smotani
utorak, 03.02.2009.
Vraćanje u normalu...
Vraćam se u neki svakodnevni ritam…. Malo mi nedostaje one dinamičnosti, napetosti, onog istraživanja i vremena provedenog uz tekme..ali, nema frke, najjače su snimljene, bit će reprize… Gledam i cure mi na poslu malo odlutale ovo vrijeme, ili sam ja odlutao njima? Ne znam, nekako, kroz ove sam ih godine zarazio sa sportom… i nije bilo dana da nisam TV donio kada su bila neka natjecanja, Olimpijade, Prvenstva… da ih nisam motivirao - na čemu su mi najviše muževi bili zahvalni jer su dobile u njima dodatno razumijevanje , jer ako je Smoto lud, a što ne bi i muževi bili - i sada, vraćamo se u neki ustaljeni ritam, nema više razgovora o slatkom Baliću, Čupiću, i ostalim dečkima… od kojih sam polako sjede dobivao… ma gledate li vi rukomet ili komade? Jedino se, još po koji puta, zaori Morska vila…i mogu vam reći da su to prekrasno upjevale… baš su mi će će….  Ovo sam vrijeme bio u „svom svijetu“ svijetu rukometa i svemu vezanog uz njega..i, uživao sam…. i stvari na poslu koje su se dešavale nekako nisu izbile u prvi plan, jer zna se ko je to mjesto imao…i kao da je sve nekako prolazilo mimo mene….. nije me se ticalo i ništa, baš ništa me nije moglo preuzeti pred rukometom. Možda se pitate otkud ta ljubav? Pa rukomet sam igrao od osnovne škole a „karijeru“ sam morao prekinuti zbog nekih povreda, no i dalje sam rekreativno igrao, branio boje svoje firme, s dečkima i dalje nedjeljom, neki na nogać, mi na rukać…. i, iako sam se bavio još nekim sportovima od kojih još jednim aktivno, rukomet je ostao moja ljubav…. I ova sam dva tjedna došao na svoje, uživao u svemu i napunio malo sportsko srce…  A što se u međuvremenu izdogađalo…heh, jučer sam pokušao malo „vratiti“ se u realnost, pokušati shvatiti što mi je promaklo u toj mojoj euforiji… i, dragi moji, opako se puno stvari dogodilo, neke su prošle mimo mene ne dodirujući me, neke su se dogodile i traju, a ja pojma nemam o tome, a neke, lijepo, mirno, dočekale su me, jer se niko s njima nije htio baviti. Dobro, bilanca svega i nije tako loša, ovako ispunjen krenuo sam u nove pobjede… i polako su se stvari rješavale, kad, kao da su znali…sad, sad na njega, sad je opet „svoj“ krenuli su novi izazovi. Prvi je bio kada mi je diša najavio potrebu obilaska terena…eh, ma, iskreno, mislio sam da sam se toga riješio… posljednji obilazak ostao mi je u lošem sjećanju jer kao da su tada neke moje privatne stvari krenule nizbrdo……  i ne znam jesam li spreman podsjećati se, ali siguran sam, nisam spreman na neka, možebitna nova iznenađenja, nove padove, nove silazne putanje…ne, to nisam! Iščekujući njegove daljnje upute i naloge posvetio sam se nekim analizama, elaboratima na kojima inzistiram iz samo meni znanih razloga tvrdoglavosti i dokazivanja pokušavajući neke stvari pomaknuti sam mrtve točke – uspjeh nije zagarantiran ali makar meni za dušu.....Kad su me cure pitale «Jesi sad sretan?» upitno sam ih pogledao...»Zašto?»...pa, miran si barem neko vrijeme.... upitnik iznad glave bivao je sve veći, shvatile su da nemam pojma o čemu one to...  dakle, ono mjesto o kojem sam pričao, na koje se šuškalo da će me premjestiti da «posložim stvari» da opet izigravam nekog «čistača», na moju sreću, popunjeno je... određena je osoba A koja će to preuzeti i ja, malo mirnije, sa suženim krugom izbora, iščekujem slijedećih par mjeseci.... Zapravo, najiskrenije... nemam niš protiv trenutnog stanja osim atmosfere u sobi..dakle, na to se ne mogu priviknuti... pokušavam ignorirati, pokušavam ne slušati, ali, ne može se.... ovo je nešto što treba preživjeti i znati se s time nositi...a nisam naviko, ne znam tako i sve sam češći gost kod svojih cura dok me njihova nova šefika ne «pozbroji»... ali se nadam da neće, nekako i nju pokušavam malo «šarmirati» hihihi....i za sada uspijevam....Inače, ako ne znate, počinje Svjetsko prvenstvo u skijanju...mali TV je tu..zapravo, odnio sam ga kod svojih starih cura jer tu je nemoguće čuti i vlastite misli a kamoli što više.. a danas, kao da je južina lupila u moje cimerice. Od jutra su neumorne, prepucavanja, svađe, niski udarci..ajme koja atmosfera... Zabio sam glavu u papire, sad malo i ovdje... i pokušavam ignorirati sve druge zvukove – stresni su, a nekako ovih dana sam i tako bio izložen stresu od tekmi i ne bi ponavljao to stanje svom organizmu... Pokušavam raditi, ali to je nemoguće...dakle, gore su od Francuza u Finalu...jadan ja..samo se bojim da ne krenem ko Vori, no, ne znam hoću li uspjeti zaustaviti loptu.... a imam jednu malu i doista mi dođe da se počnem dodavati, da im skrenem misli........... No, skrenuo sam sebi.... sjetio sam se, ovih dana mog rukometnog ludila, dobio sam, od jako mi drage osobe, jedan linkić i poruku «isti ti!»... kada sam pogledao urlao sam od smijeha, naravno, uzevši u obzir i sve popratne komentare koji su uslijedili.... Danas sam svojim curama pustio taj spotić i znate kako je počelo? «Smotani, bate....isti ti!!!» Dakle, svaka daljnja je suvišna... izgleda da me ovako vide drugi, a ja? Kako se ja snalazim u tom viđenju? Ma... koga briga... uživajte i vi u viđenju dragih mi ljudi.... a ja...heh, samo da pofarbam svoj Škodilak...i isti sam Gummy Bear hihi  |
- 10:46 - Komentari (35) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||