sa utvarama prošlosti. NJegov brat Kristijan traži pustolovine po svetu, rasipa i svoje nasledstvo i sebe. A na samom kraju je Tomasov sin Hano, kao valjda unutrašnji cilj kompozicije cele porodične hronike: nežan, osetljiv čovek, nada onih koji se još nadaju, a njegova fizička smrt i faktički i simbolički znači gašenje porodice.
Otac modernog evropskog romana Gistav Flober rekao je rečenicu 19. veka, važniju valjda i od one ustaničke “»Evo mene, eto vas… rat Turcima!«”
Flober je rekao: “»»Madam Bovari sam ja”.« Zato mi nije jasno zašto su toliko uporno kroz svih prvih pet decenija prošlog veka Mana pitali da li je Hano Budenbrok - on lično. Kao što mi je jasno zašto im je uverljivo odgovarao: »”Da, ali ja sam i stariji Johan, i Tomas Budenbrok... Ja sam u svim tim likovima podjednako.«”
Previdelo se i koliko puta je najslavniji nemački nobelovac prepričao svoju tužnu intimnu storiju. Da je kod svoje žene u sanatorijumu u Davosu proveo tri nedelje, a onda je pobegao pre nego što su lekari – koji su već bili otkrili simptome bolesti – uspeli da ga zadrže.« I ko je onda Hans Kastorp u “»Čarobnom bregu«”, a ko njegov rođak, oficir koji se lako i brzo izlečio. I ko je uostalom doktor Faustus iz poslednjeg Manovog romana, genijalni kompozitor koji prodaje dušu đavolu samo da bi dobio natčovečansko znanje, koje će mu doneti moć. Niko drugi nego mlađi brat antičkog Prometeja, koji se drznuo da od Boga ukrade vatru. A obojica sinovi Eve, pramajke koja je krišom uzela jabuku sa rajskog drveta poznanja dobra i zla. A ko je u sva tri slučaja bila zmija, tek to se zna.
Đorđe Randelj

Kakva žena, gospodo!

“... Kako kod Budenbrokovih još nije bila prošla godina žalosti, obe su veridbe proslavljene samo u porodici; pa ipak se Gerda Arnoldsen brzo pročula po gradu, štaviše, njena ličnost je predstavljala glavnu temu razgovora na berzi, u klubu, u pozorištu... “Tip-top”, govorili su bonvivani i puckali jezikom, jer to je bio najnoviji hamburški izraz za nešto izvanredno fino, bez obzira radi li se o vrsti crnoga vina, cigari, ručku ili o poslovnom “bonitetu”. Ali među solidnim i časnim građanima mnogo ih je vrtelo glavom... Čudnovato... te toalete, ta kosa, to držanje, to lice... malo suviše čudno. Trgovac Serenzen izrazio je to ovako: Ima tu ona malo nečeg... i pri tom se okrete i nabora lice kao kad mu na berzi učine lošu ponudu. Ali takav je bio konzul Budenbrok... Malo pretenciozan, taj Tomas, malo... drukčiji, drukčiji od svojih predaka. Naročito je to znao suknar Bentin, da on iz Hamburga poručuje ne samo svoja fina i moderna odela - a imao je neverovatno mnogo ogrtača, kaputa, šešira, čakšira i kravata - već i donje rublje. Čak se znalo i da svakodnevno, ponekad čak i dvaput dnevno, menja košulju i da parfimiše maramicu i brkove izvučene a la Napoleon III. I sve to nije on radio radi reprezentacije firme i kuće Budenbrok, već iz ličnih sklonosti prema super finom i aristokratskom... kako da se to izrazi, do vraga! Pa onda ti citati iz Hajnea i drugih pesnika, koje je uplitao u govor pri poslovnim ili gradskim pitanjima... I sad ova žena... Ne, i na samome njemu, konzulu Budenbroku, “bilo je tako malo nečega” - što naravno, treba reći sa punim respektom, jer porodica je visoko uvažena, firma od najvećeg boniteta, a šef pametan i ljubazan čovek, koji voli grad i sigurno je će mu se uspehom poslužiti... A bila je to osim toga vraški fina partija, govorilo se o okruglih 100.000 talira... Međutim... I među damama neke su Gerdu smatrale “budalastom”, pri čemu je reč “budalast” predstavljala veoma oštar izraz osude.
Ali ako je ko, otkako ju je prvi put ugledao, sa nekakvim ljutitim oduševljenjem stao poštovati verenicu Budenbroka, bio je to posrednik Goš... “Ha!” govorio je u klubu ili “brodarskom društvu” dižući čašu sa punčom i izobličivši svoje intrigantsko lice u jezivu grimasu...
- Kakva žena, gospodo! Hera i Afrodita, Brunhilda i Meluzina u istom licu... Ha, život je ipak lep! - dodao bi odmah zatim; a nijedan od građana koji su na teškim izrezbarenim drvenim klupama stare lađarske kuće, ispod modela jedrilica i velikih riba što su visili sa tavanica, sedeli oko njega i pili piće, nije shvatio kakav je doživljaj, u skromnom životu posrednika Goša, koji je ipak čeznuo za neobičnim, značila pojava Gerde Arnoldsen...” (Odlomak iz „Budenbrokovih”)


MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
„Bagra razume samo prostački jezik”

l Tomas Man je jedan od prvih članova književnog odeljenja Pruske akademije umetnosti koga je nominovali sama - država
l U svojoj “predameričkoj fazi”, tokom dvadesetih i tridesetih držao je predavanja u Holandiji, Švajcarskoj, Danskoj, Španiji, Londonu, Varšavi…
l Studiozno se pripremajući za pisanje romana “Josif i njegova braća” obišao je 1930. gotovo sve biblijske toponime u Egiptu i Palestini
l Tokom izbegličkih godina u SAD, čiji je državljanin postao 1940, formirao je antifašistički ad hok kružok sa bratom Hajnrihom, Bertoldom Brehtom, Francom Verfelom i mnogim drugim nemačkim intelektualcima
l Sve do 1952, kad se nastanio u aristokratskom predgrađu Ciriha, u Evropu je dolazio jedino da bi primio brojna priznanja, između ostalog Geteovu nagradu u Vajmaru, te mnoge počasne doktorate
l Jedan od najbriljantnijih stilista savremene proze
pamflete protiv Hitlera pisao je maltene kočijaškim žargonom, smatrajući da “bagra samo takav jezik razume”
l Za vreme egzila u Americi, tvrdio je da mu domovina ne nedostaje, jer “Nemačka je tamo gde sam ja”, no ipak je svoj kabinet u Santa Moniki uredio na isti način kao onaj u Evropi
l Počasni doktorat Bonskog univerziteta dobijen 1919. oduzeli su mu Gebelsovi gaulajteri 1937, kada je demonstrativno napustio Nemačku, a vraćen ubrzo po završetku rata 1946.
l Nemačka nacionalna televizija uložila je rekordnih deset miliona evra u snimanje šestočasovne sage “Manovi”, a za naratora angažovali najmlađu ćerku Tomasa Mana Elizabetu.

