Najopasniji živi Srbin
Dve godine posle spektakularnog izručenja holandskoj policiji iz Bugarske misterioznog Joce Amsterdama (Sreten Jocić) - uz pratnju tenkova, aviona i helikoptera - holandski sudovi nisu uspeli da dokažu nikakvu njegovu krivicu, pa je odlučeno da bude izručen Srbiji
Nije se slučajno hapšenje Joce Amsterdama u Sofiji, poklopilo sa vrtoglavim uzletom bivšeg komandanta "crvenih beretki" Milorada Ulemeka Legije u vrh međunarodnog podzemlja šverca droge. I onda se smatralo da ga je Legija prodao i namestio bugarskoj policiji, za koju je Joca godinama bio neuhvatljiv.
Poklopila se i dobrovoljna predaja Legije, kao prvooptuženog za atentat na premijera Đinđića, sa prvim najavama da će uskoro, usled nedostatka dokaza, Joca Amsterdam izaći iz holandskog zatvora.
Neposredno posle hapšenja u Bugarskoj, Joca je našao načina da Legiji pošalje sledeću, sasvim konkretnu poruku:
- Prvo ću ti ubiti decu, najbliže članove, a tebe ću ostaviti za kraj - kao poslasticu - kako bi što duže patio, i gledao sopstvenu sahranu!
Legija je više od godinu dana lako uspevao da se u bekstvu skriva od plašljive i neefikasne srpske policije, ali ne i od odlučnih i nemilosrdnih ljudi Joce Amsterdama, koji su nekako uspeli da mu, ipak, uđu u trag.
Iz paničnog straha za sopstveni život, ali možda još više za živote svojih najbližih, zato je, na kraju, iz svoje kuće sam pozvao srpsku policiju, da ga uhapsi i spasi mu život. Znao je savršeno dobro da će presuda Joce Amsterdama biti neuporedivo okrutnija i strožija od bilo kakve politikantske odluke beogradskog suda o njegovoj odgovornosti za ubistvo Đinđića.
Sa druge strane, Sreten Jocić (Joca Amsterdam) je, na suđenju u ćeliji dobro čuvanog zatvora Vuht, rekao skromno da nije tako opasan kao što se pretpostavlja, ali i da nema nikakvog razloga da se on lično od bilo koga plaši.
Sam je pokušao da sruši legendu o sebi kao najopasnijem jugo-gangsteru naše epohe. Jednostavno, došao je u Amsterdam 1984. da se skloni od komunista, pošto potiče iz izrazito rojalističke porodice. Posle se u Holandiji oženio sa Babet, dobio decu i izgubio veliki broj prijatelja: "Ali, mi ljudi sa Balkana smo na to navikli!" Kad je 1992. izručen u Srbiju, Milošević je Arkanu dao zadatak da ga uhapsi i preda policiji. Zato je sa svojom drugom suprugom Verom bio prinuđen da 1996. pobegne u Bugarsku. Za vreme rata, švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj, jer je to onda bilo jako unosno.
- Nisam se nikad bavio organizovanjem ubistava, niti preprodajom droge i oružja! - bio je kategoričan Joca Amsterdam, a holandski sud nije uspeo da dokaže ništa suprotno od toga.
U Sofiji se osećao sigurno
Zbog sumnji da stoji iza 23 naručena ubistva, bugarske vlasti su 17. avgusta 2002. izručile Holandiji jugoslovenskog državljanina Sretena Jocića (rođenog 1962.), za kojim je još pre 11 godina raspisana poternica Interpola zbog optužbi da je odgovoran za ubistva u nekoliko evropskih zemalja, saopštio je tada bugarski ministar unutrašnjih poslova Bojko Birisov.
Jocić je uhapšen 20. juna u centru Sofije, u akciji koju su zajednički izveli bugarska policija i Interpol.
A prebačen je u Amsterdam specijalnim avionom, koji je poslala holandska vlada, i uz jake mere bezbednosti. Njega je holandski sud 1993. godine osudio na tri godine zatvora, zbog pokušaja ubistva, ali je posle šest meseci uspeo da pobegne.
Zbog brojnih optužbi za ubistva, falsifikate i šverc droge, Jocića su tražile još i Nemačka, Jugoslavija, Austrija, Mađarska i Švedska.
