smotani
subota, 14.02.2009.
Sretno Valentinovo :)
|
Uvijek se na ovaj dan sjetim izlaska moje male kumice iz bolnice. Kum je još bio na putu, i trebao je stići navečer kući. Naravno da smo po malenu otišli Sanja – njena buduća krsna kuma i ja. Bože, samo kada se sjetim toga dana….. Krenuli smo ranije, ujutro… po putu je Sanja bila toliko uzbuđena, ma i ja…. Ali kad je rekla „znaš, kao da idem po svoje dijete..“ ja sam automatski odgovorio…I ja.. i počeo se smijati.. gle, ja mogu ići po svoje dijete, ali, ako je i tvoje kaj delaš tu..onda idem i po tebe! Tako je sa smijehom počelo naše, na žalost, posljednje Valentinovo…. Toliko smo bili uzbuđeni zbog te male pišulje da smo ujutro i zaboravili da je Valentinovo... no, sjetili smo se, koju minutu kasnije. Stigavši u bolnicu morali smo pričekati onu kratku proceduru dok je kuma izašla na vrata… Ajme, koji smotuljak.. ma vidio sam ja već malu…ma svaki dan, ali sada mi se činila još manjom, ali puno ljepšom nego prvoga dana. Da, znam da je to normalno.. ali sam se odmah zaljubio u nju jer čim je došla dala je do znanja ko je glavni! Njeno, hm..kak se to veli za malu bebu .. deranje? Ne, ne.. dozivanje?..ajde, neka bude dozivanje.. bilo je toliko snažno da sam kumu pitao jel ima malo vate da začepim uši..ma ko će to u autu slušati. Naravno da sam se šalio… a na tu šalu zaledio mi se osmijeh kad je sestra rekla.. ajde tata što se glupirate, uzmite bebu! Uz dozvolu kume… to ja „ta“ beba…moja kumica…… na taj dan….  Ups.. ovaj, mislim, znate…teta, ne, sestro, znate… kako sam se spetljao … kuma je morala intervenirati… ovo je samo Smotani, samo moj najbolji kum.. e pa bolje da je šutila.. kad je to rekla sestra, već po malo ljuta što još uvijek ona drži bebu, pa tek onda neka te kolce od ruku pruži i primi malu…. Ne znam baš točno redoslijed riječi..ali kolci su svakako bili hihi.. ne, ja to neću primiti, pa bojao sam se da mi ne padne, da je ne slomim..pa još nikada nisam vidio bebu tako malu do sada a kamoli je držao u rukama. Uskočila je Sanja.. primila je pišulju, ja sam uzeo sve stvari i, konačno smo, krenuli prema autu.. Uf, kak sam bil nestašan… vrata, umjesto da prvo otvorim Sanji koja ima bebu, ja otvaram mami..pa to je i u redu…vidio sam da se Sanja odmah skompala sa mrvicom i da nema straha koji bi vladao da je u mojim rukama. Ne bi vam znao reći da li mi je bilo teže voziti mamu u bolnicu ili sada bebicu doma.. dakle, ovaj moj prijatel je to dobro smislio…sve je složio, a kad treba i nekaj delati… on zgiba na put..ah, muški. No, da ne bi ozbiljno pomislili… morao je na taj put, i sve je bilo po planu..osim male pišulje…ona je htjela ranije van… nekih desetak dana… no, pa prijatelji su tu! Kad smo došli kod kume doma odahnuo sam..u komadu sam ih dopelal… dakle, fakat sam sa nekim strahom vozio…no to je iza mene, još samo navečer po kuma na aerodrom.. i onda i ja, konačno mogu proslaviti.. bil sam izmučen tih dana kao da sam ja rađao hahahaha…. Kad smo se kum i ja vratili s aerodroma krenula je fešta…  pa morali smo zaliti malenu. I tako, red pića, malo ića, pa opet red pića… bome se mi malo opustili. Svaki čas smo virkali u sobu kaj mala dela.. vidli smo ju budnu, pa smo onako smotani, pjevali joj uspavanke….hahaha..koje su to pjesme bile… vrhunac je nastao kad je kum zapjevao Ne spavaj mala moja muzika dok svira.. Ljudi, kad onda ne dobismo za uho od naših najdražih… uf…jedva su nas poterale od malene, a samo smo htjeli s njom proslaviti…No, dobili smo zabranu ulaska u sobu..pih… žene…. A onda smo nas dva nastavili slaviti.. oho, do jutra.. Curama se već spavalo..no, mi smo bili uporni. Vjerojatno zato što smo kum i ja tako dobro zalili malenu, danas je tako dobra i živahna… I, tako Valentinovo… dan zaljubljenih… ali i dan ljubavi prema prijateljima, dragim osobama… još jednom protiče u sjeti… malo manjoj…možda, ali uvijek prisutnoj... Vama, dragi moji, od srca želim Sretno Valentinovo!  Provedite ovaj dan, ali i sve dane koji dolaze, u ljubavi i sreći……… P.S. Hvala Dream_Maker... malo sam posudio neke slike s njenog bloga za ovaj spotić..ali, hvala i Internetu i ostalim blogovima gdje sam našao ostale sliičice..... a patkice...one su moje  i jedan..za jednu dragu mi osobu..... malo kasnim hehe ali je od srca..... |
- 11:42 - Komentari (55) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||