The night walked down the sky with the moon in her hand.

Ovo nisam više ja. Gde sam nestala? U kojem od vrtloga neostvarenih želja, noćnih mora i lažnih osmeha i obećanja? Recite mi, jer tako očajnički želim da se pronađem. Želim da bude sve isto kao nekada.
Obično ljudi postavljaju pitanja poput: „zašto je život tako okrutan prema meni?“. Nisam među njima, jer ja pitam: „zašto sam tako okrutna prema životu?“. Mogu imati sve; sve što je potrebno jeste da krenem pravim putem i da sledim svoje instinkte. Ali, ne, ja ne pravim tako. Krećem pogrešnim putem, nesigurna, povijenih ramena i zbunjenog izraza lica. Zašto? Možda mi je dosadilo da radim ono što drugi rade – ono što se od mene i očekuje. Želim da budem nepredvidiva, da uradim ono što niko ne bi ni slutio da sam sposobna. Takav život želim da vodim! Zanimljivije i uzbudljivije je. Niko ne zna koji je moj sledeći korak, te me ne može u njemu ni sprečiti.
Nekad sedim sama, čekam sreću. Kažu, neće ona nas! Teše me, kažu korača za nama; tako beži mi dan za danom. A ja, kao lutka tkana suzom anđela bez krila, živim bajku, čekam princa - još od kada sam dete bila. Nekad neko nekad niko... Čekam dan da svane. Okrećem se, sve je isto, kad čekam bol da stane. Mislim, jaka sam toliko: ustajem kad tonem. Al' nema nikog, nema nikog! Sama sam na svome, znam. Kad ne mogu, tad ne mogu baš ništa više. Kad ne umem, tad ne umem baš ništa više. Kažu život beži, leti dalje. Kad je život teži, leti dalje.Kažu uzmi sve, jer ne dajem ništa više.
Gledam sat, sreća kasni! Opet, opet, i opet... Kad jednom padneš, kažu da ćeš pasti. Opet, opet i opet... Ja ne umem, kad nemam s kim.
I nemam gde odavde, ne umem, jer plašim se da sutra sama padnem.

Ja volim što volim te, zato...
...sklanjam te oblake, jer suza dosta je. Srce odustaje, al’ još uvek čujem tvoje korake. Jer nisam ja, nisi ni kriv ti. Sinoć grad rekao je nama da krivi smo oboje...

Jedno je srce koje živi, koje srećno kuca. Drugo je srce koje voli, koje na pola puca.

Volim što volim te.