Život ide dalje - 30. poglavlje
Alex je sjedio u kuhinji, pio je kavu i čitao je novine. Bio je dosta smiren. Prespavao je ugodnu noć jer je popričao s Hope o tome što se desilo i njihovo pričanje mu je pomoglo da se smiri. Manuela je krenula na posao, pošto nije mogla previše izostajati, pa je on čekao da se Angel probudi kako bi popričao s njom. Hope je također čvrsto spavala. Bila je jako sretna što je provela još jednu ugodnu večer s Alexom i što su se njih dvoje pomirili.
Angel je otvarala vrata svoje sobe. Oči su joj bile crvene pošto je plakala skoro cijelu noć zbog Alexovog izderavanja i uništavanja joj raspoloženja. Otišla se istuširati kako bi se malo opustila i ugodan tuš joj se dosta pomogao. Polako se spustila niz stepenice, držajući se sa stubište pošto nije mogla vidjeti još najbolje. Polako je otvorila vrata kuhinje. Zastala je kad je ugledala Alexa za stolom. Uzdignute glave je nastavila hodati prema frižideru pošto je trebala osviježavajuću čašu vode.
„Angel, možemo pričati?“ –upitao ju je, a ona je šutila.
Okrenula se i nastavila je prema vratima, a on je duboko uzdahnuo.
„Ok... Zovi me kretenom, debilom, dvoličnim, ali barem poslušaj šta ti želim reći!“ –zanijekao je.
Okrenula se prema njemu, nagnula se na zid i pogledala ga je ozbiljno.
„Pogriješio sam što sam se izderao tako na tebe, što sam ga izbacio iz kuće...“ –rekao je Alex. „Bio sam ljut jer sam mislio da je on s tobom počeo tek sada kad si išla operirati oči i da te želi iskoristiti! Znam da nije osoba poput mene!“
„Ne mislim to ozbiljno. Rekla sam samo kako bi te povrijedila!“ –uzdahnula je. „Alex, shvati da više nisam klinka! Znam da si ti moj stariji brat i da se želiš brinuti o meni, ali osamostalila sam se, oke?“
„Znam, Angel.“ –klimnuo je glavom. „Pričao sam s Hope sinoć, a s Leom jutros! Oprostio mi je. Sada se samo nadam da ćeš mi i ti!“
Podignuo je tužno pogled, a ona ga je ozbiljno promatrala. Uzdahnula je i krenula je prema njemu. Nasmiješila mu se i poljubila ga je u glavu, a on se dignuo sa stolice i snažno ju je zagrlio. Hope ih je skrivečki promatrala pošto nisu zatvorili vrata do kraja. Nasmiješila se i udaljila se.
Došao je vikend. Hope je spremala torbu u sobi. Stavljala je ručnik, vodi, novine i sunčane naočale. Spustila se niz stepenice i ubacila je bocu vode. Zavibrirao joj je mobitel.
„Reci, Gigi!“ –javila se.
„Hej, došla mi je sestrična samo na jedan dan, pa može i ona s nama, jelda?“ –upitala je Ginger.
„Naravno da može. Nađemo se na parkiralištu?“
„Da. Dolazimo za desetak minuta! Bok, Hope!“
„Bok, Gigi. Vidimo se!“
Hope je ubacila mobitel u torbicu i izašla je iz kuhinje stavivši naočale na oči. Angel je silazila niz stepenice s torbom na leđima.
„Idemo?“ –upitala je Angel.
Hope je klimnula glavom. Pozdravile su Manuelu, koja je čistila dnevni boravak i izašle su iz kuće. Hope je otvorila auto i krenule su prema plaži. Trebale su uživati pošto je samo dva dana nedostajalo do početka školske godine.
Parkirala je auto na parkirališe, kraj plaže. izašle su iz njega i obje su duboko i sretno uzdahnule. Zrak je bio jako ugodan. Puhao je ugodan vjetar i nije bilo zagušljivo niti pretoplo. Plaža je i dalje bila puna, a kupaći su bili izvan vode ili u vodi.
