skeniranje dna

i tako je na kraju izgleda ipak ona pobijedila.
stvar je u upornosti.
a, ona je nešto najupornije što sam srela.
sasvim polako i nenametljivo,
postepeno i s pauzama,
iz godine u godinu....
nije joj trebao motiv, razlog...
ona jednostavno jeste.
protkana kroz cijelo moje biće kao mreža finih
kapilara.
gotovo nježna.
povremeno popustljiva i naizgled odsutna.
mislila sam da mogu, da znam, da je samo pitanje
moje volje i želje i eto me vani.
izvan njezine mreže.
na sigurnom. na svjetlu. na suncu.
i povremeno bi bilo i tako.
no radost je tako silno krhka biljka.
a, tuga otporna ko najotporniji drač.
radosti nije svejedno, ona mari za štošta.
tuga ne. ona preplavi bez krzmanja.
ne znam dalje.
ne znam se više boriti protiv te tuge i praznine u sebi.
ne znam više pronaći razlog za osmjeh
i sasvim sam kao pajac na koncu koji se pokreće
tuđom voljom, bez života u sebi, bez snage, volje...
dok ne puknu i te tanke niti koje je stvorila navika...
i sve ne nestane, zaustavi se....i ostanem nepomična, bezvoljna
ko krpena lutka.......koja već jesam, samo se to još ne vidi na van.
imam samo jednu želju.
onu hamletovsku.
zaspati. zaspati i ne probuditi se.