M. Lazović

TOMAS MAN, NACIONALNA SVEST NEMAČKE U BURNIM VREMENIMA
Hroničar dve smrti Evrope
Najveće od svih u čuda u Manovoj književnoj i životnoj karijeri je to da je planetarnu slavu stekao već prvim književnim delom „Budenbrokovima” objavljenim kad mu je bilo tek 26 godina. Posle „Čarobnog brega” postao je prvo nemačko književno ime, a nakon Nobelove nagrade i savest cele nacije, što mu je samo moglo doneti neprilike. Pukim slučajem izbegao je stradanja pod fašizmom, jer ga je Hitlerov dolazak na vlast zatekao na jednom od brojnih predavanja po inostranstvu

Jedna američka svemirska letilica izašla je pre dvadesetak godina iz Sunčevog sistema i ponela najkraću poruku o čoveku i čovečanstvu. Ta naša lična karta koja bi trebalo da nas na neki način predstavi u daljinama nebeskim sastojala se samo od Leonardovog crteža “Proporcije ljudskog tela”, slova i osnova matematike. A da je u njoj bilo mesta bar za jedan kompjuterski disk sa desetak umetničkih dela koja bi još bolje svedočila o najvećim uzletima ljudskog duha, vaseljenom bi se pronelo i ime nemačkog romansijera Tomasa Mana.
Znamo za izbore tipa “Sto najvrednijih dela svetske književnosti”, ali kad bi se takva hrestomatija sastavljala i od 20, 10, pa možda i samo tri-četiri dela, u svakoj bi se našlo mesta i za pisca “Budenbrokovih”, “Čarobnog brega” i “Doktora Faustusa”. Mogla bi se, baš po tom receptu, tražiti jedna knjiga, jedina koja bi posle pretpostavljene propasti planete ostala da bi se na osnovu nje ceo naš svet mogao verno rekonstruisati. To bi svakako mogla da bude Biblija, a za njom bi išli Homer i Šekspir i na kraju još samo dvojica (gotovo) savremenih pisaca – Tolstoj i Tomas Man. Gde bi opet baš ti “Budenbrokovi”, podnaslovljeni i kao “propast jedne porodice” mogli da umnogome nadoknade celokupnu privrednu, društvenu i duhovnu istoriju građanske Evrope.
Osamdesetih godina prošlog veka i akademik Vojislav Đurić, u eseju o Geteovom “Faustu”, poređao je deset najvažnijih dela za književnu istoriju, samo da bi i ovaj spev; to su starozavetna “Knjiga o Jovu”, Homerova “Ilijada”, Eshilov “Okovani Prometej”, Sofoklov “Kralj Edip”, Euripidova “Medeja”, Danteova “Božanstvena komedija”, Šekspirov “Hamlet”, Servantesov “Don Kihot”, Dostojevskoga “Zločin i kazna”, Tolstojeva “Ana Karenjina” i samo jedna knjiga iz Dvadesetog veka – Manovi “Budenbrokovi”. Svoj izbor je obrazložio dvema rečenicama: “Bez ovih dela, sve ostalo u svetskoj književnosti nije dovoljno; pored njih, sve ostalo nije nužno. U njima se nalazi sav veliki govor čovečanstva, do njihove pojave u literaturi nečuven i od tad neponovljiv.” Izbor neizbežno i neminovno evrocetričan. Kao što je i ona američka letilica s početka ove priče delo isključivo evropskog uma na privremenom radu u Novom svetu.
Tomas Man (1875-1955) najveće je ime među svih 99 nobelovaca, jer Tolstoj ovu nagradu nije dobio, a Dostojevski nije ni imao priliku. Dakle, prvi među svim tim velikanima. Ne kao Materhorn, ne kao Jungfrau, nego baš kao Monblan među svim alpskim vrhovima. A najveće od čuda u njegovoj književnoj i životnoj karijeri je što je sva priznanja i najveći deo planetarne slave stekao već prvim književnim delom objavljenim 1901, kad mu je bilo tek 26 godina. Delom koje je u prvi mah htelo da bude maltene lokalno, regionalno, ili u najboljem slučaju zavičajno (kao kod Vranjanca Bore Stankovića), da bude samo autobiografska ispovest ili hronika njegove uspešne i bogate građanske hanzeatske porodice u Libeku i Hamburgu, lukama na severu Nemačke, a ispalo je na kraju biografija umiruće starice Evrope pred kraj viktorijanske epohe u Engleskoj i franc-jozefinske i vilhelminske na Dunavu i Rajni. I ovde kao i u većini Manovih tvorevina, prepunih epizoda iz života umetnika, nailazimo na teme sukoba između stabilnih stubova građanskog društva koje već u trećoj ili četvrtoj generaciji ruše, tanje i potkopavaju otrovne pečurke umetnosti. A trgovci, industrijalci i svi ostali kapitalisti na umetnost gledaju kao na nekoristan luksuz i dokolicu. Mladi Man opet u tom večitom sukobu između života i umetnosti traži opravdanje, pa i ekskluzivnost za svoj životni izbor, čime već ističke oštri protest protiv konvencija i ostalih društvenih laži. To su teme prvih Manovih novela, kakve su “Tonio Kreger” i “Smrt u Veneciji”, a središnja metafora najvažnijeg romana “Čarobni breg” (1924) je bolnica u kojoj se nazire sva patologija evropskog građanskog društva. Čarobno je u “Čarobnom bregu” najviše to što tuberkulozni bolesnici u švajcarskom sanatorijumu u Davosu žive na način koji ih udaljava od normi života “u nizini”, do te mere da postepeno gube osećaj za vreme, tonući u ravnodušnost nesposobni da se otmu začaranom krugu jednoličnosti i zaborava. Glavni junak, mladi inženjer Hans Kastorp jedan je od likova iz naslova Muzilovog romana “Čovek bez svojstava”, pasivni posmatrač sredine u kojoj će provesti neosetnih sedam godina kao svedok građanskog “mrtvačkog plesa” uoči Prvog svetskog rata. Bolesnička dokolica ga ne otupljuje nego mu budi interesovanje za probleme o kojima ranije nije ni slutio da postoje. I onako prijemčiv, Hans na kraju napušta sanatorijum obogaćen spoznajama koje su isti mah karakteristične duhovne tekovine tadašnje Evrope: susrevši se sa psihoanalizom, sa savremenim naučnim pogledima, međusobno suprotstavljenim političkim stavovima, sa umetnošću – sve je to uklopljeno u roman koji uprkos intelektualnom prtljagu nije tek epski začinjen esej, jer ga je veliki majstor romana doveo do umetničke uverljivosti svojom sposobnoću da bezbrojnim ironijski osvetljenim detaljima stvori blistav ekvivalent idejnom, papirnatom nacrtu. I Hans Kastorp na kraju napušta taj začarani krug i vraća se u Nemačku, u “život”, koji baš tad, avgusta 1914, znači pre smrt nego život. Junak romana napuštajući jedno mesto umiranja dospeva na drugo: iz ustanove komforne smrti put ga vodi u rat, na poprište okrutne i besmislene smrti miliona.
Man je već posle “Čarobnog brega” postao prvo nemačko književno ime, a posle dodela Nobelovog priznanja 1929. i savest cele nacije. Što mu je u ta vremena samo moglo doneti neprilike. Pukim slučajem i uz dosta sreće izbegao je stradanja pod nemačkim fašizmom, jer ga je Hitlerov dolazak na vlast zatekao na jednom od brojnih predavanja po inostranstvu. Preplovio je okean, da bi od 1933. do 1945. bio najzvučnije ime velike i časne antihitlerovske koalicije. U tim godinama napisao je još dva velika romana: “Doktor Faustus”, modernu verziju renesansne nemačke legende i Geteovog “Fausta”, povest o genijalnom kompozitoru Adrijanu Leverkinu koji je za još koji korak kako u umetnosti tako i u spoznaji zemaljskog, izvanzemaljskog i nadzemaljskog, a pogotovo obimnu tetralogiju “Josif i njegova braća”, po verovatno najlepšoj starozavetnoj legendi – priči o Josifu na dvoru egipatskog faraona iz Prve knjige Mojsijeve.