„Hope, Angel!“ –začule su Gingerin glas.
Okrenule su se prema glasu. Ginger je dolazila sa sestričnom. Bila je viša od nje, jako zgodna i vitka poput manekenki. Njena valovita plava kosa vijorila je na vjetru.
„Ovo je moja sestrična Deborah!“ –predstavila ju je Ginger. „Angel već znaš, a ovo je Hope!“
„Drago mi je!“ –Deborah je skinula naočale s očiju.
Pogledala je Hope kristalno plavim očima, nasmiješila joj se i pružila joj je ruku. Hope joj je također pružila ruku. Krenule su prema moru pričajući i smijajući se. Postavile su stvari kraj stvari ostatka društva koji se zabavljalo kraj mora igrajući se lopticom.
„Kako si, Deborah?“ –upitala je Angel.
„Super sam.“ –odgovorila je Deborah.
„Ti stalno putuješ nekamo!“ –nasmiješila se ona.
„Ma da. To ti je manekenska karijera!“ –nasmiješila se ova druga. „Već jučer sam došla ovdje na snimanje, a danas su mi dali slobodan dan, pa sam se našla s Ginger! Hej, tko je onaj zgodni dečko s plavim hlačicama?“
Hope je podigla pogled pošto je stavljala peškira na podu. Deborah je pokazivala baš na Alexa. Pogledala ju je pomalo ljuto i ljubomorno.
„Ah, to je Alex. Kako ga se ne sjećaš?“ –upitala ju je Ginger.
„Alex?!“ –viknula je ona. „Zadnji put sam ga vidjela prije dvije godine i nije uopče bio takav!“
„Pa dečki se mjenjaju.“ –dodala je Ginger.
„Da, ali sada je pravi komad!“ –uzvratila je Deborah, dok ju je Hope još ljuče gledala. „Ima curu? Čovječe! Baš bi ga htjela poljubiti! Sigurno se dobro ljubi!“
„Da. Ljubi se dobro!“ –uzvratila je Hope iznenada.
Angel i Ginger su se naglo okrenule prema njoj, a ona je pocrvenila kad je shvatila što je rekla. Brzo se okrenula samo kako bi se pokušala smiriti i ohladiti.
„Molim?!“ –viknula je Ginger. „Hope, dušto, imaš ti nama za reći nešto?“
„Nemam!“ –odgovorila je.
„Poljubila si se s Alexom?“ –Angel se stvorila ispred nje.
„Ma nisam...“ –porumenila je još više.
„Onda kako znaš da se dobro ljubi?“ –zanijekala je Ginger. „Kad je to bilo? Jučer? Prekjučer? Prošli tjedan? Daj, Hope, reci!“
„Prošlo je tri godine...“ –okrenula se prema njima.
„Tri godine?“ –zbunjeno će Ginger. „Pretvorila sam se u uho!“
„Sjećaš se zadnjeg puta kad ste došli kod nas, Angel?“ –upitala je Hope, a ona je klimnula glavom. „Večer prije nego što ste otišli, Alex i ja smo izašli zajedno. Popili smo nekoliko pića, a to nam je bilo previše! Šetali smo se i... došlo je do poljupca! Dogovorili smo se da ćemo zaboraviti na to pošto smo bili najbolji prijatelji, ali stvari su se promjenile i malo smo se udaljili... To je sve!“
„Nikad prije mi nije to rekao.“ –uzvratila je Angel začuđeno.
„Nemoj mu ni reći da sam ti rekla. Zaboravite na to kao što sam ja zaboravila!“ –nasmiješila se. „Ili barem još pokušavam...“
„I ljubi se dobro?“ –dodala je Deborah nakon svega, a Hope se okrenula prema njoj. „Nebi ti smetalo ako ga poljubim?“
„Nebi!“ –rekla je ljutito i udaljila se od njih.