Prilikom njegove ekstradicije, primenjene su neviđene zaštitne mere, jer je bugarska policija očekivala da bi neko od Jocićevih ljudi mogao da pokuša otmicu, odnosno njegovo oslobađanje. U 10 sati ujutro započele su masovne policijske provere u reonu, gde se nalazila transportna policija, u čijim je prostorijama Sreten Jocić proveo veći deo vremena od kad je uhapšen.
Policija je bila blokirala čitav kvart. Najpre su izmešteni parkirani automobili, i zaustavljeno je kretanje autobusa. Pola sata kasnije, stigla su dva minibusa puna specijalaca. Desetine snajperista se popelo na krovove okolnih zgrada, a specijalci su sa službenim psima proveravali okolinu.
U 10:55 sati na sofijski aerodrom su stigla dva džipa sa specijalcima, a zatim i 20 policijskih kola sa uključenim sirenama. Džipovi su ušli u carinsku zonu aerodroma, a policijska kola su se uputila ka transportnoj policiji. Pola sata kasnije je napravljen kordon, a minibusi, sa specijalcima, približili su se ulazu u transportnu policiju. Zatim su dvojica maskiranih policajaca izveli Jocića, obučenog u specijalni neprobojni skafander, kao robot ili kosmonaut, sa glavom prekrivenom belom vrećom. U isto vreme, iz 25 policijskih kola, dva autobusa i dva džipa štrčali su automati, sa bojevom municijom.
Jocić je, tako, posle mnogo peripetija uveden u specijalni holandski avion, kojim je odleteo za Amsterdam.
- Sofijski Apelacioni sud je na traženje holandskog pravosuđa, a postupajući u skladu sa Evropskom konvencijom o ekstradiciji, odlučio da Jocića izruči Holandiji - izjavio je tada Hristo Stančev, jedan od Jocićevih advokata. - Međutim, moram reći da je u njegovom slučaju sve ostalo nejasno. Izvesno je jedino da bugarski organi nisu uspeli da prikupe adekvatne dokaze za njegovu umešanost u ubistva dvojice lokalnih mafijaša, za koje su ga od ranije sumnjičili. Da su u tome uspeli, sigurno je da Jocić ne bi ni bio isporučen, već bi mu se sudilo u Bugarskoj.
Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, je u centru Sofije stanovao sa svojom ženom Verom i tri sina. Njegove komšije, iz ulice Hristo Botev, tvrdile su da je reč o sasvim mirnom i tihom čoveku koji se zvao Marko, i koji je na njih ostavio veoma dobar utisak.
Istragom je utvrđeno da je Sreten Jocić u Bugarskoj boravio mnogo puta, koristeći pri tom čak 14 imena. U isto vreme, vlasti mnogih zemalja tražile su ga zbog šverca droge, plasiranja falsifikovanog novca i ubistava policajaca.
Brzo se saznalo da je Sretena Jocića izdao "kolega" Bugarin, pošto nije uspeo da plati dve tone kolumbijskog kokaina, prema ugovoru u kome je Jocić bio garant, tvrdio je najtiražniji sofijski dnevnik "Trud", pozivajući se na policijske izvore. Za četiri tranše droge od po 500 kilograma, bugarski narkobos je bio u obavezi da plati 250 miliona dolara kolumbijskim "kolegama": Bugarin je, međutim, imao poteškoća, zbog čega je Joca Amsterdam bio prinuđen da sam izbroji milione i izmiri obavezu, nakon čega je on - pritisnut da vrati pare - izdao Sretena Jocića.
Dve nedelje nakon hapšenja, bugarski specijalci su došli do informacije da je iz Srbije u Bugarsku ušlo tridesetak njegovih kompanjona sa parama za "otkup".
Još na prvom saslušanju, Jocić je bugarskim istražnim organima velikodušno predložio da lično otkupi dobar deo bugarskog duga prema inostranim bankama, u zamenu za puštanje na slobodu. A tri sata nakon Jocićeve ekstradicije Holandiji, dve maskirane osobe su sa motocikla pucale u Dimitra Džambazova, jednog od najvećih bosova bugarskog podzemlja, koji je pukom slučajnošću ostao živ i prebačen je na oporavak u bolnicu "Pirogovo".
List "Trud" je tada zaključio da je pokušaj ubistva karakterističan za italijansku i srpsku mafiju, ali ne i za bugarsku.
