Ispovjesti Fantoma.
16.01.2007.,

Boli me jako... glava me boli toliko da me bole i usi i celjust i ocne jabucice...
A dan je tako obecavao, dan je trebao biti dobar i ja sam trebala dobar dan. Ja sam mogla sve. A sad mogu samo ispustati zvukove tek rodjenih macica.
Ja sam samo stakor, obican stakor...
U stvari, ne cudim se. Dan se ispunio prije podneva pa se nije naslo nista osim da me se ispuni glavoboljom...
Odhebala sam jezicne, odhebala sam sve. Vodila sam Zveki na caj, odvukla je na taj caj. Sladila se umjetnim medom, sladila se drustvom i taj stari bla bla bla se uvukao. Reklamirala sam osmjeh. Promovirala srecu. Da...
*tuk tuk tuk
Na put! Na put! Put pod noge, treba ici do Maksimira, treba podici njen mobitel, treba posjetit njenu mamu, treba disati! Taj zrak vani, svjez je kao prvi poljubac, sunce sija, vjetar ispire!!! Da, treba ici, treba izaci!
Izasli smo. Malo tramvaj, malo pjeske, malo po oblacima. Bola sam svoje stkljave noge u plocnik i sunce je bolo mene u glavu. Probadala sam dan.
*tuk tuk tuk
Pokupljen mobitel je istjerao nas iz trgovine. Opet zrak, opet gibanje.
A kad ono, Tvrdi!!! Divan Tvrdi! „Pa nismo se vidjeli od prosle godine!“ i socan zagrljaj. Baterije samo sto ne eksplodiraju, dosta pozitive, prestanite! Divan Tvrdi.
Kako si? Dobro je... Sutra kazaliste? O, da. Nesto dobro? S Velicanstvenima ne moze biti lose. Istina. Rjetka. Nisi se osisao, lazove! Znam. Vidimo se, djecace. Vidimo se, zlato.
*tuk tuk tuk
Kao djed Bozicnjak i Snjesko Bjelic /: )/ na steroidima. Ja to biš... U kavanu! Zveki ima oci i jagodice mamine a donja polovica lica joj je neodredjena. Sjedosmo. Izvadih cigaretu, stavih je medju usne, prinesoh upaljac...
* -TUK TUK TUK
- Naprijed... Tko je?
- Galvobolja, dušo, glavobolja.
...i uvukoh sivi oblak smrti u sebe. Tanka opna katrana mi se obavila preko mozga i zavukla se u vijuge. Ako nije cigareta bila kriva, onda je bila prekidac koji je pokrenuo lavinu...
Bol.
Kao trebali smo ic do nje, bez veze, da si skratim vrijeme dok se ne budem trebala naci s R. (mmmm, R.). I cak smo i krenuli. Vec na Trgu bana sam bila samo sjena onoga sto sam bila prije nekih 15 minuta. „Idem ja doma!“. Z. malo iznenadjena, al sama potrcala na jedanaesticu. A meni u glavi... Nered. Zar opet? Da. Rezala sam zrak. Kao noz maslac. I bol je rezala mene. Hard core Zrinjevac, pa cak i Tomislav je bio nekako ostar. Tocno sam osjecala kako se na meni nakupljaju tanki slojevi prasine, jedan po jedan po jedan. Sunce je sada bolo u oci, jedino je vjetar ostao nekako cist. Jedva sam prezivjela pothodnik. U slojevima se skupljalo, prasina, bol, prasina, bol.
Ne znam kako sam dosla doma, ne sjecam se. Bilo mi je krivo zbog R., bilo mi je zao same sebe, bilo mi je zao sto nisam opet vratila prof knjigu. Boljela me glava i ljevak koncentracije mi se odmah suzio. A za bolom uvijek slijedi nered.
Bilo mi je zao zbog svega, nekako sam se osjecala uzasno krivo, zbog nesporazuma, nekih glupih, debilnih >nesporazuma<. I zbog R. (jucer i danas) i Kraljice (posrnule) i svih kojih sam se mogla sjetiti. A i jos uvijek mi je. Stakor je trebao misju rupu da se zavuce. Morala sam se zavuc doma. Dovoljno dobro.
Nazvao R. Najdraza verzija njegovog glasa (ona pospana, hrapava i duboka) mi je raskolila mozak na pola. Vidimo se sutra, jelda?
I sad sam zavucena s Kafetinom u zelucu, makar to svi znaju da mene glava boli rjetko, skoro nikad(ovo mi je mozda terca glavobolja u zivotu) , al kad me boli onda me boli bez odstupanja.
Ja sam samo obican stakor.
Ja sam prozor koji je zaglavio.
Ja sam Kartaga koja se sama razara.

Ovaj cijeli post je sheban, al i ja sam. Neka stoji kao spomenik jednoj sugavoj osobi i jednom sugavom danu.

Slusa se: DDT
Zeli se: zabost si tehnicku u bedro da mi skrene pozornost
Osjeca se: sugavosugavosugavo

20:56 - K ( 2 ) - * Drž/Nedaj