Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
petak, 21.01.2011.
... ko brzi vlak.....
Tjedan je protekao u trčanju s posla na tekme i iz kreveta na posao ;)
Ludilo na poslu ne jenjeva i da nema tekmi, ko zna do kada bi ostajao. Iako stalno vidim taj neki izlaz, sada, siguran sam, dok se majčice ne vrate sa svojih porodiljnih ovaj bi tempo mogao biti češći, ali, nema veze – neka malih pišulja i pišulinaca...možemo mi to. Spremamo se uskoro i do prvopridošlog malog Mrvička ( koji je sada dobio i ime, ali, meni će ostati mrvica) – samo da uhvatimo malo daha i vremena ...
U svoj toj ,sveopćoj, gunguli obznanjeno mi je da se na mene ozbiljno računa kod jednog novog projekta – ma super, ja ovako neozbiljan u ozbiljnom projektu – (ne)uspjeh zagarantiran – i kada sam pokušao objasniti da moja neozbiljnost nema granica, da starim i da sam sve sporiji, živčaniji i nervozniji, da me jedino zanima ovaj kaos i nered u dijelu koji obavljam jer, tu znam reda napraviti, i da želim malo vremena za sebe, za svoje želje, za svoje tijelo.... lijepo mi je rečeno otprilike „da, baš nam u timu treba jedna starija osoba – vino što je starije to je bolje, iskusnija, puna duha i nepodopština da s dozom lakoće obavite postavljene zadatke, treba nam tvrdoglavko tvog kalibra kojemu nikakve prepreke nisu prepreke...“ zastao sam, pogledao i pokušao u demokratskom duhu replicirati na svaku izrečenu konstataciju... prvo – baš vam fala kaj mislite da sam kao vino – vjerujte, uopće nisam pitki a ne jeziku sam prebritki i nisam siguran da će vam to odgovarati, fala vam što sjetiste se mojih godina, ali, dragi moji nisam ja mislil da sam ja star već da je vrijeme da malo sjašete sa mene i sedlo prebacite na nekog drugog – ja sam sada taman za posvetiti se sebi, ako dozvolite., iskustvo – nisam siguran na koje mislite ..ali, ako ste mislili na poslovno... da, imam ga, ali ima i iskusnijih i starijih – što će reći, kvalitetnijih a ja ...ja bi ipak stjecao neko drugo...životno iskustvo o kojem od vas niti ne stignem razmišljati ( što, možda, izgleda i dobro......jer nemam niti razloga o tome razmišljati...ali, ko zna?); kažete pun duha i nepodopština – dragi moji, godinama ste mi zatirali taj duh i uspijevali... no ipak, našla se dobra duša uz koju sam progledao i te nepodopštine o kojima govorite je ona probudila...ali, ne za vas... a ne! Lakoća obavljanja zadataka? Pa kad je tako lako onda vam ni nije potreban niko iskusan, stariji...... jeli tako? Ima ona pjesma „sve je lako kad si mlad“ - dakle, apeliram na mlade snage – dajte im šansu da se ili dokažu ili prokažu...ali da znamo koliko stvarno u njima ima potencijala..... tvrdoglav sam, kažete? E pa jesam... to mi je mana ali nekada i prednost..... i to je moja osobina koja mi ponekad ne služi na čast, ali, takav sam i s time se nosim – da, idem i glavom kroz zid što nikada ne ispadne dobro – ne za moje zdravlje, moj život...ali, dragi moji, ovom se mojom manom niti odlikom nećete vi koristiti jer niste za nju niti zaslužni..a što se prepreke tiče... i tu imam nekaj za dodati.... postavljali ste vi meni dovoljno prepreka – na nekima sam razbio nos ali ne i ponos – a njega mi ne dirajte – atletičar nisam da bi morao te vaše prepreke na sve dovitljive načine prevladavati, ali, vjerujte, još uvijek sam čovjek koji samo to i želi ostati...i da, po mogućnosti još donekle u prihvatljivom zdravstvenom stanju..... naravno, ako se drugačije ne naredi – da, to sam dodao jer znam za čarobnu rečenicu svakog, pa i mog ugovora... nastajao je tajac – malo su se pogledavali .... ne znam gdje im je nestao onaj osmjeh... ja sam se i dalje, vrlo ozbiljno, smješkao – iako, znao sam, naredit će se..i Smoto..... ipak, dosta mi je samo kimanja glavom ... puknuo bi ko kokica da to nisam rekao – bilo mi je, makar u duši, malo lakše..... i to je to – radna grupa je oformljena, imam tim za određene stvari sa određenim zadacima a ja...ja sam tu da ostvarim cilj – ovaj puta ne svoj ( za svoje ciljeve, i tako, kao da više nemam niti vjere....) i.... mislim da ću postati Kapetan kuk – kuk imam i on mi to svaki dan jasno daje do znanja, a zakaj ne bi bio Kapetan – ovo voditelj tima je malo komično.... kao da ih vodim za rukicu .. ma vodio bi ja za rukicu...ali, ne, ne njih!