Đorđe Randelj

KOCKANJE SA NAPOLEONOM

“… Tanjiri su ponovo bili zamenjeni. Pojavi se ogromna, pohovana šunka, ciglaste boje, dimljena i kuvana, uz nju mrki kiselkasti sos od luka i tolike količine povrća da bi se svi mogli zasititi iz jedne činije. Lebreht Kreger preuze sečenje. Ležerno uzdignutih laktova, sa dugim kažiprstima pravo ispruženim po poleđini noža i viljuške, on je s pažnjom odsecao sočne komade. Služeno je i remek delo konzulke Budenbrok, “ruski lonac”, mešavina konzerviranog voća alkoholnog ukusa.
Ne, pastor Vunderlih reče da, nažalost, nikad nije video Bonapartu. Ali su ga zato stari Budenbrok, a i Žan Žak Hofstede, videli lice u lice; prvi u Parizu, neposredno pred pohod na Rusiju, a drugi u Dancigu…
- Ne, pobogu, nije izgledao nimalo dobroćudno, - govorio je ovaj, pošto je zalogaj šunke, karfiola i krompira, koje je složio na viljušku, stavio u usta podigavši obrve. - Uostalom kažu da se u Dancigu ponašao sasvim veselo. Tada se pričala jedna anegdota… Ceo dan se kockao sa Nemcima i to ne baš bezazleno, a uveče se kartao sa svojim generalima. Zar ne Rap, rekao je i zgrabio šaku zlata sa stola, Nemci mnogo vole ove male napoleone? - Da, sire više nego Velikog! - odgovorio je Rap...”

(Odlomak iz „Budenbrokovih”)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Manov otac Tomas Johan, ugledni trgovac, u dva mandata je bio izabran za lordmera grada Libeka
* NJegova majka Julija da Silva Bruns rođena je u Rio de Žaneiru, iz braka oca nemačkog plantažera i majke brazilsko-portugalske kreolke
* Do objavljivanja “Budenbrokovih” (prvo izdanje iz 1900. prošlo je gotovo nezapaženo), koji su mu doneli milionske tiraže, četiri godine stariji brat Hajnrih bio je daleko etabliraniji književnik
* Bio je određen da nastavi biznis u porodičnoj firmi za promet žitarica, čak se zbog toga školovao na naučnom odelenju Katarineumu u rodnom gradu, ali ga je očeva iznenadna smrt i likvidacija preduzeća, spasila od karijere trgovaca koja ga nimalo nije zanimala
* U 19. godini seli u Minhen, i kako su Manovi u međuvremenu osiromašili, bio je primoran da se zaposli kao službenik u jednoj osiguravajućoj kompaniji, čiji je direktor bio prijatelj njegovog oca
* Supruga Katja Pringšajm, kćerka uglednog jevrejskog profesora i šefa Katedre za matematiku Univerziteta u Minhenu, preko svoje porodice uvela ga je u najmoćnije nemačke buržoaske i intelektualne krugove i rodila mu šestoro dece: tri devojčice i tri dečaka
* Početkom Prvog svetskog rata promenio je svoje političko-filozofske stavove i od konzervatica postao demokrata, ali narednih deset godina, sve do čuvenog romana “Čarobni breg” gotovo nijedno relevantno delo nije objavio

M. Lazović

ZAŠTO BAŠ...
Tomas Man

„Budenbrokovi” su pre svega filozofski roman, koji oslikava društvo, ne toliko veliko da zbuni posmatrača, ni toliko malo i usko da ga uguši. Ovaj srednji nivo je naklonjen inteligentnoj, misaonoj i finoj analizi, i sama moć kreativnosti, zadovoljstvo epske naracije, oblikovana je mirnom, zrelom i prefinjenom refleksijom. Buržoasku civilizaciju vidimo u svim njenim nijansama, vidimo istorijske horizonte, promene vremena, promene generacija, gradacioni prelaz iz samostalnih, moćnih i likova koji nisu svesni svojih kvaliteta, u zamišljene osobe prefinjene i blage senzibilnosti. Predstavljanje je jasno, a ipak prodire ispod površine, do skrivenih procesa života; moćno, ali nikad brutalno i blago dotiče delikatne stvari; ono je tužno i ozbiljno, ali nikad depresivno, jer je poduprto tihim i dubokim smislom za humor koji se odražava prelivajući se u prizmi ironične inteligencije.
Kao portretisanje društva, konkretno i objektivno prikazivanje stvarnosti, “Budenbrokovi” teško da imaju premca u nemačkoj književnosti. Međutim, iza granica svog žanra, roman odaje svoje uobičajene karakteristike nemačkog uma, sa metafizičkim i muzičkim transcendentalizmom. Mladi pisac, koji je tako savršeno ovladao tehnikama književnog realizma, u srcu je bio pristalica Šopenhauerovog pesimizma i Ničeovog kriticizma civilizacije i glavni likovi romana otkrivaju svoje najveće tajne kroz muziku...
Prvi svetski rat i njegove posledice primorale su Mana da napusti svet razmišljanja, genijalne analize i osećajne vizije lepote, zarad sveta praktične akcije.

(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)


--------------------------------------------------------------------------------

RADJARD KIPLING, PISAC KOJI JE EVROPI OTKRIO INDIJU
Hodočašće po džunglama, tuđim i našim
Teško je Kipling uspevao da izbegne slavljenje britanske monarhije i kolonijalnih ratova, diveći se svemu što predstavlja konzervativne vrline, neophodne za imperijalnu koheziju i njeno širenje. Dakle: muškost, disciplinu, odanost! „Knjigom o džungli” i njenim nastavkom „Kako je kamila stekla grbu i druge priče” pokušavao je da odnose među životinjama uporedi sa društvenom hijerarhijom i podrazumljivim sveopštim redom u Britanskom carstvu

Priča o prvom Englezu koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost i to još davne 1907. puna je pohabanih stereotipa, kao i mnoge biografije velikana. Najveći je, razume se, onaj o omiljenosti kod čitalačke publike a istovremeno i opštem odijumu književne kritike, ali je taj navodni paradoks, samo na prvi i površan pogled paradoks, do te mere postao pravilo naročito kod najpopularnijih, ili, kako se već danas kaže, bestseler-pisaca da je prosto začuđujuće kako se tome već odavno niko ne čudi. Doduše u Kiplingovom slučaju ima i jedno malo, privatno čudo, a to je njegov rival po svesvetskoj slavi i veličini na prelazu između dva prethodna veka Somerset Mom, koji je umeo da patetično ustvrdi da je Kiplingova “Stalki i komponija” najogavnija knjiga iz žanra tzv. dečačkog, školskog i(li) omladinskog romana, a nekoliko godina kasnije isti taj Mom sklopi izbor iz Kiplingove proze i proprati ga obimnim i ozbiljnim esejem. Pohvalnim, naravno.
Ipak, malo je pisaca koje su toliko kudili i osporavali i istovremeno toliko hvalili, kao što je bio Kipling u godinama kad su se arbitri u Nobelovoj fondaciji tek uhodavali i češće nego što je ukusno nagrađivali slavno ime, a ne veliko delo. Ruku na srce, teško da bi se i danas našao žiri koji je baš operisan od sličnih iskušenja. Veliki pesnik i isto tako dobar prozaist, Kipling je na sve plotune osporavanja odgovorio sa pet obimnih romana, dvesta pedeset kratkih priča, hiljadu stranica stihova i još nekoliko knjiga svakojake proze, od putopisa do eseja i sećanja. A najjači je bio u onome što se u njegovom, anglosaksonskom svetu najviše ceni: kratka priča.
Radjard Kipling je rođen u Bombaju 1865, a već sa šest godina ukrcan je na brod koji ga je dovezao na školovanje u zemlju njegovih predaka. Tu je ostao taman koliko se moralo, ni dana ni meseca duže, i već sa 17 leta eto ga opet u Indiji, gde sledećih osam godina radi kao novinar. Potom će živeti i u SAD, Južnoj Africi i Francuskoj, da bi se tek u krajnjoj nuždi (ili je i to mimetičko podražavanje stvarnosti, dakle još jedna lepa i funkcionalna, književna laž) skrasio u Engleskoj. On zapravo i nije evropskom Zapadu otkrio Indiju, jer kako bi i mogao kad su tamo već decenijama vladali Englezi. Dakle, desetine hiljada engleskih kolonijalnih vojnika i trgovaca držalo je na ularu 350 miliona Indijaca. I to na kratkom, sasvim kratkom povodcu. Što se lako može saznati iz obimnog i ozbiljnog, gotovo naučnog dela DŽavaharlala Nehrua “Otkriće Indije”, pa i iz Gandijeve “Autobiografije”. Ne, on je samo prvi važniji engleski pisac koji je kroz stotine kratkih, ali snažnih i uverljivih priča proslavio englesko kolonijalno prisustvo i iskustvo na čudesnom Indijskom potkontinentu, toliko velikom da je zapravo i jedini sa tom geografskom karakteristikom na planeti. Sve ostalo su, u prirodnjačkoj i političkoj hijerhiji geografije našeg sveta – ostrva i kontinenti.
Ali da bi se razumela tolika popularnost jednog osrednjeg engleskog književnika, trebalo bi makar i malo oslušnuti i udahnuti književnu atmosferu na prelazu između dva protekla veka. Na kraju viktorijanske epohe, uz sva velika ostvarenja Henrija DŽejmsa i Tomasa Hardija i romane-prvence Golsvordija i Moma, a sasvim u polemici (sukobu) sa tom vladajućom strujom, nastaju i dela koja donose neku vrstu neoromantike, mašte, uzbudljivih pustolovina, egzotiku sa pojednostavljenim odnosima i osećanjima primitivnih ljudi, te slavljenje odlučnosti, hrabrosti, pronicljivosti i otkrivanju zagonetki iz najstarije istorije i misterija – natprirodnog. To je, ne treba propustiti, i doba Roberta Luisa Stivensona i ne samo njegovog “Ostrva s blagom”, tog stožera omladinskog pustolovnog romana, nego i “Dr DŽekila i mister Hajda”… A isto tako i doba Rajdera Hagarda i njegovih “Rudnika kralja Solomona” i ser Artura Konana Dojla, tvorca najslavnijeg detektiva Šerloka Holmsa. Doba Lafkadija Herna, ranih naučnofantastičnih dela H. DŽ. Velsa i prvih romana DŽozefa Konrada. U tom duhovnom ambijentu Kipling prosto nije mogao da izbegne slavljenje Britanske imperije, monarhije i kolonijalnih ratova u kojima se divi svemu što predstavlja konzervativnu vrlinu, neophodnu za imperijalnu koheziju i proširenje Carstva: muškost, red, disciplina, odanost… Kako u ranim zbirkama, na primer “Jednostavne priče sa brda” u kojima literata još nije preklopio novinara, ili u “Salkiju” (već pomenutoj “ogavnoj knjizi”), a isto tako i u prvim romanima “Svetlost se ugasila” i “Hrabri kapetani”. Uz veliki, mada i previše fragmentarni roman “Kim” slavu su mu donele “Knjiga o džungli” i njen nastavak “Kako je kamila stekla grbu i druge priče”, gde se upadljivo, pa pomalo i naivno i nevešto, nastoji da se odnosi među životinjama uporede sa društvenom hijerarhijom i koegzistencijom u Britanskom carstvu. Pa se tako hrabrost, pouzdanost i požrtvovanost malog mungosa Riki-Tiki-Tavija ili veština zapovedanja i bespoštedne pravičnosti dečaka Moglija prosto pokazuju kao jedini način za održanje života i sveopšteg reda i bezbednosti u džungli. Rekli smo “nevešto” i “naivno”, ali zar isti plan, istu zamisao, pa maltene i iste prizore nemamo i u Orvelovoj “Životinjskoj farmi”, gde se to isto uglavnom prašta jer se, zaboga, radi o jetkoj satiri i razobličavanju totalitarnog društva. Stara priča o sredstvu i cilju, dabome.
Prvi engleski nobelovac je posle Prvog svetskog rata bio pomalo i zapostavljen, ali kad mu je kritika priznala nenadmašno majstorstvo u kratkoj priči, pa kad je lično Tomas Stern Eliot seo da piše o njegovoj istorijskoj imaginaciji i kad su kritičari najzad shvatili da i mimo ustaljenih navika i puteva viktorijanskih manira i estetskih vrednosti postoje i drugi pravci, koji donose nemir svesti i raznolikost individualnog izraza u 20. veku, Kipling je ponovo stekao mesto u samom vrhu engleske književnosti.
Đorđe Randelj

