05.02.2005., subota
Klasična kuhinja za početnike
|
Obožavam klasičnu kuhinju. Jedem CD-e s ajvarom i lukom. Kad sam jako gladan pojedem i diskmen s CD-om. To je poput hamburgera. Ponekad uzmem Mahlerovu drugu simfoniju, dva CD-a, pa je naguram u diskmen i u tri zalogaja pojedem. Double hamby. Obožavam Mahlera. Općenito volim njemačku (Austrija, Njemačka – sve je to isti kurac) klasičnu glazbu. Talijani su klasične pičkice. Njihovu glazbu jedu široke mase. Jedem Verdija i dobijem proljev. Talijani su poznati po svojoj dernjavi. Personifikacijom ritma i melodije njihova jezika dobije se orkestar sastavljen od mitraljeza, žaba, kokoši, navijačkih klepetaljki, ribeža i zvučnog strašila za ptice. Njihov je govor kakofonija klepetala. Sad spojite to kokodakanje i prenapuhane emocije talijanske melodije i dobijete McDonaldsov jeftini plastični hamburger s mizernom pljeskavicom i starom salatom. Pojedem ga u jednom zalogaju i nakon toga muk. Želudac je zbunjen. Nešto je ušlo u njega, a on ne zna što. Misli da halucinira. I onda nakon trosatnih bolova, kruljenja i peristaltike moram na WC – "sprrrrllllrrrrfrr-spuf!" Kad sam na dijeti jedem Ruse. Oni su lagani, probavljivi i ne debljaju. Juha od Borodina, sojini medaljoni od Musorgskog (zaslužuje titulu šnicle ili neke slične šlape mesa) i pire od Rimski-Korsakova. Nakon što smažem ovaj fini ruski ručak, dolazi desert – puding od Čajkovskog. Kako to fino sjeda na medaljone od "Slika s izložbe". Najdraži mi je puding od 4. simfonije u f-molu s preljevom od "Patetične". Stravinski je sasvim drugačija namirnica. On se jede sam, bez priloga i najbolja je energetska namirnica za velike napore (preporuka: energetske pločice od "Posvećenja proljeća"). Ponekad odem u trgovinu i kupim par Čeha na brzinu. Dvoraka i Janačeka. Smetane (nema veze s "kislom smetanom") nikad nema. Nemam pojma kakav ima okus. Dvorak se stavlja u vrelu vodu i kuha na laganoj vatri pet minuta uz povremeno miješanje. Janaček se prži na vrelom ulju. Kada ga jedete pazite na kosti. Mogle bi vam zapeti u grlu. Ako nema Janačeka, možete kupiti štapiće od Mađara Bartoka. Pogledajte na deklaraciji da li štapići sadrže "Koncert za orkestar" – on će vas dobro prodrmati. Od Francuza ne jedem ništa. Ne zato što ih ne volim, već zato što nikada nisam došao u napast da ih kupim. U stvari, ponekad, u trenucima intercoursa, pijem salamuru od Ravela, "Bolero". U rijetkim trenucima depresije jedem čokoladu s Griegom. Mada bi me Norvežani ubili da čuju kako kakam po njemu, tvrdim da je Grieg malčice komercijalan. Dokaz: jede ga i Maksim Mrvica, i to prečesto. Sladunjav je iako na prvu loptu ne zvuči tako. Ipak mi podigne raspoloženje. Švabe i Austrijanci (Germani svi skupa) hrana su za sebe. Spadaju u zasebnu gastronomsku skupinu, po kvaliteti daleko iznad ostalih. Tko nije jeo Beethovena, Bacha, Mozarta, Wagnera, Mahlera, Haydna, Hendela i ostale, ne zna što je dobra hrana i može si zabiti dršku od metle u dupe jer nema materije za nuždu. Priznajem, nisam ni ja jeo Bacha (mea culpa). Možda samo u tragovima. Nutricionisti klasike preporučaju Bacha tek kad isprobate sve ostale kuhinje, jela i namirnice. Ako ga jedete prije, ostat ćete zakinuti za kompletno i božansko bogatstvo okusa. Mnoge sastojke nećete prepoznati. Ovaj tjedan spremam gulaš od Mise u h-molu (Zanimljivost: Na zidu jedne kuharske škole piše "Volim Bacha više od graha"). Kao što sam spomenuo, često jedem dupli hamburger od Mahlera. Sve njegove simfonije mogu se jesti samostalno ili u kombinaciji s nekim drugim kompozitorom. Preporučam prvi stavak pete simfonije "Trauermarsch" i Chopinovu sonatu u b-molu, treći stavak. Mračna kombinacija, ali vrlo ukusna. Šaljivdžije je zovu "pogrebni dupli". Za one kojima se ne sere od Talijana preporučam i Albinonijev adagio u b-molu. Meni se sere i od njega . Mada su Mozart i Beethoven jedna od tri najosnovije namirnice u klasičnoj kuhinji (treća je Bach), ipak najviše volim jela od Wagnera. Wagner je đubre od hrane, antisemitski začin, otimač prijateljevih namirnica, ali kad ga jedem, jedem ga ko svinja. Žderem, lapćem, mljackam i nakon toga svega mrcinski se podrignem. Od Wagnera spremam kompletni nedjeljni ručak. Juha od Lohengrina, popečci od Tristana i Izolde, umak od Tannhausera i salata od Meistersingera. Wagner je odličan i za svečane prigode poput svatova. Cijeli se meni sastoji od Prstena Nibelunga. Ova bi četverodijelna opera mogla nahraniti mnogo više ljudi od prosječnih svatova. Rijetko se sprema, ali kad doživite blagodati njenih sastojaka, nikada više ne jedete sranja poput Talijana. Ostale Germane jedem neredovito, ali s velikim apetitom. Sutra ću izvaditi iz škrinje liniju s CD changerom i spremiti Brunu Waltera (on je dirigent) na naglo. … (tri sata kasnije) Upravo me nazvala bivša prijateljica i poručila mi da jedem govna. |
- 07:47 - Komentari (11) - Isprintaj - #
|
Dnevnik.hr
Opis bloga
ČASOPIS TARZAN glavni i odgovorni urednik: Sisajed izdavač:www.blog.hr novinski majl: objes(e)ne@sise.hr |