Kako je odmah utvrđeno u Amsterdamu, hapšenje Sretena Jocića u Bugarskoj je planirano nekoliko meseci. Ministarstvo unutrašnjih poslova Holandije je godinu dana ranije podnelo zahtev bugarskoj policiji da ga uhapsi u Sofiji, jer je izvršio dve spektakularne likvidacije u Amsterdamu, u septembru 2000. godine, kada je likvidirao poznate holandske mafijaše Sama Klepera i Jana Femera. U holandskom zatvoru, Joca Amsterdam je trebalo da zbog tih ubistava odleži još 1004 dana - pisao je tih dana amsterdamski list "Telegraf".
Prema informacijama Jana de Klerka, portparola holandske policije, Bugari su Jocu Amsterdama uhapsili dok je telefonirao iz neke ulične govornice, na osnovu boje glasa, specijalnim prisluškivanjem.
Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala holandske policije smatra da je Sreten Jocić već čitavu deceniju vođa jugoslovenske mafije u Amsterdamu, zbog čega je i bio pod prismotrom tajne policije. U Austriji je tražen za naručeno ubistvo trojice policajaca. A Interpol je za Jocićem raspisao centralnu poternicu zbog 20 krivičnih dela počinjenih širom Evrope.
Prema toj poternici, Joca Amsterdam je osumnjičen za tri ubistva policajaca u Evropi, krvave egzekucije u Nemačkoj, Holandiji i Srbiji, i brojna razbojništva u Austriji.
U Bugarskoj je porodično živeo pod desetak lažnih imena i sa desetak lažnih pasoša, a uhapšen je kao Marko Josić. Glavni poslovi su mu bili krijumčarenje droge i šverc falsifikovanog novca.
Rumen Mladenov, načelnik bugarske Direkcije za borbu protiv organizovanog kriminala, potvrdio je da je Jocić izgradio veoma dobre veze sa narko kumovima u Avganistanu, Pakistanu i Maleziji, ali da nije bio povezan sa Al-Kaidom.
Jugoslovenska policija je potraživala Jocu Amsterdama zbog sumnje da je 1995. godine naručio ubistvo Gorana Marjanovića zvanog Goksi Bombaš, koji je sa više hitaca iz heklera usmrćen u restoranu Olimp na Zvezdari.
Prema pisanju holandskog lista "Telegraf" Sreten Jocić, ili kako ga zovu Joca Amsterdam, bio je glavni vinovnik sudara holandske i jugoslovenske mafije u Amsterdamu, posle davne likvidacije Duje Bećirovića, i krvavog obračuna u holandskom podzemlju.
Joca Amsterdam je bio glavni pajtaš Duje Bećirevića, koji je na veliko trgovao narkoticima. Naime, Bećirević je drogu prodao Klasu Bronismi, kralju heroina i kumu holandske mafije za nekoliko miliona maraka, koju ovaj nije platio. Zato je Bećirević Klasu objavio rat, u kome je i sam stradao 1990. godine. Kao njegov naslednik, Sreten Jocić je imao obavezu da povrati novac i da osveti smrt svog šefa Duje Bećirevića.
Bogataški sin, koji se u podzemlje odmetnuo kao predstavnik moćnog "sindikata", čiji su članovi bili i pojedini holandski ministri, rešeni da najunosniji posao u Holandiji - sa drogom - drže čvrsto u svojim rukama - Klas Bronisma - ubijen je 1991. godine. Likvidirao ga je bivši tajni agent Martin Hogland, verovatno jedini Holanđanin koji je radio za jugoslovensku mafiju. Kako je holandska policija zbog tog ubistva počela da hapsi članove jugoslovenske mafije, Sreten Jocić je bio prisiljen da se prebaci u Austriju.
Pre odlaska iz Amsterdama, Jocić je 1992. vratio dug Stivu Brounu, kralju marihuane i Roniju Ondunku, knjigovođi koji je pokrao njegove pare, tako što je na sudu svedočio protiv bivšeg policijskog agenta i likvidatora Martina Hoglanda. Ali, i o likvidacijama u jugoslovenskoj mafiji.
Krajem 1993. Joca Amsterdam je pobegao iz holandskog zatvora, gde je ležao zbog neke tuče, i došao u Beograd. To, međutim, nije zaustavilo epidemiju smrti u njegovom okruženju. Kada se 1998. vratio u Holandiju, ubijen je njegov prijatelj Roni Ondunk, koji je bio muž Jocine svastike.
Naredne 1999. godine, Stiv Broun je u Amsterdamu preživeo atentat, a Joca Amsterdam je izgubio 12 miliona maraka, jer mu je holandska mafija ukrala čitav tovar heroina.