Vanredna sednica Životinjskog parlamenta

“Sivobrat je jedno vreme galopirao, a zatim, između skokova, reče:
- Čovečiću - gospodaru džungle - moj po skrovištu brate - mada u proleće za kratko vreme zaboravim, tvoj trag je moj trag, tvoje skrovište je i moje, tvoj lov i moj, tvoja borba na smrt je i moja. Ali šta ćeš ti reći džungli?
- To je dobro smišljeno. U lovu ne treba oklevati s ubijanjem. Trči napred i sazovi ih sve na Skupštinsku stenu, reći ću im šta imam na umu.
Ali možda neće doći - u vreme Novoga Govora mogu zaboraviti na mene.
- A zar ti nisi ništa zaboravio? - dobaci mu Sivobrat preko ramena i baci se u galop, a Mogli je zamišljeno trčao za njim.
U svako drugo doba na ovakve vesti skupila bi se cela džungla, nakostrešene dlake, ali sada su svi bili zauzeti lovom i borbom, ubijanjem i pevanjem. Sivobrat je trčao od jednog do drugog i vikao:
- Gospodar džungle vraća se ljudima. Dođite na Skupštinsku stenu!
A srećan, zaposleni narod odgovarao je samo:
- Vratiće se u letnje vrućine. Kiše će ga poterati u jazbinu. Trči i pevaj s nama, Sivobrate!
- Ali gospodar džungle se vraća ljudima - ponavljao bi Sivobrat.
- Pa? Je li zato vreme Novoga Govora manje dobro? odgovorili bi.”
(Odlomak iz “Knjige o džungli”)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Za „udovicu iz Vindzora” uvek spreman

* Kiplingov otac Džon Lokvud je bio kustos muzeja u drevnom indijskom gradu Lahoreu
* Mali Radjard, o kome su od šeste godine brigu preuzeli rođaci iz Engleske, traumatično je podneo boravak u internatu Sautsi i na koledžu Vestvard Ho u Devonu
* U 17. godini odustao je od daljeg školovanja, vratio se u Lahore, zaposlio se u tamošnjem “Vojno-građanskom vesniku” i punih osam godina pisao reportaže i iz najzabitijih krajeva Indijskog potkontinenta
* Jedno od svojih najpopularnijih dela, “Knjigu o džungli”, napisao je daleko od Indije, u američkoj državi Vermont gde je nekoliko godina živeo sa suprugom Karolinom Balister
* Kad se na književnoj turneji po SAD 1899. ozbiljno razboleo, američke novine su svakodnevno objavljivale izveštaje o njegovom zdravstvenom stanju, a nemački car je Kiplingovoj ženi uputio telegram u kojem izražava svoju iskrenu brigu
* Do smrti nije mogao da prebolio pogibiju sina Džona, koji je nestao 1915. tokom jednog od prvih većih angažovanja britanske armije u Prvom svetskom ratu
* Fasciniran mentalnim ustrojstvom britanskih jedinica spremnih da krenu na bilo koji front, gde god ih “udovica iz Vindzora” pošalje, glavni ideal mu je bio da kad dođe zakazano vreme - ode Bogu kao vojnik
* Zbog smrti švedskog kralja Oskara Drugog svečani banket u čast nobelovca Radjarda Kiplinga nije održan
M. Lazović

ZAŠTO BAŠ...
Radjard Kipling

... Temeljno shvatanje Indije, uveliko je uticalo na Kiplingova dela, čak toliko da je rečeno kako su ona više približila Indiju engleskom narodu nego izgradnja Sueckog kanala...
Britanska armija u Kiplingu je pronašla minstrela, putujućeg pevača, koji na originalan i tragikomični način tumači težak život i siromaštvo kroz koje ona prolazi, poštujući sve njene kvalitete, ali bez preteranog doterivanja. U svojim stihovima opisi vojnika toliko veselo izražavaju njihove misli, često na jeziku koji sami koriste, da ga oni duboko poštuju i pevaju njegove pesme kadgod imaju prilike. Sigurno da ne postoji veća čast za pesnika...
Povremeno su Kiplinga optuživali da koristi pomalo prost vojnički žargon, koji se u mnogim baladama često graniči sa vulgarnošću. No, presudna protivteža je u okrepljujućoj neposrednosti i etičkoj pobudi Kiplingovog stila. Stekao je zato ogromnu popularnost, ne samo u angloindijskom svetu, koji u njemu vidi velikog književnog majstora, već i izvan granica Carstva...
(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)


--------------------------------------------------------------------------------

ROMEN ROLAN, INTEGRALNI ČOVEK U EPOHI HAOSA
Veliki san o „evropskoj duši”
Za Rolana je u umetnosti vredelo samo ono što se obraća direktno srcu i čini da „duša vibrira”. Taj idealizam rano ga je odvukao prema muzici, prema kojoj je imao gotovo kultno poštovanje. Roman „Kola Brenjon”, himna životu i životnim radostima mudrog burgundskog seljaka, prepuna galskog humora i vedrine sasvim se razlikuje od svega što je Rolan celog života pisao

