---

Click here: Događaje iz života “Melenački talenti” pretvaraju u dela

---

Onda sam tu tastaturu gurnuo od sebe, a knjigu sam pisao rukom. To su neka moja razmišljanja čak i o nekom budućem vremenu, šta bi moglo da bude. Nikada nisam radila neke ispravke.

Nakon toga duži period nisam pisao. Da se to ne bi zaboravilo počeo sam da ih zapisujem. Tako je bilo sve dok jednom nisam shvatila da meni to nešto ukazuje i onda sam počela da pišem. Žarkov, andragog u penziji.

- Ja sam pisala, a nisam znala kako će ljudi to da ocene.

Lepi i manje lepi momenti u životu ostavljaju trag kod svakog pojedinca. Pisci iz ovog banatskog sela do sada su izdali nekoliko knjiga. A pišu i pesme i priče i romane. Inicijator i jedan od osnivača je Miroslav S. Žarkov, andragog u penziji. Osnivačkoj skupštini je prisustvovalo čak 60-ak ljudi. To mi se svidelo, pa sam nastavio da pišem. Bavim se uglavnom proznim delima. Za sada imam jednu izdatu knjigu i to, na žalost, u Italiji. Iako sam počeo da je pišem 1996, završio sam je tek prošle godine. U Italiji su svi primerci knjige rasprodati Iako je u Italiji knjiga naišla na pozitivne kritike i dobar prijem publike, u Srbiji Draganova knjiga nije štampana. Oni su mogli finansijski da podnesu da se knjiga prevede na italijanski i da se izda 500 primeraka. Knjiga je stigla do nekih ljudi tamo koje književnost više interesuje nego neke ljude ovde u Srbiji. Svi primerci su prodati. Nema više ni jedne knjige u prodaji. Pisanje kao ventil za oslobađanje od stresa Knjiga koju je napisao je neki vid hronike. Imao sam jedan ružan period u životu koji sam hteo da zaboravim. Kada sam se vratio sa nečeg mnogo ružnog, gde sam proveo 2,5 godine, zaposlio sam se. U firmi su se, kao i u mom privatnom životu, svakodnevno dešavale i srećne i tužne stvari. Da se to ne bi zaboravilo počeo sam da ih zapisujem. Kada je bilo bombardovanje, pisao sam o bombardovanju. Kada mi se rodio sin, pisao sam o tom događaju. Kada sam se ozbiljno razboleo 2003, pisao sam o bolesti. Kada sam godinu dana kasnije ozdravio, to je bila tema mog pisanja. Znači pisao sam o događajima tada kad su se dešavali. Kada mi je umro otac 2008, deo u knjizi posvetio sam tome. Moje sećanje je bilo prilično sveže, samo nekoliko dana od tog događaja. Imam i tekst koji je autentičan razgovor sa banjske terase između mene i jednog starijeg gospodina. Knjiga je, kaže, protkana različitim emocijama. Zavisi sa kim sam bio i šta se tada dešavalo. Pesme o banatskim običajima Za razliku od Dragana, Olgica Jevremov, piše isključivo poeziju. Pišem već 10-ak godina, ali je moja prva knjiga tek sada izašla. Imam preko 90 pesama. I ona inspiraciju za svoja dela nalazi među svojm najmilijima. Teme su obično rođendani, slavlja, slave, nedostatak dece kada su bili na studijama. Inspiraciju nalazim i u mnogim emisijama. Kada vidim, na primer, trudnicu, ja napišem pesmu o trudnoći. Pišem i lalinske zdravice. Sve što je sa ovog našeg podneblja. Reči pesama same nadolaze Pisanjem je počela da se bavi sasvim slučajno. Tako je bilo sve dok jednom nisam shvatila da meni to nešto ukazuje i onda sam počela da pišem. Onako kako misli nadolaze, tako sam zapisivala. Nikada nisam radila neke ispravke. Pišem, što se kaže, na prvu loptu. Jednostavno, to dođe i prođe. Za pesmu je nekad potrebno svega nekoliko minuta Prve tri pesme je napisala istog dana. Seća se tačno svega, jer je tog dana rođendan njene ćerke, koja je u to vreme bila na studijama. Tog dana deca nisu bila kod kuće, inspirisao me je ćerkin rođendan i nemogućnost da je tog dana vidim. To je sve bilo u roku od 10-ak minuta. To je ili — ili. Ili ima inspiracije ili nema. Dovoljno je da čujem neku rečenicu ili reč koja me inspiriše da napišem pesmu. Sve pesme su od srca pisane. Onako kako ja to osećam. To su čitali prijatelji i kod svih su moje pesme izazivale neke emocije. U suštini sve moje pesme su pozitivne, vedre i emotivne. Ja sam pisala, a nisam znala kako će ljudi to da ocene. Predsednik mi je rekao da svaka pesma, koja izazove emociju kod čitaoca ili slušaoca, vredi. Njemu su se prvom svidele moje pesme i on je i bio inicijator da se knjiga izda. Sveska sa rukopisima je sveska, a knjiga je knjiga. To je nešto što će omogućiti da moj rad ostane trajna uspomena i deci i ostalim pokolenjima. Do pre nekoliko meseci nisam ni pomišljala da ću izdati knjigu. Prvi radovi nastali još u osnovnoj školi Još u osnovnoj školi Branko Adamov je napisao prvu pesmu. Sada