smotani
utorak, 10.02.2009.
Slavljenički dan
|
Danas o poslu neću puno jer ipak je ovo slavljenički dan, kako za moju kumicu, tako i za dragu mi Santeu i za mnoge, na današnji dan rođene, vodenjake. Još jednom, svim slavljenicima...sretan ročkas!   Jutros, prije odlaska na posao, vidio sam bio prognozu – plačko je prekrio cijelu Lijepu našu. Iako je sunce obasjalo dan osjetila se neka divljina. Južina je okupala sve – neko čudno raspoloženje, neka nervoza, okružile su moju sredinu, a ja.. , ja kao da svemu tome prkosim. Izuzetno dobre volje došao sam na posao sa smješkom na licu. Ma, cijelo vrijeme mi je na pameti moja kumica i njen današnji rođendan, i ništa mi neće ovaj dan pokvarit !Neki izljevi bijesa, nervoze mojih kolegica ostavili su me bez teksta… ne, ne volim paušalne ocjene o (ne)profesionalnosti obavljanja posla pojedinih ljudi, a naročito kada su te izjave, neosnovano, upućene meni. Znam, razumijem ja grč koji vlada, smjene uzrokuju neke nervozne ispade, ali nikako ne mogu shvatiti da pojedinci u toj „panici“ mogu tako povrijediti, toliko se pogubiti u svojoj veličini, toliko prepotentno imati visoko mišljenje o sebi. I ja sam prošao i smjene i ustoličenja… i jedino me može povrijediti način na koji se to zna dogoditi, ali ne i odluka kao takva…jer, nisam toliko umišljen da bi mislio da je rukovodeće mjesto Bogom dano… I, iskreno, uopće nisam nesretan zbog te činjenice, naprotiv… jedino još kada bi znao svoj opis poslova a ne bio „Katica za sve“, mojoj sreći ne bi bilo kraja. No, i ta „Katica“ mi samo potvrđuje moj odnos prema poslu – profesionalizam…jer, ma koliko njurgao „sa strane“ svaki posao obavim maksimalno profesionalno i korektno… Ali…neka tih mojih umova, neka samo razmisle o sebi, ponašanju…. Ja, stvarno..niti želim niti imam volje… i ništa mi neće ovaj dan pokvarit!  Jedva sam dočekao 16 sati , spremio se i krenuo put moje slavljenice…   Hm., moram li vam reć da me bilo strah kume? Pojavivši se na vratima sa ogromnom vrećom, moja slavljenica je od oduševljenja tako vrisnula da sam se prestrašio… uzalud sam se ponadao da se razveselila meni hihi…..  Kuma je, mrkim pogledom, pratila naše ljubljenje i pozdravljanje na hodniku a pogled nije skidala sa „vrećice“. Kada je konačno na red došla i kuma, kojoj sam donio mali buketić ruža…jer, ipak je i ona jedan od „krivaca“ za postojanje ovog preslatkog djeteta, pogledala me onim svojim poznatim pogledom.. mislim da je to pogled G7 (godina sedam hehe) i „kroz zube“ izrekla onu već poznatu…“ubit ću te“… ah, dobro je…na to sam navikao, nije se naljutila… Kum se smješkao, namignuo…i rekao…opet si bolje prošao od mene…. Da, i njemu sam nešto donio…butelju vina…pa, nekako mislim, ma i on je zaslužio, zar ne?  Dakle, kada je moja ljubimica počela razmotavati te paketiće… uf…papira po cijelom boravku… prvo je sve pootvarala.. poslagala po tepihu… i počela proučavati. OK..već sada vidim ono „žensko oko“ u njoj… prvo je probala trenirku, majicu, i naravno na to obukla jaknicu… ajme, čak sam pogodio gotovo identične nijanse…bravo Smotani…! Sam sam sebi u tišini čestitao kad prekinuo me kumin glas…ko je s tobom kupovao? Hm, namrštio sam se, pogledao ju… i rekao..ovaj put..sam! eto, i ona mi je čestitala na nijansama – mislim da sam rekao već da imam tu mali problem s bojama…. Majice s kapuljačama… dakle, oduševila se… uzeo sam joj tri..a ona meni…Kume jel bila još koja boja?... heh… šminkerica mala… Bademantl je bio bolji pogodak nego sam očekivao… toliko se raspametila da se odmah skinula do gačica i potkošulje da vidimo kako joj stoji.. koja modna revija… Koferčić…dakle, znao sam da voli crtati, bojati i mislio sam bit će dobar, ali i koristan poklon….heh, mislim da mogu odmah po drugi…Uskrs je blizu…i Zeko nešto treba donijeti..pa mi se čini kao dobra ideja…jer..vodene su boje već načete…..slikarija će biti svugdje. Onaj osmijeh, ono veselje…e to, to vam ne znam opisati..ali, dobio sam puf..puno pusa, zagrljaja, slatkih, umiljatih pogleda… i naravno… natjeravala je kumu da brzo donese onu „kumovu“ tortu… ma, ništa specijalno samo, extra količine čokolade.. moja omiljena… jer, moramo nas dva „nazdraviti“ tortom u miru dok ne dođe njena „ekipa“ iz susjedstva. Nakon toga, mudro se povukla u svoju sobu… i vratila sa rukicama iza leđa…. Kume, i ja imam nešto za tebe… malo me zatekla… pogledao sam je i pitao.. zašto za mene, pa ja ništa ne slavim, nije meni rođendan? Zato što si ti mamu odveo u bolnicu kad tate nije bilo….. ispružila je rukicu a u njoj osrednji paketić… Ne moram vam reć da mi je suza krenula? Da jedna…. Uzmem ja paketić, ruke mi pomalo drhte, osjetim nešto kao pločica…. Otvaram… a ono, slika od prije oko pola godine… kada smo u totalno suludim uvjetima obilježili moj rođendan…. Ona i ja u njihovom parkiću…. Predivna slika i … jedva, jedva sam se suzdržao da se ne rasplačem jer me je tom slikom sjetila na mnoge stvari koje su se tih dana odvijale…Prekinuo me njen glasić…a kume, jel dobra? Ma je..najbolja je… kao i ti! I opet smo joj morali pričati kako sam ja kumu vozio u bolnicu, jer njoj je to toliko smiješno… a kum je opet, po ne znam koji put rekao, naravno u šali, hvala Bogu da ja nisam bio doma….. jedino se nadam, kada kumu malo „puknu“ godine da će zaboraviti na neke detalje… kao na primjer… vožnja i gledanje u nju sa glupim pitanjima.. kao ti je? jel te boli? Možeš izdržati?... ma, bilo mi je prvi put…… nisam ništa o tome znao…..  Oko šest sati počela se skupljati njena ekipa, ostao sam još malo… i polako krenuo doma… Kiša koja je bjesomučno padala malo mi je razbistrila misli današnjeg dana… da, mala kumica napunila je sedam godina..a sve, sve kao da je bilo jučer… i opet se pitam… ma kako tako brzo leti vrijeme… .ne, ne želim niti pomisliti da sam i ja sedam godina stariji..a neee….  |
- 20:53 - Komentari (42) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||