Francuski romansijer, dramatičar, esejista i pisac brojnih biografija velikih književnika, filozofa i kompozitora, a na prvom mestu humanista i pacifista, Romen Rolan (1866-1944) dobio je Nobelovu nagradu u svojoj pedesetoj, ratne 1916, i nikad, drže mnogi umovi, nikad Nobelova nagrada nije, kao tada, dodeljena sa više moralnog opravdanja. Jer valjda niko u Evropi tada nije bio do te mere, tako i toliko požrtvovano i odlučno protiv užasa najužasnijeg rata u dotadašnjoj istoriji sveta. I nikad, ni pre ni posle tog divnog presedana, Nobelova nagrada (za književnost!) nije manje dodeljena delu, a više – čoveku dodeljena. Ili, da se ne pomisli da mu majstorstvo u pisanju, sačuvaj Bože, osporavamo ili potcenjujemo, čoveku koji je ostvario takvo – moralno, na prvom mestu – jedinstvo svog dela i svojih životnih postupaka. Romen Rolan je jednostavno bio – čovek pretvoren u svoje delo.
Za Rolana je u umetnosti vredelo samo ono što se obraća direktno srcu i čini da “duša vibrira”. Taj idealizam rano ga je odvukao prema muzici, prema kojoj je imao gotovo kultno poštovanje i napisao brojna dela o muzičarima i istoriji muzike. Muzika je glavni junak i njegovog najvažnijeg i najobimnijeg dela u deset tomova – romana “Žan Kristof”, o genijalnom i plemenitom kompozitoru, nadahnutom likom Betovena. To je zapravo veliki san o “evropskoj duši”, o zajedničkoj evropskoj moralnoj i intelektualnoj domovini, pa je i orkestriran kao simfonijske teme u pojedinim delovima romana: obale Rajne kao kolevka umetnosti, Pariz kao “predvorje pakla”, radnička klasa i aristokratija, dakle mediokriteti i komformizam… i konačno muzika kao najuzvišeniji izraz genija. Za vreme rada na ovom ciklusu romana francuski Nobelovac je objavio niz romansiranih biografija slavnih ljudi (Betoven, Mikelanđelo, Tolstoj, Šri Ramakrišna), a delo “Kola Brenjon” je sasvim različito od svega što je celog života pisao. To je himna životu i životnim radostima mudrog seljaka pod burgundskim suncem i sa plodovima francuske zemlje, pesnička i šaljiva priča pisana velikim delom u osmercima, a sasvim u rableovskom maniru, o svakodnevnom životu jednog Burgunđanina iz 16. veka, puna galskog humora, vedrine i svežine.
»Umetničko delo se retko kad, čak vrlo, izuzetno retko stvara kao obaveza, testamentarno po sebe samoga, kao obeležavanje svog životnog puta, svoje volje i akcije,” pisao je o Rolanu dr Milan Bogdanović. “Naprotiv, delo i umetnik su vrlo često, isuviše često, dve odvojene, pa čak i različite prirode... A Rolan je, kao malobrojni, kao Betoven i Tolstoj, kojima se on neizmerno divio (i o njima, dodaću sad ja, ispisao nezaobilazne, i nezaboravne biografije…) Rolan je vezivao sebe svojim delom, obavezivao se njime, i ono ga je, stvoreno iz njega, vodilo za sobom.«
I (na)pisao je još i ovo: »Uslove za ovakvu odlučnost nosio je Romen Rolan u svom karakteru. Taj momenat se u literaturi prilično potcenjuje i zanemaruje. Čestitost u smislu utvrđenog morala, morala jednog određenog poretka stvari, uvek je živa obaveza u čoveku koji je nosi u sebi pouzdano i trajno. Ako se on jednog dana i pokoleba u svom osećanju za baš taj moral i za baš taj poredak stvari, čestitost u njemu, koja mu je takoreći ušla u krv i postala deo njegove prirode i elemenat njegova temperamenta, ta čestitost biće i dalje ona sila koja mu neće dati da u novom snalaženju izgubi moralnu orijenatciju i smisao za odgovornost.«
Takav je bio Romen Rolan, takav čovek, takav pisac i takav borac, zaista. Kad je objavljivao rat laži, pozivao se na svog velikog (i dalekog) prethodnika Sent-Beva: »Pre svega istina! Neka lepo i dobro posle gleda šta će!«
Tako se Rolan poneo i pred Veliki rat 1914. Dok su Nemci divljali, dok su i njegovi Francuzi ludovali, dok se tada već i osamdesetogodišnji Anatol Frans istovremeno prijavljivao u dobrovoljce za front i tvrdio da je Geteovo delo ništavno... U to vreme, na početku Prvog svetskog rata Rolan odlazi u Ženevu i odande pravi klasični dopisni most među evropskim intelektualcima, najmudrijim glavama svih tih konfrontiranih i na krv i nož zavađenih evropskih i svetskih sila… Jer su sve svetske i ostale, manje ili veće ratove, počinjale i vodile baš redovno zemlje sa najviše inteligencije, kulture i tradicije…
Pravi, dakle, Rolan dopisni most, baš kao što bi to danas učinio sa radijom, televizijom ili, sasvim sigurno, u mreži Interneta… Odande, iz Ženeve, iz te vazda neutralne Švajcarske, odjekuje i njegova poslednja drama (drama, doduše, o Burskom ratu s početka veka) u kojoj glavni junak, vojnik, odlazi na gubilište sa biblijskim rečima, rečima nade u večni mir: »Doći će vreme kad će svi ljudi saznati istinu, kad će koplja prekovati u kose, a sablje u grablje, i kad će lav leći pored jagnjeta.«
I pisao je odande, sred najveće dotadašnje svetske klanice, da je »najveće zlo na svetu ne hteti šta se hoće, ne usuditi se izvesti šta se preduzelo, zaustaviti se na pola puta jedne ideje...«
Sav taj angažman doneo mu je, naravno, anatemu – na obe zaraćene strane. Francuska ga je, naravno, proglasila za izdajnika otadžbine, poricana mu je svaka umetnička vrednost. Osudili su ga i veliki i mali... Niko manji nego i sam Andre Žid, katolički mislilac i potonji nobelovac, pisao je, usred rata, 1917: »NJegova knjiga (a radi se o romanu ’Žan Kristof’)... bi samo dobila porazom Francuske, dobila bi kad francuski jezik ne bi više postojao, ni francuska umetnost, ni francuski ukus, niti ijedan od onih darova koje on poriče i koji su i njemu poreknuti.«
Tako je, eto, najkraće, izgledala i tako i dan-danas izgleda (i živi!) ta velika i plemenita celina koja se zove – Romen Rolan i njegovo delo. Ili, kako ga je najjezgrovitije opisao, tj. praktično definisao Amerikanac Valdo Frank: »Integralni čovek u epohi haosa.«

Đorđe Randelj

ZAŠTO BAŠ... Romen Rolan

Remek delo Romena Rolana, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1915. je “Žan-Kristof”. Ova moćna knjiga opisuje razvoj lika u kojem možemo da prepoznamo sebe. Ono prikazuje kako se umetnički temperament, uzdižući se korak po korak, pojavljuje kao genije iznad nivoa ljudskosti; kako je moćna priroda, koja poseduje najplemenitije i najhitnije potrebe za istinom, moralnim zdravljem i umetničkom čistoćom, sa obilnom ljubavlju prema životu, prinuđena da prevaziđe prepreke koje se pred njom pojavljuju; kako postiže pobedu i nezavisnost i kako su ovi likovi i ova inteligencija dovoljno značajni da se koncentrišu u potpunu sliku sveta.
U Romenu Rolanu, koji brine o istini i altruizmu, takođe postoji i umetnik. On je poeta širokog spektra. Iako roman u njegovom radu stoji na drugom mestu, u ovom žanru je izvanredan. Autor “Žan-Kristofa” je jedan od najimpozantnijih književnih figura savremenog doba. On je moćni duh i istinski poeta. NJegovo remek delo je zauzelo svoje mesto u svetu književnosti, među najoriginalnijim, najodvažnijim i najzdravijim delima našeg veka.

(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

Spasi me Bože rata i besne žene

„Svetome Martinu slava! Poslovi ne idu više kako valja. Dovoljno sam radio za svoga života. Treba malo predahnuti. Sedim za stolom: s desne mi je vrč sa vinom, a mastionica sa leve strane. Preda mnom je lepa nova sveska i kao da mi širi ruke. U tvoje zdravlje, brajko! Da se porazgovaramo malko, ako ti je stalo! Dole mi žena besni, Bog da te sačuva! Napolju severac duva, na pomolu je rat. I neka je. Nekome je i brat! Radost je to, prijaško i debeljuško, naći se ovako lice u lice, za razgovor između dvojice!... (Tebi ovo zborim, glavurdo crveno-modra, čudna i nasmejana, uvek bodra, sa dugim nakrivo nasađenim burginjonskim nosem, kao nahereni šešir...) Nego reci mi, molim te, kakvo me to čudno zadovoljstvo obuzme kad te ugledam, kad se ovako, sam sa sobom, nadnesem nad svoj lik stari i veselo mu se prošetam brazdama i, kao iz duboka mi podruma (šta mari?) napijem se iz srca rođena starih uspomena? Hajde de još kad sanjam! Ali i pisati što sanjam!... Sanjam? Koješta! Oči su mi otvorene širom, podsmešljive, a gledaju s mirom. Neka drugi sanjaju na prazno! Ja pričam sve razno što sam video, rekao i učinio...”

