Jedno od pisama što šaljem sam sebi

<	studeni, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

19.11.2005., subota

Caution: Risk of patetika inside. You have been warned.

Zaklao sam bocu Tga za jug (ko, šta: Tga; koga, čeka: Tge?) . Tikveš, crno, polusuvo. Volim slatka vina.

Današnji dan i prethodni dani prolaze u baš pozitivnom raspoloženju, uprkos sivkastom vremenu, ranom sutonu i neveseloj godišnjici. Parket Man tek što nije nastupio sa svojim mašinama, svakog dana očekujem da napustim stan. Još u utorak sam prebacio neophodnu odeću na rezervnu lokaciju gde se kanim povući; nastupanje majstora, a time i moje povlačenje se stalno odlažu, u međuvremenu skoro ostadoh bez čistog veša na koti 318.

Pripremajući se za napuštanje položaja, ispraznio sam frižider od svežih i kvarljivih stvari. Već treće veče se hranim toplim sendvičima: margarin i hleb, par listova trapista i odgore dve svetlozelene maslinke. Zapeći četiri minuta na dvesta stepeni. Prijaju, volim te minimalističke ukuse, ali ono što me je najviše obradovalo je boja tih sendviča: oker kora hleba, pastelno svetložut rastopljen sir, pastelno svetlozelene maslinke. Prosto mi bude žao da ih izjedem.

Večeras sam napunio kadu pa se malo čvario u vreloj vodi. Razmišljao sam kako sam ja bio za to da se ugradi tuš kada, kao u starom stanu gde smo živeli, ali je X htela pravu kadu. Uprkos tome što je bilo po njenom, ostadoh ja da uživam u plodovima njene inicijative. Ta razmišljanja su me podsetila da je danas tačno godinu dana od kada je X napustila stan. S obzirom na dramatičnost tog iskustva, sviđa mi se što mi je to skoro promaklo.

Ne znam da li sam pisao na blogu – često poželim da sam u prilici da pravim filmove. Deluje lako. Želim da pamtim i beležim zanimljive stvari koje vidim, čujem, doživim. Pa da od tako skupljenog materijala pravim filmove. Tako mislim da bih od ta četiri dana (protekla od izricanja presude do njenog fizičkog odlaska) mogao da napravim čudo od filma. Međutim, teško bi bilo izbeći melodramatičnost, a dočarati beznađe i sva ostala neizreciva stanja.

Pamtim skoro sve što se dešavalo ta četiri dana. Šteta bi bilo zaboraviti tako bitna iskustva. Mislio sam da to zapišem ovde... ne znam još.

...

Imao sam u gradu neka posla, ali sam ih završio ranije i požurio kući. Nadao sam se da ću je zateći. Još je bila u stanu, pakovala se. Bilo joj je neprijatno što sam se tako rano vratio. Rekla je: Nisam te očekivala, pa kako sada da ... Pa ništa - odgovorio sam opušteno kao da smo se rastajali hiljadu puta. Pomoći ću ti da sneseš stvari, ionako moram da odem do samoposluge.

Zajedno smo sišli, ja sam nosio njen ranac. Pomogao sam joj da spakuje stvari u kola. Pored kola smo se zagrlili. Ćao. Okrenuo sam se i otišao na drugu stranu, ne osvrćući se.

...

Negde (gde!?) sam čitao da kada volimo, mi u stvari volimo svoj odraz u tuđim očima. Mislim da u tome ima puno istine, samo – ko je lud da to prizna.

Slično, kada se se sećamo nekih stvari – i ako pri tom osećamo nostalgiju, za čim žalimo? Da li žalimo za osobom koju smo nekad voleli? Ne uvek; češće žalimo opet za sobom - kada smo bili mlađi i lepši, srećni i bezbrižni. Žalimo za onom slikom sebe koju pamtimo i koja se ne može oživeti.

Egocentrično, prizemno, verovatno istinito.

- 00:17 - Komentari (12) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>