već ima nekoliko izdatih knjiga. I dan danas pamtim šta sam tada napsao. U trećem razredu sam već imao jedan ozbiljniji rad. Jedna školska drugarica je, na žalost, umrla i mi smo svi pisali o njoj. Nakon toga duži period nisam pisao. Međutim, s godinama je počela da me stiže nostalgija za detinjstvom i onda sam počeo da pišem. Godišnje u proseku pišem po jednu knjigu. Izuzetak je bila jedna godina kada sam objavio dve knjige. Trenutno imam 5 knjiga poezije i tri romana. Tužne uspomene iz detinjstva Teme o kojima piše su najčešće sudbine ljudi. Uglavnom rasplaču čitaoca i ljude koji slušaju šta sam napisao. Čak se i ja često rasplačem. Sam nikada ne prezentujem to što pišem, već uvek nađem nekog ko će to da čita na promocijama. Uglavnom je reč o mom detinjstvu. Ono nije bilo baš srećno koliko se sećam. Da je možda bilo malo lepše, verovatno nikada ne bih ni počeo da pišem. Kada počnem da pišem, ne treba puno da smišljam. Obično to radim kada naiđem na neko nerazumevanje kod prijatelja ili nekih drugih ljudi, kada me neko uvredi, ne namerno, onako nehotice, da oni to i ne osete. Pesma treba da bude u rimi Kao i romani i njegove pesme su tužne. Ima ljudi koji pišu prozno delo, koje vizuelno izgleda kao poezija. Mislim da poezija mora da ima rimu i neki svoj takt i ritam. Od pisanja u Srbiji teško da može da se živi Ovaj pisac kaže da od prodaje knjiga u Srbiji retko ko može da živi. Mada ja ne živim od prodaje knjiga. Ja sam građevinski radnik, time se bavim i od toga sam živeo. Jedino sam od te prve knjge imao neke koristi. Prodavala se lepo i mi smo nekoliko meseci dobro živeli od toga. Ostale knjige nisu bile tako tražene. Savremene generacije sve manje čitaju I dok se u našoj zemlji vodi polemika oko toga da li su knjige skupe ili ne, u svetu se mnogo više novca izdvaja za kulturu. Tamo knjiga, ipak, ima veću vrednost nego u Srbiji. Za to nisu zaslužni Italijani, nego smo mi ovde krivi. Ovde je knjiga postala nešto što više nije vredno pažnje. Mislim na knjigu u svom papirnatom obliku. Dolaze savremene generacije koje koriste internet, društvene mreže i komunikacija se svela na to dopisivanje. Ali, neko prozno delo od nekoliko stotina strana današnji mlad čovek nema volju da čita na računaru. Zbog toga je i svoje novo delo posvetio mlađim generacijama. To su neka moja razmišljanja čak i o nekom budućem vremenu, šta bi moglo da bude. Pokušao sam da objasnim nekim mlađim generacijama da se ne vrti svet samo oko fejsbuka. Poruka mladima je da uzmu knjigu u ruke. Naravno ako ne govori o nekim zakonom zabranjenim stvarima. Svaka knjiga koja se pročia je dobra. Najgore su one knjige koje godinama stoje na policama i koje niko ne čita. I pored kompjutera treba pisati olovkom Korišćenje novih tehnologija dovelo je do toga da ljudi počnu da zaboravljaju da pišu. Kada sam jednog dana shvatio da čak 25 dana nisam uzeo olovku u ruke, sam sam sebe išamarao. Tih dana sam koristio samo tastaturu. Iako se služim s oba pisma, u jednom momentu sam shvatio da ne mogu da se setim kako se piše ćirilično pisano malo slovo đ. Onda sam tu tastaturu gurnuo od sebe, a knjigu sam pisao rukom. Uvode se skraćenice, engleske reči. Dosta čitam kolumne i knjige Ivana Klajna i Jovana Deretića, koji je napisao Istoriju srpske književnosti. Organizujemo veče proze, poezije… Imamo večeri na kojima komentarišemo i polemišemo o određenim piscima, kao što su Tagore, Dostojevski… Radimo i to da svako uzme i pročita po jedan odlomak, a onda svi zajedno to komentarišemo. Diskutujemo i o našim delima. Ne bude tu puno posetilaca, ali mi idemo na kvalitet, a ne na kvantitet. Književne večeri isto držimo i za petoro i za 50-oro ljudi. Smatramo da su ti ljudi koji su prisutni, došli jer ih to interesuje i nemamo pravo da to ne ispoštujemo. Ja bih, i da je jedan čovek ispred mene, isto čitao ako sam to najavio. Takođe, učestvovali su na brojnim festivalima u Zemunu, Beogradu, Novom Sadu, Mokrinu, Kikindi.

Naravno ako ne govori o nekim zakonom zabranjenim stvarima. Za to nisu zaslužni Italijani, nego smo mi ovde krivi. Sve pesme su od srca pisane. Smatramo da su ti ljudi koji su prisutni, došli jer ih to interesuje i nemamo pravo da to ne ispoštujemo. Za pesmu je nekad potrebno svega nekoliko minuta Prve tri pesme je napisala istog dana. Ono nije bilo baš srećno koliko se sećam. Kada počnem da pišem, ne treba puno da smišljam.

[Masaza za gospodu crna gora|Orgazam|Osobnioglasi385.com: Osobni Oglasi 385]