(Odlomak iz „Kole Brenjona”)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Rolan je studirao književnost, muziku i filozofiju i sa nepunih 29 godina objavio dve doktorske disertacije
* Na Sorboni je sve do 1910, kad je dao otkaz da bi se posvetio isključivo pisanju, držao veoma zapažena predavanja o istoriji muzike, kojima je stekao reputaciju širom Evrope
* Osim biografija Betovena i Hendla, monografije je posvetio Fransoa Mileu, Mikelanđelu i Tolstoju, u kojima je naglašavao njihov herojski način života i talenta
* Dramsku trilogiju “Pozorište revolucije” posvetio je glavnim junacima i epizodama iz, za francusku naciju burne, 1789.
* Mada je bio očaran Indijom, budizmom i u skladu sa svojim pacifističkim stremljenjima o Gandijevom pokretu napisao 1924. panegiričnu knjigu, teško je preboleo što su ga žestoko napadali baš - Gandijevi sledbenici
* U poznoj starosti na njegove političke stavove sve su više uticale socijalističke ideje

M. Lazović


--------------------------------------------------------------------------------

SIGRID UNSET, PRVI IDEOLOG I PRAKTIČAR PLANETARNOG FEMINIZMA
Samo lutke niko ne pita za mišljenje
Roman „Proleće” je ženski žestok kontraudar norveške nobelovke i gotovo programski odgovor na Ibzenovu „Noru”, i danas jedan od temelja svetske drame. Potka oba klasična dela skandinavske literature su bračni problemi u modernim građanskim porodicama, podstaknuti i emancipacijom žena s početka 20. veka, u suton bidermajerski sređene, tihe i stabilne Evrope pred veliku kataklizmu izazvanu Prvim svetskim ratom

Kažu da je Lav Tolstoj „Krojcerovu sonatu” napisao samo da bi se koliko-toliko opravdao pred prevarenim mužem Ane Karenjine, te bi „Sonata” u tom slučaju zapravo predstavljala samo kraću verziju tog velikog romana pisanog iz suprotnog, muškog ugla, dakle iz ugla grofa Karenjina. Ako to i nije tačno, odnosno ako nije sasvim, jer kontranapad starog grofa iz Jasne Poljane i muška osveta su u „Krojcerovoj” verziji ipak očigledni, onda je sigurno da je roman „Proleće” norveške nobelovke Sigrid Unset veliki, gotovo programski odgovor na Ibzenovu „Noru”, odnosno „Kuću lutaka”, kako je kod nas prevedeno delo koje i danas slovi kao kamen-temeljac ne samo norveške i skandinavske nego evropske, pa i svetske drame.
Potka oba ova klasična dela norveške literature su bračni problemi u modernim građanskim porodicama, umnogome podstaknuti emancipacijom žena s početka prošlog veka i u suton one bidermajerski uređene, sređene, tihe i stabilne Evrope pred veliku kataklizmu koju je doneo Prvi svetski rat.
Sigrid Unset je jedno od najznačajnijih norveških književnih imena i njena dela su, uz Ibzenove jezive drame i Hamsunove magične romane, najviše prevođena i čitana širom sveta. Rođena je 1882. u norveškom gradu Kalundborgu, u porodici poznatog istoričara i arheologa, što je nezaobilazan podatak u njenoj biografiji, jer su joj upravo istorijski romani s temama iz 14. pa i 13. veka (trilogija „Kristina Lavransova” i tetralogija „Ulav Audunsen”) doneli Nobelovu nagradu 1928. Tako je gđa Unset postala treća žena među Nobelovim laureatima, a ovu nagradu je iskoristila na najplemenitiji (dakle nematerijalan) način: svoju veliku književnu slavu, autoritet i ugled stavila je u poslednjoj deceniji života potpuno u službu američke propagande protiv Hitlera i nemačkog fašizma, radeći u SAD, gde je izbegla pred okupacijom Norveške na početku Drugog svetskog rata. Potpuno suprotno od najslavnijeg Norvežanina Knuta Hamsuna, koji je ne samo sebe nego i ceo svoj narod (koji je, ne sme se zaboraviti, dao i Vidkuna Kvislinga) obrukao neskrivenim oduševljenjem Hitlerom i novim svetskim poretkom Hiljadugodišnjeg Rajha.
U svojim ranim romanima i pripovetkama, a naročito u romanu „Proleće” Unsetova se bavi problemima braka i položaja žena, što je u to vreme, izgleda, bila opsesivna tema skandinavskih pisaca. Jer su emancipacija žena, njen položaj u društvu i porodici bili i goruće pitanje na prelazu iz 19. u 20. vek. Nagla industrijalizacija zemlje, brzi razvoj gradova i prosvećivanje širokih slojeva išli su bržim tempom nego oslobađanje od uvreženih malograđanskih shvatanja (i) u norveškom društvu tog vremena. Pokazao se ogroman raskorak između ustaljenog konzervativnog morala starih porodica i novih, savremenijih težnji njihove dece. Proširenje obrazovanja, pismenosti i kulture nametnuli su pravi modni trend raspravljanja o emancipaciji žena, o njihovom učešću u javnom životu, njihovim dužnostima u porodici i pravu na slobodno ispoljavanje ljubavi. A čim se neko seti da uz posedništvo možda postoji i neka ljubav (što, takođe, nije isključeno), odmah se pokažu problemi.
U najznačajnijoj Ibzenovoj drami „Nora” prikazana je pobuna jedne žene protiv konvencionalnih bračnih veza, njena želja da se oslobodi podređenog psihičkog položaja u braku, da postane „svoj čovek” i smelo raskine odnos s muškarcem za koga je vežu jedino materijalna sigurnost i građanski moral. Isto to se zbiva i u romanu „Proleće” Sigrid Unset, a glavna junakinja Roza je maltene Norina sestra-bliznakinja: i ona je osetila potrebu da napusti muža kada je shvatila da između njih nema nikakve emotivne spone, ali se ona, za razliku od Nore, na kraju vraća svome suprugu, verujući da će njihov ponovni zajednički život biti snošljiviji, ako ne i srećniji. Ova nategnuta fabula nesumnjivo je plod moralnih, a tu se pretežno hoće reći religioznih kriza spisateljice, jer je gđa Unset jedini norveški stvaralac koji je iz protestantizma prešao u katoličanstvo i staza njenih junakinja je toliko dosledna i tvrdoglava, da je gotovo veličanstveno suprotna u odnosu na utabanu, široku stazu kojom slobodoumno ženskinje korača kroz ceo 20. vek: Unsetova se u ranim delima laćala ne samo ljubavnih nego i najslobodnijih erotskih tema, da bi pred kraj života, sasvim onako starački i katolički, smislila da je svaki ženski korak mimo duhovnog nedostojan žene u svetoj ulozi supruge, majke i kćeri.
Otud ta razlika između Ibzenove Nore i Roze iz romana „Proleće”. Jedno od većih pitanja u istoriji moderne drame je: da li je Nora zapravo zauvek napustila muža. A da i ne govorimo da je vazda bilo reditelja i dramaturga koji su na kraju Ibzenove drame primoravali Noru da se vrati domu i porodici. Imamo mi danas holivudskih „poduhvata” sa četiri različita završetka: jedan tužan i jedan srećan za evropsku publiku, i oba srećna, ali na dva načina, za američku. Sigurno je da se Nora vratila kući tek kroz Rozu u romanu Sigrid Unset, koja je bez ikakvog dramaturškog opravdanja odjednom shvatila (smislila, uvrtela sebi u glavu) da ipak voli muža, iako, za razliku od Nore, u svom braku ni dece nije imala.
A po svemu drugom Nora i Roza su bliznakinje. Gotovo do pomisli na plagijat. Jer, kao što Nora u završnom monologu Ibzenove drame objašnjava Helmeru da više neće da bude njegova lutka, tako i Roza kaže Torkildu, svom mužu: „Ti očekuješ da nas dvoje postanemo pozorišne figure i da gledaš mene i sebe kako igramo… Ali ti koji me poznaješ moraš uvideti da mi je nemogućno izdržati ovakav život. Ja sam zdravo i normalno ljudsko stvorenje i ti ne možeš postupati sa mnom kao sa kakvom igračkom koju ćeš rastavljati i gledati šta ima unutra…”
Svi se, eto, već drugi vek užasavaju i na samu pomisao da neko postupa s njima kao s lutkama i ostalim igračkama. Samo lutke niko ne pita za mišljenje. Možda se tek one ne bi menjale s ljudima.