Ginger je pomalo ljutito pogledala u svoju sestričnu dok je ona osmijehom promatrala Alexa koji se dodavao s Parkerom, Tedom, Leom i Tonijem. Hope je pogledala u Alexa. Tužno je spustila pogled i nastavila je hodati. Otišla je prema stjeni kako bi skočila s višeg. Stala je na kraj i pripremala se za skok, ali ju je netko gurnuo. Pala je duboko u vodu, pa je odplivala je na površinu. Primjetila je Parkera kako se smije. Ljutito je krenula prema obali. Vidjela je Alexa nasmiješenog, a tada je bila još ljuča pošto se sjetila da Deborah želi nešto s njim.
„Osviježavajuće, ha?“ –nasmiješio se.
„Waw, prekrasno!“ –napravila je grimasu dok je izlazila iz vode.
„Ne ljutiš se valjda?“ –Parker je potrčao k njoj i obgrlio ju je jednom rukom.
„Gonite se!“ –gurnula ga je i potrčala je od njih.
Parker i Alex su se zbunjeno pogledali.
„Misliš da ima mengu?“ –Parker se okrenuo prema Alexu.
„Ili je u pmsu!“ –dodao je Alex.
„Alex, hvataj!“ –viknuo je Tony i dodao mu je lopticu.
Hope je ljutito odlazila prema svojim stvarima, a njene prijateljice su polako išle prema moru.
„Gdje ideš?“ –upitala je Angel.
„Doma.“ –odgovorila je.
„Zašto? Nešto se dogodilo?“ –nastavila je Ginger.
„Ne, nego želim doma i gotovo!“ –rekla je ljutito Hope. „Vozi Angel doma kasnije!“
Uzela je svoje stvari s poda i otišla je prema automobilu. Stavila je torbu na stražnje sjedalo i udaljila se živčano od plaže. prvo ju je razljutila Deborah svojim pričanjem, a onda je Parker još bio šečer na kraju.
Otvorila je vrata kuće. Manuela je izlazila iz kuhinje i zbunjeno ju je pogledala dok je ona tužno gledala u pod.
„Što radiš doma?“ –upitala ju je. „Nešto se loše dogodilo?“
Hope je klimnula glavom i pogledala ju je tužnim pogledom. Manuela joj je rekla da dođe u dnevni boravak. Sjele su jedna kraj druge. Hope nije ništa htjela progovoriti pošto je bila shrvana.
„Reci mi.“ –rekla je Manuela. „Znaš da mi možeš vjerovati!“
„Ma... Muči me jedan dečko... To je sve!“ –uzvratila je Hope.
„Bio je bezobrazan prema tebi? Da kažem Alexu da popriča s njim?“
„Ne, ne! Nije bezobrazan prema meni...“ –zanijekala je osmijehom. „Nego... Imam osjećaj kao da me on ne primječuje!“
„Ma onda te boli briga za njega, Hope! Možeš naći puno boljeg dečka!“ –nasmiješila se Manuela „Sigurno postoji osoba kojoj je stalo do tebe!“
„Ma ti dečki stalno stvaraju probleme!“ –zanijekala je ljutito Hope. „Kao što su stvorili kad su moji poginuli!“
„Hope, dušo...“ –uzdahnula je Manuela. „Tvoji roditelji su mi bili najbolji prijatelji. I meni jako nedostaju, ali nebi trebala samu sebe kriviti zbog toga! Tinejdžerica si. Normalno je da želiš uživati!“
„Ali trebala sam ga pričuvati, Manuela! Sve bi bilo drugačije!“ –Hope se ponovno rasplakala.
Manuela je uzdahnula i zagrlila ju je snažno dok je ona plakala. Alex je ulazio u kuću pošto je htio provjeriti da je s Hope sve ok jer je onako otišla s plaže. Provirio je u dnevni boravak i zastao je kad je vidio Hope u zagrljaju svoje mame. Zabrinuo se jako za nju. Htio je kročiti unutra, ali mu je mama pokazala neka se udalji. Tužno je spustio pogled i otišao je na kat.
Novo i: DRHTAJ DUSE
