Nisam dugo pisala... No to nije ni bitno.

Pročitala sam Stranca, Alberta Camusa. Preporučam. Toliko je dobro da sam malo promijenila izričaj.

Konkretnija sam. I sklona sam reći "Ali, to nije ni važno."
Možda je to i točno. Možda i nije važno.
No to nije ni bitno.

Učimo iz filozofije da je naša volja, naša sloboda možda kolektivna iluzija, da je naše ponašanje već unaprijed određeno. Zamišljeno. Predodređeno. Da smo samo kockice u razvoju nečega boljega od nas.

Da je naša volja samo varka. Da mi samo mislimo da mislimo. Mislimo li mi zbilja da mislimo da mislimo?

Pitali su se. Pitaju se. Pitat će se.

Ali, to nije ni važno.

Po meni. Recite što hoćete.

Slušam Lauren Christy - Anywhere the wind blows i ne preporučam osim ako ste u nekom sjetnom raspoloženju. Tada je ok.

Prebacila sam. Sada slušam Tata, kupi mi auto. Preporučam. I ako ste sjetni. I ako vam je sve lijepo.


Bila sam jučer na pijanci. Ima dobrih pijanka. Ima i onih loših.

Ovo je bila ona dobra.
To je već duga dobra pijanka za redom. To je više od rekorda.
To je šok.


Obećala sam si da neću ići na one glupe pijanke. Pijanke samo zato da se pije. Obećala sam si da neću ići vani ako mi se ne ide. Da neću ići samo zato što mi je glupo u petak / subotu navečer biti doma.

Obećala sam si da ću biti bolja.

Obećala sam si da ću naučiti primati darove i komplimente.

Obećala sam si da ću učiti.

Obećala sam da ću nadoknaditi zaostatke.

Otići na kave.

Nisam to napravila.
A to nije zato što nisam imala vremena. Naprosto nisam htjela.

Uvijek je nešto bilo važnije. Zašto? O zašto?
Zašto je moja neorganiziranost tako neorganizirana?

O zašto?