19.06.2004., subota
pisma iz Nigerije
|
11.09 draga i uistinu najdraža prije no što ti saopćim i raportiram kako je bilo u lovu na srne i kako sam uhvatio svoj prvi trofej, da te priupitam nešto - kako naša krmača? Jel još uvijek obori stajska vrata i pobjegne netragom, pa nam susjedi dolaze u kuću i pojedu i popiju sve za što smo godinu radili? Dal' nam rađa štogod odojaka? Kako si ti? Kao što sam rekao, ulovio ja prvi trofej - konja. Ovdje konji nisu baš vrani kao naš Sokol, a i boja im nekako na šare, pa si mislim, jebote, jel to pobjeglo sa snimanja filma, baš ko onda, kad smo vidjeli tigra kako jede Milkinu živinu, pa se smijali sve dok mi njeno kopile nije lopatom glavu otkinulo. Al' nije se ni on dugo smijao, a još manje njegove krave koje su mukajući poput ludih goveda sve do jedne i najednom htjele izletjeti van iz štale, dok su padali vreli ugarci sa stropa. I nije mi žao što sam zbog tog godinu dana u Lepoglavi turpijao motike izučivši strojobravarski zanat, pa sad imam i diplomu. No, da nastavim priču..otišla naša sekcija skupa sa mnom i mojim prikom Štefom-Dikibom ubit nešto živine da se nađe za prigristi, jer nam žene ovdje oči piju što nema mesa ni za paštu. Hodaju ti oni tako, u rukama im koplja i strijele, a ja dobio Srbijanku i pet metaka. Znaš da dobro pucam, a znade to i Marinko Ročić, onaj debil koji mi je zaorao pola njive, pa posadio kukuruz, a ja mu pobrao, i moje i njegovo, da mu dokažem da je oko oko, a zub zub, pa nam je uletio traktorom u dvorište, razvalivši vrata koja smo ti i ja deset dana pravili, a ja mu rafalom napravio sito i rešeto od rezervoara, pa smo skoro svi otišli u pičku materinu. Idu oni ispred mene, a ja ih prcam odzada, fućkam neku svoju pjesmu, a oni se živciraju do jaja. Štef mi kaže da sam kreten i da začepim, a ja ga prijateljski potapšam onim željeznim kundakom, da mu je suza od sreće potekla. Kad su shvatili da ne mogu sa mnom na zelenu granu, nekako su me savladali i objesili da visim, vezan, na suvu granu nekog brstilišta za slonove. I otišli. Pizde. Ostavili me u savani da visim na grani ko Djed Mraz kad mu sobovi zajebu karte pa ga najebu u dalekovod. Visim ja tako već dva sata, kadli iz smjera zapad-jugozapad dokaska šaren-konj, a za njime strašni lavić od dvjesto kila. Isturila neman one svoje zube, ko tvoja tetka kad smo joj potrošili mast za hemeroide, misleći da je Nivea, pa ganja konja, ne bi li mu ih valjda zarila, da ga bolje zajaši i isprca. Di će jebati to stvorenje, kad je konjev šupak metar iznad njegove glave. Uglavnom, dotrči konj i zastane pravo ispod mene. Ja se zanjišem, ko tvoje sise, draga, kada pereš veš na onom potočiću, i odjednom pukne grana. Padnem ja na konjsku glavu i usmrtim konja. Jadno biće. Prosto mi ga žao bilo. I već bi ga zagrlio ko Bata Borisa, kadli naiđe zvjerina lavovska. Što ću sada jadan. Pušku mi uzeli oni bezbožnici prokleti, pobijelili dabogda, a iskustva u obrani od lavova nemam. Hitrim skokom sakrijem se iza konja i čekam. Na čelu mi kvrga, na njoj visi kaplja znoja, mrzlog, a u gaćama se govno pomalja i već kaže dobar dan. Njuška lavina konjića i gricka mu uho. Sad će mu ga uvaliti do hipotalamusa. Ja se skupio ko kišna glista na suncu i čekam što će biti. Nit dahtanje čujem, nit urlike čujem. Polako i bojazno podignem glavu, kadli odjednom ugledam Štefa koji me krvnički ubode nišanom u oko. Pokraj njega leži mrtva neman, a uokolo one prokletinje, hijene, smiju mi se u brk i plaze mi jezik. Dok sam ja molio petnaesto zrno krunice, naišla je moja sekcija i ubila lava sa tristo kopalja i jednom strijelom. No jebeš ti lava, kad sam ja svojom glavom uhvatio konja, iako ovi bilmezi kažu da je to zebra. Ma, mama im je zebra. To je konj. Šaren-konj. Nakon toga svi smo veseli i umorni odskakutali u pravcu našeg sela, a s naših usana odzvanjala je pisma iz Nigerije ju te san se zajubija zemljo crna zemljo suva ti na moje zdravlje misliš nemaš mesa, nemaš kruva kad te vode pitan lipo gledaš me ka tele slipo misto pasa i laveža smij dopire od daveža strvinon se ona hrani gora nego pantagani misto mede ličke dike useren se od lavlje rike ka da san na nekoj drogi krave su in jednorogi ma ne daju litar mlika spizdile bi čak i bika kada kiša pada ode pun je kurac mutne vode kovitla nas ka na buri mokro nan kroz uši curi a kad stanu kišit meci nema vode šest miseci judi su in noćne tice crno im je čak i lice samo zubi bilo sjaju valjda vapnon pituraju lipa in je zemja ova ka iz bajke ka iz snova Nigerijo moja mati potomci ti mi Hrvati Nigerijo moj si rode sam da jemaš više vode Toliko za danas od tvog lovca, a nekad davno i krivolovca. Voli te tvoj Srđan (ili Prsan, ti odaberi, mada znam da ti je draži Jelenko od Kapelskih kresova) |
- 23:32 - Komentari (0) - Isprintaj - #
|
Dnevnik.hr
Opis bloga
ČASOPIS TARZAN glavni i odgovorni urednik: Sisajed izdavač:www.blog.hr novinski majl: objes(e)ne@sise.hr |
