smotani
četvrtak, 05.02.2009.
Konačno sunce :)
Jutro je započelo predivno... kroz prozor sam ugledao neku nepoznatu svijetlost..zapravo svijetlost koju već dugo nismo vidjeli....Sunce!!! Protegnuo sam se u krevetu i nekako u čudu gledao tu pojavu... zaboravio sam kako je lijepo buditi se jutrom okupan sunčevim zrakama... Odmah mi mašta proradila i rado bi bio u tom trenutku negdje, recimo... na moru ili visoko u planinama... ajme Smotani! Diži se.. .spremaj se, dosta sanjarenja...na posao! Spremio sam se nešto brže nego ovih dana.. da, da.. manje sam vremena utrošio na frizuru hihi... nema nestašnih loknica, sve nekako sjeda kako treba i kao da mi češljanje nije niti potrebno. Bljak, pod prstima još osjećam onaj gel, vosak...što li već... jer moja najdraža kosilica (frizerka) uvijek uživa neki eksperiment napraviti na mojoj ludari. Ma, dobro sam i prošao... ovo se da preživjeti..ali, kada sam se jedva izborio da mi ne radi jednu od ovih frizura       Najviše me nagovarala na irokezi...jer kao...»ma daaaaj, imaš tak dobru kosu, kak bi to tebi dobro stajalo....daaaj!!!» Ajme ljudi, jedva, jedva sam se othrvao od nje, no, iskreno...nije ona još odustala... svaki put, onako diskretno to spomene, proučavajući da li sam dovoljno «pukao» da joj dozvolim taj eksperiment... Nisam, nisam još hihi... Dakle, uobičajena frizura, nema više loknica... ali, zato ima kvrga po glavi od čvrga.. Ne kužim, samo ja dobivam čvrge i skužio sam zašto ne volim kosilici...uvijek me glava boli poslije toga – što od zime, što od čvrga. Nekako, imam osjećaj da me uživaju čvrgati...dobro još prolazim dok mi kokseve ne počnu lupati, samo ne znam kaj sam im se tak zameril? Na poslu i dalje nirvana.. tajni zadatak vrhuške još traje, već su počele pričice po hodniku kakvi će se vratiti.. a ne, to ipak ne bum prepričao hihi... cure, opijene ovim vremenom, dobile inspiraciju za daljnje istraživanje dućana... dobio sam upute, vrlo kvalitetne, gdje imam dobrih šulja, jer, kao...malo sam se opustio, počeo sportski oblačiti – a to, to one ne vole, vole me vidjeti skockanog...heh, ma ja sav sretan da mogu malo neformalno dolaziti obučen, da nisam previše isturen i da kravata nije redovan dio obleke. Nije da je ne volim, ali kada to postane obaveza, kada svaki dan moraš paziti na svaki detalj...e... to mi malo dojadi.. a najgori dio je ako se odlučim za neku kombinaciju boja..heh, tu imam mali problem... jer neke mi se boje toliko stope s mojim mozgom da ih ne razlikujem i onda... kuku...evo kakadua u svim bojama i nijansama. No tu sam prepreku nekako riješio uz pomoć drage mi frendice koja mi pošlihta košulje i kravate koje idu uz njih.. .samo postoji jedna zamka zvana Smotani... dok ja to operem, speglam.. zaboravim na koje mjesto treba vratiti... i obavezno sam fulao... no, ajde, zato se nisam upuštao u ekspeimente «nepoznatih» boja...  Imamo danas i jednu slavljenicu.... ročkas, nemam pojma koji po redu – ta, dame se ne pita za godine, zar ne? No, mlada je...barem mlađa od mene.. to, to sam siguran... cure su donijele mmm predivan buket cvijeća, a meni su uvalile rođendanski govor...no, sva sreća, ja to skratim... poželim sve po spisku, da, da i izljubim... i ajmo, navali na kolače... Nemam pojma što mi se događa u zadnje vrijeme.. nekako sam navalio na te slatkiše kao neki ovisnik.. a taman sam se «skinuo» sa njih... I naravno, od tolikih slatkiša nema mjesta gablecu..a vještice su donijele čevape.... mmmm kako šnjofa..... samo, iskreno, pitam se.. .ma di to njima stane? A jesu, jesu prave...kakve pri jelu...nadam se, takve i pri delu hihi U sobi...eh, danas ih filam nekim romantičnim pjesmuljcima... ja uživam a one samo ispod oka proučavaju i imaju veliki upitnik iznad glave... Ma, samo me sunce lupilo, i sretan sam što barem prirodna svijetlost obasjava dan.........  A danas se još moram upustiti u jednu avanturu... kumici mi je uskoro ročkas i uzeo je kum već neke stvarčice....ali, idem još danas malo prošvrljati i dopuniti mom mišu paket.... već mi je nekoliko puta rekla «Kume, znaš li ti da je meni uskoro rođendan?» ili...» Kume, znaš koliko ću ja uskoro imati godina?» , a najbolja je bila kad je rekla « Kume, nemoj 10. ništa planirati!» a ja kao, nezainteresirano pitam...»Zašto zlato?» a ona, onako mazno....» paaaaa, znaš, ja bi da dođeš do mene jer mama će raditi neku tortu, a znam da ti voliš tu tortu....» Ma, sve da me i zatrpaju bilo kakve obveze, nema šanse zaboraviti taj dan... Bože, kad se samo sjetim te strke prije sedam godina... Ja, ja sam joj majku vozio u rodilište...koja je to panika bila...kum na putu, zove Sanja di si? Kaj delaš? Kuma je izgleda u frci....trudovi! Možeš po nju i u bolnicu? A ja, panika... najbliži sam bio njoj, ali kaj bum ja sam s njom, kaj ak mi se porodi u autu? Pitam Sanju «dođeš i ti?» a ono, ko iz topa «pa onda ne bi tebe zvala, ajde, požuri se, izgleda da je frka!» Shvatio sam po Sanjinom glasu da moram žuriti. Nikada nije paničarila, ali osjetio sam tu boju, i tu...smirenost, jer znala je kako ja reagiram...ali, svejedno......c c c .. Došo sam po nju..i znate kaj sam napravio? Uzeo torbu i otrčao u auto..a kuma ostala negdje na stepenicama...pa žurio sam! Dakle, kao da sam ja rađao hehe... Stigli smo do bolnice, puko joj je vodenjak, ajme kako sam se ja onda uplašio.... no kad sam je dokoturao u onoj stolici...uf...e sad nije do mene...preuzmite... rodila je par minuta nakon toga...koji express... mislim da nisam prošao kroz dva crvena semafora (oprezno, naravno i sa upozorenjima drugim vozačima) rodila bi u autu..i fakat bi bio babica... doduše, tako su me i zvali neko vrijeme.... I eto, mali Anđeo puni sedmu godinu..., a kao da je sve to bilo jučer.... .kako vrijeme leti........ |
- 12:15 - Komentari (36) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||