Đorđe Randelj

Kao ptice selice

“... Najzad stigoše. Jedna usamljena lučnjača gorela je ispred stanice. Crne prilike koje su izlazile iz voza gubile su se u mraku. Torkild i Roza uputiše se prema rečici gde su se u noći belasale kamare čamove građe, iz kojih je izbijao svež i prijatan miris.
- Je li? - reče Roza najedanput. - Šta će reći sutra gospođa Stranden... jer mi više nismo muž i žena?
- Ah, gospođa Stranden! - nasmeja se Torkild. - I ona je sigurno mišljenja da muškarac i žena koji su jednom venčani ostaju supružnici celog života, bez obzira na sve ludorije današnjice.
Pređoše preko mosta i uputiše se stazom između fabričkih zgrada i rečice, dok su im zarđali gvozdeni opiljci škripali pod nogama. - O, taj šum! - reče Roza tiho. - Često sam za sve ovo vreme mislila na njega. - I ona se priljubi uz njega.
- Torkilde, Torkilde, ne mogu shvatiti da je sve ovo istina. Idem li ja, zbilja, našoj kući?
... Najzad stigoše pred kuću, koja se belela u noći; njeni zatvoreni prozori kao da su bili utonuli u san, dok su sporedne zgrade izgledale kao izrasle pod golim starim drvećem u dvorištu. Zastadoše za trenutak i baciše pogled niz put, koji je vodio dalje i ponovo ulazio u šumu, u pravcu njihovog starog doma. U vazduhu, visoko iznad njihovih glava, začuše se neki čudni i nerazgovetni glasovi.
- Ptice selice - reče Torkild. Zagrljeni, oni pogledaše u sivo, oblačno nebo, ali nisu mogli ništa da vide. Zatim se uputiše, čvrsto pripijeni jedno uz drugo, prema kući. Torkild otključa vrata i oni uđoše u mali hodnik, koji je odisao čistoćom. I, privlačeći Rozu k sebi, on pokuša da izgovori mirnim i odmerenim glasom:- Sad smo... opet kod kuće...

(Odlomak iz „Proleća”)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
„Bila sam neverna mužu”

* Unsetova je treća žena i prva spisateljica među norveškim laureatima Nobelove nagrade za književnost
* Tokom karijere objavila je čak 36, uglavnom obimnih knjiga
* Pošto joj je otac, ugledni nordijski istoričar i arheolog, umro kad je imala 11 godina, odustala je od visokog obrazovanja i nakon završenog koledža u 16. godini se zaposlila kao kancelarijski službenik, izdržavajući tako porodicu tokom naredne decenije
* Metodom mentalne higijene, braneći se od prozaičnog posla, prvi roman inspirisan skandinavskim srednjim vekom, pisala je punih šest godina i završila 1904, ali su ga izdavači odbili
* Svojom prvom štampanom novelom „Gospođa Marta Uli”, sablaznila je ne samo kulturnu javnost, jer je prva rečenica u knjizi - „Bila sam neverna svom mužu”
* Na putu po Italiji, tek se u svojoj 30. godini prvi put zaljubila u devet godina starijeg norveškog slikara A. K. Svarstada, koji je tad bio oženjen i imao troje dece u Norveškoj
* Brak sa Svarstadom pukao je kad mu je i ona rodila treće dete u Londonu, gde su se skrasili
* Istoričarke sociologije smatraju je prvom feminstkinjom 20. veka i pre nego što je ovaj društveni pokret ideološki konstituisan
* Mada agnostik i skeptik, tražeći duhovni oslonac u hrišćanstvu, skandalizovala je establišment napustivši norvešku Luteransku crkvu, u kojoj je bila krštena, i prešla u katoličanstvo 1924.
* U jednom od svojih poslednjih dela, romantizovanoj biografiji svetice Katarine Sijenske egzaltirano je tvrdila kako jedino katoličastvo obezbeđuje harmoniju u braku i smisao života, dok protestantizam lišava ženu vere u njenu „uzvišenu dužnost na zemlji”
* Stariji sin, oficir norveške vojske, poginuo je 1940. u operaciji nedaleko od kuće, dok je Sigrid prebegla u Švedsku, gde joj je bolesna ćerka umrla neposredno pre no što su Hitlerove trupe umarširale u Norvešku
* Od početka Drugog svetskog rata pa do smrti, deset godina kasnije, nije napisala ni jednu jedinu reč

M. Lazović

ZAŠTO BAŠ... Sigrid Unset

Žene ove generacije su bile čudnovato izolovane u tom začudnom svetu. Daleko od bilo kakve podrške u tek stvorenim društvenim pravilima, one su morale, s punom odgovornošću, da se odreknu nasleđa prošlosti. Neprijateljski raspoložene prema celokupnom društvenom poretku, koji su smatrale beskorisnim jarmom, mogle su da računaju jedino same na sebe kako bi stvorile novo društvo, sačinjeno od uverenja, nesumnjivo iskreno u svojoj suštini, ali ono koje lako obmanjuje.
Sa prelepom maštom, Sigrid Unset je živela život ovih žena; oslikavala ih je s puno saosećanja i sa isto toliko nemilosrdne istine. Ona je prikazala tragediju njihovih života bez ukrašavanja ili preterivanja; i prikazala je logični razvoj njihovih sudbina, koje su ih poricale kao heroine u svetu u kojem su živele...
Erotski život, zajednički problem oba pola, što čini centralnu okosnicu psihološkog interesa Sigrid Unset, ponovo je pronađen, gotovo bez promena, i u njenim istorijskim romanima. U tom smislu, primedbe prirodno padaju na pamet. U srednjovekovnim dokumentima, feminističko pitanje nije bilo suviše poznato; teško bi se pronašli tragovi unutrašnjeg ličnog života koji je kasnije narastao do ovog pitanja. Istoričari, odbacujući dokaze, im