smotani
nedjelja, 22.02.2009.
Prošlo je...:)
Preživio sam…. jučerašnji dan.  Iako kažu da se „po jutru dan poznaje“, dragi moji, moram reći..nije točno!! Kakvo mi je jutro bilo mislio sam ostat doma. No, kako je dan odmicao kao da se sve po malo počelo slagati, otpetljavati…. I nekako, bivao sam manje smrknut. Pokušao sam se izvući od odlaska u Samobor..ali, bezuspješno… znam kakve bi to posljedice imalo, pa sam se, već malo boljeg raspoloženja uputio na „sabirno“ mjesto…Došavši pred kuću moje „mame“ čuo sam galamu i jasno je bilo.. nema ozbiljnosti, Smotani zatvori vrata teškim mislima i prepusti se. Taman sam prišao ogradi, kad presrela me romkinja, ciganka… „brate, daj kunu…“ pogledao sam je, posegnuo u džep a ona „ćeš da ti gatam?“ Pruživši joj tunu…dvije kune, odgovorio sam „ne, hvala“.. no, bila je uporna „ćeš da ti gatam? Lijevi dlan mi daj brate ću ti sve ispričam, gdje te čeka žena tvog života, koliko ćeš bratko dece imati….“ Pričala je ona i pričala, a ja sam pokušavao ući u dvorište…no, uhvatila me za rukav i nastavila „ u desnom ću ti dlanu vidjeti koliko ćeš živjeti, kakav će ti život biti…..“ i opet sam je, pristojno, odbio…no…. „bratko, ćeš ti kažem hoće li te guzda opet zajašiti…….“ Sada sam zastao, pogledao malo bolje…ajme, koji sam ja papak…pa ni „mamu“ si nisam prepoznao…OK..svake godine popijem neku glupost ali ove, ove me nasanjkala ko magarca…i dok sam taman identificirao taj lik prolomio se smijeh iz dvorišta. . . ostatak ekipe skriven iza nekih grmova mudro je pratio cijelu scenu, i snimao…ajme, sad sam pogledao film… ma koja skrivena kamera…..Naravno da sam tražio natrag svoje dvije kune!!!!  I tako, sa lijepim dočekom upoznao sam prvu masku… ne, o ciganki ovih dana ni riječi nije bilo. Kada sam ušao… jedino što sam sa sigurnošću pozdravio bili su muževi i dečki.. ostalima sam samo mahnuo…jerbo, pojma nisam imao ko je ko..dok nisu progovorile. Bilo je vještice, dvorske lude (to je moja maska od prije par godina, ali, više se ne moram maskirati, lik se stopio u meni), ulični svirač, hm nešto neprepoznatljivo, pa guska.. ma oduvijek sam se pitao kako im se da.. .ali, skidam kapu, opet su nadmašile sebe! Mi muški, naravno, sa svakodnevnom maskom upadali smo u oči… i morali smo, svi do jednoga, barem perike staviti na glavu…ajme koju su meni namijenili… joj da me mama vidi…i, krenuli smo u osvajanje Samobora. Ko pravi znalci, u koloni jedan po jedan, odmah smo nekim sporednim uličicama dojahali do slijepe ulice gdje smo se i parkali. Dakle, iskreno, već me po malo bolio trbuh od smijeha…cure su bile toliko inspirativne, ciganka je do trga zaradila trideset i nešto kuna…, vještica „namlatila“ nekoliko „zločestih“ roditelja… i u moru tih nepoznatih ljudi, priđe mi jedna dama u krinolini i pozdravi me… hm… a ko je to? Odzdravim ja, ali nemam pojma s kim pričam…osjetim da to nije pravi glas, i oprezno odgovaram..nikad ne znaš na koga naletiš..Sad sam se pokajao što sam prepoznatljiv…. I pričamo mi, pita o poslu, pita o nekim ljudima, pita o kumici… majko moja ma ko je to???? I na kraju..smijeh… moja Tihana (pričao sam vam o njoj), sa nekim frendicama došla malo u đir… e ludila. A kada sam je pitao hoće li s nama… ma ne, nisam ti ja za to… i, drago mi je da su i nju cure nagovorile da se malo makne od doma.. i tako se ekipa pojačala.. sad brojimo bliže dvadesetak komada u stadu….  Na trgu se izmjenjuju neke banane iz Zlatara (mislim), presretaju te razno razni likovi… ali, najslađe mi je bilo gledati klince… koliko su oni uživali, a roditelji..e fakat su si dali truda srediti mališane……    Malo smo prošvrljali, bježao sam od naše ciganke ko vrag, bilo mi neugodno kako je presretala ljude, ali, naravno, niko nije zamjerio…nekima je čak i gatala…dakle, to ste trebali čuti…. Svi, baš svi su padali od smijeha…a jedan gospodin..onako ozbiljno joj je rekao….Sestro, držim te za riječ…ako neće biti tako dobro…ženim tebe!!! Evo, već i svadbena zvona čujemo… za maškare je sve dozvoljeno…pa je njen muž odmah uskočio…“gospodine, laže, sve vam laže…vodite je odmah, spasite i mene i djecu ….. a uljepšajte sebi život!“ Na pozornici je bila grupa iz Senja…ajme bubnjevi mi rasturiše glavu, perika se digla u zrak od vibre, zima po malo stišće i noge i obraze….  |
- 13:36 - Komentari (40) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||