Dakle, ako sam se s kraja godine bojao za posao sada znam da do šestog mjeseca nema razloga za paniku – to je rok u kojem moramo prirediti sve transformatorske radnje i njega ćemo, maksimalno iskoristiti – do kraja – ne daj Bože da budemo ranije gotovi.. a onda, onda će opet biti male frke oko posla ... ali, barem do tada bit ću Kapetan timu broda koji tone ....( kako sam ovo lijepo sročio ...ni bivši guzda ne bi bolje)
Ne znam jesam li vam se pohvalio s novim ćalama, ali znam da se nisam pohvalio da su već i na popravku bile – ma nije, nije ništa strašno ali Smotani mora shvatiti da nisu samo žene nježna bića... da i ove moje nove ćalice traže maženje i paženje a ne hitaći na kakav sam navikao sa starima. Ma ko me nagovorio uzet oćale bez okvira? Ja .... magarac..... zapeo i zapeo ko sivonja i na sad – te pazi kako skidaš, te pazi na filter kad stavljaš, skidaš... ma koja žena..... ovo je moja nova maza ali, iskreno, maza uz koju sam progledao (nije jedina maza uz koju sam progledao, ali s ovom sam progledao očima... ) oooo jesam.... nemate pojma kako je lijepo s njima gledati tekme – i loptu vidim a ne moram biti pored TV.... ali, možda bolje da jučer nisam tako dobro vidio... iako smo prvo poluvrijeme bili jaki i moćni, iako je izgledalo jako, jako dobro...naravno, naravno da se srce veselilo i vidlo dva boda, ali razum – on je ipak mudro šutio i čekao.... da je bilo preskočiti sredinu drugog poluvremena... da je bilo.... Par grešaka i Danci to naplaćuju...ali, nije to problem – problem je što nisu dozvolili da to ispravimo.... i oni i suci...ali, ne, nećemo tražiti opravdanje u ponekim lošim odlukama sudačkog para, ( ma, čini mi se da su jednako griješili na obje strane, da su imali svoj kriterij koji su pratili....) nećemo tražiti opravdanje u pomalo prečvrstoj i na momente ratničkoj igri Danaca... tako je, kako je – ajde, bar smo pazili da ne spušimo na gol razlici, iako, iskreno, u jednom mi se trenutku učinilo da smo se predali do kraja..... nije nas išlo i to je to... od napada do obrane – Danci ko špagici a mi kao nad provalijom...a tako, tako se ne mogu dobiti Danci.
Što sada? Odmoriti...odmoriti danas i nastojati zbrojiti svu moguću energiju koju nismo uspjeli potrošiti, zbrojiti sve ruke koje se nisu baš raspucale, zbrojiti svu snagu i mudrost i obraniti koju više, i uz malo sportske sreće koja nas je ipak malo pomazila, nastaviti u ostvarenju dobrih tekmi – a onda...onda i rezultat neće izostati.....
Ne želim drugačije niti razmišljati jer, moje, iako bolesno ali, sportsko srce ne dozvoljava drugačije. Uvijek postoji dodatna snaga, dodatni motiv – samo ga treba pronaći i pustiti ga da se pokaže... sada, sa ovim novim ćalama to želim vidjeti.... znam, bit će jakoo teško, sa ovakvom igrom – nemoguće, bit će kako bude – ali, želje smijem reći, a rukometašima .... poželit ću bolju igru i malo sreće i da, naravno, puno snage – koja se možda istrošila...ali, siguran sam da je ima u...unutarnjim rezervama koje svi tako revno i koristimo u svakodnevnom životu....
Sretno kauboji!
No, ne mogu a da Ivici ne čestitam na izvanrednoj super G vožnji! Bravo Ivice! Evo – to je kontinuirano stvaranje.... to je koncentracija, to je snaga., želja i volja...i, sada kada se sve poklopilo, iskreno, ne vidim kraja.... samo da ne bude povreda..... danas sam poruku o Ivičinom prvom mjestu dobio u vrlo „nezgodnom“ trenutku... ali, srce je dodatno zatreperilo ... i, sutra, vjerujem u opet dobru vožnju – ne, ne mislim na prvo mjesto...mislim na dobru vožnju a kada je nje – sve je moguće!
Sretno Ivice! Sretno brzi vlaku!
Spektakl u Areni je pokazao da su Medvjedi strašno popularizirali hokej na ledu – ali, ne samo to – pokazali su i što znači sportsko navijanje .... bilo bi mi jako, jako drago kada bi se ta euforija i srčanost preselila i na nogometne terene.....
I, sportski je vikend pred nama – od Ivice, rukometaša i hokejaša....
Svima sretno!
a ja.... možda stignem i malo odmoriti od tolikih sportskih napora
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )