smotani007@gmail.com


Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti


Pahuljica
U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda



















smotani

nedjelja, 18.07.2010.

Povratak otpisanog...

Prošlo je vremena....uh, prošlo. Rekao sam da neću reći „nikad više“ i kao da me moj kutak svemira zove, pruža mi utočište i evo me malo k vama...
I ne, neću depresivno (to ću ostaviti za jedan drugi kutak) samo ću s jednom, ali vrijednom (možda i podužom, ali jednom) rečenicom osvrnuti se na proteklo razdoblje, ne zato što nije vrijedno više rečenica (naprotiv!) već zato što ne mislim ostati tapkati tu na mjestu (iako se to možda od mene očekuje?), žurim „odraditi“ zapisane stranice svog života – onako kako me slijede. Dio tog razdoblja ne želim, ne mogu i neću nikada zaboraviti, a onog drugog dijela koji me unazadio, ne želim se niti spominjati – jer, možda sam ja ipak samo lik koji zamišlja nemoguće, koji vjeruje i kada svi drugi prestanu vjerovati, kojem, možda tvrdoglavost jednom urodi i plodom, ali, sada sam gotovo siguran, ne onim koji sam htio, o kojem sam maštao, kojeg sam u snu dozivao, jer neke snove ne mogu sam ostvariti. Bit će da će moji plodovi jedino biti u mome vrtu, a ove godine posebno velik broj njih, jer, kada sam se približavao svom „snu“ odmah sam u glavi imao sliku i htio biti spreman i sa ovim plodovima – mislio sam, trebat će mi malo pojačana berba. Znam da sam ovo zvuči smotano, suludo, nikome razumljivo, ali, to sam ja, to je moj osvrt i.....idemo dalje, ma kuda me moj život odnio.

Dakle, lijepo sam ovo početak ovog ljeta upriličio.

Prošlo je mjesec dana otkada su me vidli na poslu (mašala), veliki broj prijatelja, a i sam sam se, jedva, sretao - ponekad pred ogledalom. Ma, nema se tu niti što za gledati. Psihički se spremam za sutrašnji dan jer, moj veliki guzda me već dva tjedna, hitno, želi vidjeti ( btw, još nisam potpisao aneks za radno mjesto). Ali, nisam mogao, nisam bio spreman. Ma nisam niti sada...ali, znam, znam da život ide dalje, znam da moram odraditi zapisane stranice u nekoj knjizi..pa, neka tako i kako bude.

Naravno da sam za vikend bio na ranču i išao nakupiti vruće, nadasve pozitivne energije. Pokušao sam izbaciti lošu, negativnu vibru iz sebe..ali, na način koji samo meni može past na pamet. Na 35 stupnjeva bedak je kosio flaksericom. Istina, digao sam se rano i u sedam zapalio svog Kavasakija – no, pritisak, vrućina, tromost, bezvoljnost – učinile su svoje – sve je to išlo jako, jako polako – ali, ipak su, moja tvrdoglavost, moj poriv za samouništenjem i odluka bit će kako bude, učinili svoje. Mrtav umoran, preznojen na desetke puta, pokosio sam travu na drugoj livadi i ambroziji za ovu godinu rekao laku noć (nadam se). Druge – ko zna ko će izdržati do druge godine – ona (ambrozija) ili ja? headbang
Tako sam proveo subotu – no, preskočio sam nešto što me opilo pri samom dolasku.

Nisam Vam se ove godine pohvalio da mi je magnolija napredovala i da je, iako s malim brojem cvijetova, bila predivna. No, šok je uslijedio kada sam u petak, parkiravši svog škodilaka, krenuo u obilazak ranča. Nešto mi je bolo oči – kad.... samo što nisam sudario se sa cvijetom magnolije. Da, opet je procvala sa petnaestak cvijetova. Zadivljeno sam gledao u cvijetove i pitao se nisam li prespavao cijelu godinu kad su oni opet tu? eek









..... bacio pogled prema ruži koju sam proljetos posadio. Dopala mi se na slici – Blu mun... kad – prošli tjedan pupovi, a ovaj...






E pa sad, ja jesam daltonista, ali ak je ovo blu.... ja stvarno dobro raspoznajem boje. nono


Vrt je pokazao da je ova vrućina pogodovala mojim biljkama . nije zalijevano ovaj tjedan, ali, očito sam dobro sve ostavio kad sam odlazio.... thumbup















To šarenilo plodova, nakon dugo vremena, razvuklo je neki osmjeh na moje lice. Istina, nemam pojma kaj ću s tolikim tikvicama, padarajzima, paprikama, mahunama, radićem... jer, škrinju sam već podobro napunio, a nije da baš da sam neki jelac, no, kako bude...






Uživao sam malo u predivnom cvijeću koje kao da je slutilo da mi treba izmamiti osmjeh. cerek






„radilice“ na lavandi neprekidno su zujale pokazujući kako njima ne smeta ni vrućina...






a ja, ja kao da sam se ugledao na njih – zujao sam totalno neorganizirano i jedva dočekao leć u krevet. No, san kao i ovih dana nikako na oči – dobar su izgovor ove vrućine, jako, jako dobar.... malo sam dozvao slike prethodnog dana i ubio oko na skoro dva sata wink






i sada, idem se dalje psihički pripremati za sutra, idem pokušati složiti iznenađenje mojim curama – jer, nekako mislim, ne bum baš dobro prošao... ( ok, spreman sam) pa da ih, kako kaže moj brat blizanac Zoki – malo podmitim.... a o mitu koje im spremam – e ne mogu sad, mogle bi ovo vidjeti pa ne bi bilo iznenađenje..ali, budem vam prepričao.... naughty



i, hvala Vam dragi prijatelji na podršci koju ste mi dali, hvala na svim riječima potpore – iako ih možda nisam vrijedan, iako ih možda nisam zaslužio ali, primio sam ih raširenog srca. kiss


ovo sam davno radio...ali, opet mi dobro došlo





- 21:00 - Komentari (15) - Isprintaj - #

< srpanj, 2010 >
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31  

O blogu
Kada sam se prestao okretati
Koraci su postali laki...
Nisam prestao misliti...
Niti želim zaboraviti....
Samo.... želim živjeti....





Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....

svemir,svemir

 photo kava2.jpg



kavu/e molim:)


Counter
Vas je bilo...













Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....

Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/



Khevenhiller
(mojoj majci)

Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.

Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.

Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.

Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.

kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!

Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.

Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.

Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,

bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.

Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.

Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,

kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.

A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,

gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.

( Miroslav Krleža )






..... i... meni.....