Dobro jutro nacijo!

Kao što sam i planirala jučer je bio dan za jogging. Obukla sam se prigodno, uzela bocu vode i psa i krenula. Koliko teško može biti ako se i inače bavim sportom, mislila sam. Ljudi moji nemojte se zavaravati kao ja, trčanje je kurva. Prvo ti da nadu da to možeš i onda nakon sto metara slezena počne svoj pjev i moraš stat. Nisam ja za to, osjećam se ko preljubnica jer sam svoj najdraži bicikl išla varati s joggingom. Neću više, sad prelazim na plivanje čim more malo zatopli. Na kraju ljeta ko zna, možda ću bit spremna i za triatlon. Ozbiljno, to mi je kao jedna tiha želja. Prvo plivanje 1500m, onda bicikl 40 km i na kraju trčanje 10 km. Od najlakšeg prema najtežem naravno. Deset kilometara uf.. ja nisam izdržala ni sto metara. Kad čovjek nešto proba i vidi koliko je teško razvije potpuno novi respect prema tim ljudima koji to rade. Ako se ne baviš sportom ne znaš koji je gušt nakon litri i litri znoja vidjeti rezultate svoj truda. Bilo to u obliku gubljenja kila ili zadovoljstvo nakon što ispustiš dušu penjući se uzbrdo pa vidiš prekrasan pogled i onda spust.. To je razlog zašto volim bicikl. Jer nakon muke penjanja mora doći nagrada, i to kakva nagrada. Jesam rekla već da mi fali bico? ...

Eh da, skoro sam zaboravila najbitniju stvar. I dok sam ja tako ispuštala dušu na groznom terenu trčeći zazvoni mi mobitel i zove me Debela.
- Eeej disi, dolazim u subotu, ohladi cugu! - kaže mi moja frendica, moja slamka spasa u ovim vremenima dosade i soliranja, moja draga mršavica Debela.
Tako to valjda ide, kad prihvatiš situaciju u kojoj jesi i ideš izvući najbolje kako god znaš i umiješ, baš kad misliš da si probao sve i ništa ne uspijeva - dogodi se nešto što te digne na površinu.

Nema predaje, treba se forsat i onda idu super stvari! ;)