Slučajna prolaznica...

Sve do nedugo živciralo me sve u vezi blogova. Ustvari, lažem, nije me živciralo nego me jednostavno nije zanimalo. Gledala sam u svog dragog koji sa neobjašnjivim mi guštom stavlja slušalice na uha, pali cigaretu i sprema se za pisanje. To je njegova zona u kojoj je najsretniji, kada nikog nema u prostoriji, kada je glazba po njegovom izboru i kada ne postoji ništa drugo osim njegovih misli....
Ono što me beskrajno smetalo i još me uvijek na neki način smeta je činjenica da na svom blogu piše uvijek o nekom drugom vremenu i nekim drugim ljudima. S vremenom sam počela razmišljati o tome kako je on ustvari nezadovoljan sadašnjošću...prošlost je kao cool kada o njoj toliko poetski piše...
Nakon što mi je par puta objasnio da je to tako, da su to njegove priče i da o tome voli pisati ja sam odustala od njorganja. I gle ironije, pišem blog .
To je kao moj mali eksperiment pomoću kojeg ću bolje shvatiti njega a možda i sebe samu. Tko će ga znati. Listala sam malo po raznim blogovima (čovječe! kolko blogova ima!!!! ). Nakon nekog vremena shvatila sam da i nije važno znaš li pisati ili ne, niti o čemu točno pišeš ali nekako su više cool oni koji imaju neku temu.
Što sad da radim?
Nisam neki pisac...
Nemam baš neku temu...
Možda...hmmm...
Ono što me trenutno u životu određuje najviše jest da sam žena svoga muža. Koma! Ili ne?
Možda je to moja tema.