- dakle, što?
Nasmiješila se. Majčinski nekako. Nije mi se svidjelo, ali mi je ipak bilo nekako toplo i drago.
- dakle… uzdahnuo sam. Zapravo, da… ne znam...
- … otkud da počneš?
- i to…
- aha…
- da… podignuo sam pogled i uočio njenu ruku. Imala je lijepe ruke. Oduvijek. I posegnuo za njom. Malo se iznenadila ali je uzvratila toplim čvrstim stiskom. Kao i uvijek, pružala je sigurnost ta njena mala ruka. A opet je bila svoja. Ili sam ja to uvijek nešto projicirao u svom stilu. Ne znam. U tom trenutku učinilo mi se da više ništa ne znam. Što bi rekao Marinković? Ništa, vjerojatno. Njemu je bilo dosta i njegovih. Ili sam ja bio sit svega.
Prekinula je moju misao (i dobro je tako) izvukavši svoju ruku iz moje nakon nekoliko sekundi. Svakako dovoljno sekundi da ja ispomislim sve ove gluposti.
- mlada je?
- jako.
- aha… i ostavlja te?
- pokušava.
- aha… jer se nećeš ženiti?
- jer se hoću ženiti.
- aha… jer se hoćeš ženiti a ona je ipak shvatila da… da, prekinuo sam je. Da sam ja faza.
- aha… i sad ti trebaš shvatiti da si bio faza.
- da.
- iako si zapravo oduvijek znao… da, ponovno sam je prekinuo.
- znao sam da sam faza. Sada više to ne želim znati. A moram.
- oh… prošaptala je. Vidio sam da ju je rastužilo. Koliko god racionalna bila, posjedovala je specifičnu intuitivnu žicu da osjeti tužne ljude. Bila je zapravo prokleta na neki način. Baš kao i ja. Takvi se prepoznaju…
- ništa oh, nasmiješio sam se. Ja sam već sasvim veliki dečko, draga. Htio sam da zvuči smiješno ali je bilo nekako više tužno, gotovo klaunovski. Valjda to tako ispada kad s pet kuka pokušavaš biti autoironičan. A možda je do situacije. I ona je bila nekako ironična. Učinio sam se zapravo sam sebi ironičan i cijeli mi se moj život činio nekako tužan i smiješan istovremeno. Osjetio sam potrebu da budem zloban. Prema samome sebi, ponajprije. Zaslužio sam ovo, mislio sam. Zapravo me čak bilo sram ispred nje. Osjećao sam da sam se ponizio. I uistinu sam bio mali dečko u tom trenutku. Bar me ona gledala Tim pogledom. Mrzio sam pokušaje patroniziranja. Pokušaje jer sam čitav život sjekao to u startu. Moja majka je bila jedna. A sve brige drugih žena bile su suvišne. Tada sam znao i zašto: to je značilo vezati se. A ja nisam bio spreman na ikakvu vezu osim pupčane. Što bi rekao Freud? Ma ko ga jebe. Bio je lud. Baš kao i ja.