Iz osvete, Jocić je prvo u septembru sa svojim ljudima likvidirao Sema Klepera, a ranio Džona Mieremeta iz bande Klasa Bronisme. A potom je u jesen 2000. godine ubio i Jana Femera. Holandska policija sumnjiči Jocića i za ubistvo mafijaša Vilema Holerdera, koji je takođe bio na listi smrti jugoslovenske narkomafije.
A bugarski list "Trud" pisao je da je Joca likvidirao i dvojicu Bugara. Jednog u Holandiji, a drugog u Bugarskoj.
Morbidna istina o Srebrenici
U holandskim medijima, uključujući i centralni televizijski dnevnik, najnovije vesti o Joci Amsterdamu godinama su bile plasirane kao daleko važnije od aktivnosti holandske kraljice ili vlade. Njegova umešanost u visoku politiku, međutim, svodila se uglavnom na saznanja i sukobe sa glavnim holandskim kriminalcem Klasom Bronismom, s kim je u ljubavnoj vezi svojevremeno bila misteriozna Mejbl Vase Smit, pre nego što se zaljubila u bosanskog diplomatu Muhameda Šaćirbeja, i mnogo pre nego što je trebalo da se uda za holandskog princa Johana Frosoa.
Naravno, Sreten Jocić je mogao i da iznese neke kompromitujuće podatke o odgovornosti holandskog bataljona (u sastavu mirovnih snaga UN) za tragediju u Srebrenici, zbog čega je, uostalom, i pala jedna holandska vlada.
Međutim, priča koju je Joca Amsterdam iz zatvorske tamnice uspeo da plasira u najuglednije holandske listove, istovremeno razotkriva i neke do sada sasvim zabranjene stranice srpske istorije.
Zato, dakle, evo te senzacionalne priče Joce Amsterdama o tamnoj pozadini rata na Balkanu.
- Srebrenica nikada nije osvojena ili predata, već je prodata, u zamenu za neki "prljavi veš" - govorio je Joca Amsterdam. - Srpski obaveštajci su za ogromnu sumu novca još ranije uspeli da kupe muslimanski okrug Srebrenicu, uz pomoć "lakih dama" i umeća pranja novca ruske vojne obaveštajne službe (misterije zvane GRU).
Prljavi novac i perverzni seks bili su očigledno daleko moćniji od bilo kakvih granata, bombi i vere u Muhameda. Ali, sasvim je sigurno da svu zahvalnost za svoj uspeh duguju jako podmitljivom i perverznom holandskom bataljonu, kao i brojnim ratnim zločincima i profiterima, na čelu sa muslimanskim komandantom - Naserom Orićem.
Krajem 1992. bila je evidentna superiornost Srba u Istočnoj Bosni. Muslimanski okruzi su padali jedan za drugim. Muslimanske snage u ovom delu Bosne beznadežno su se borile da zadrže samo određene strateški važne teritorije, ali su svi njihovi napori brzo propadali. Međutim, bogate islamske zemlje, kao patroni muslimanske vlade u Sarajevu, vršile su zato veliki pritisak na Ujedinjene nacije. Posredovanjem nekih zapadnih vlada, Savet bezbednosti UN je doneo Rezoluciju o formiranju četiri zaštićene zone u Bosni: Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać, na osnovu koje je te zone trebalo demilitarizovati i zabraniti sve vojne letove, osim onih koji imaju isključivo humanitarni karakter.
Ali, paradoks je bio u tome što su zapadnoevropske zemlje, ne samo kršile Rezoluciju o razoružavanju, namerno izbegavajući da razoružaju Muslimane, nego su im stalno pomagali u pribavljanju novog naoružanja, užurbano se pripremajući za konačni obračun sa Srbima. Da su pokazali bilo kakvo interesovanje za sprečavanje stradanja i pogroma Srba u to vreme, mogli su još u samom početku da obuzdaju i zaustave pripreme i obuku specijalnih muslimanskih antiterorističkih jedinica "Alahovih ratnika". Tu se takođe nalazio i tajni aerodrom i fabrika municije.
Dolaskom NATO snaga u Bosnu, pod zastavom UN, i Rusi su se konačno malo probudili. Hitno je organizovan sastanak između vojne obaveštajne službe bosanskih Srba i Rusa (iz tzv. grupe GRU), pod nadzorom srpske vojne obaveštajne službe KOS. Isključiva tema njihovog razgovora bio je Naser Orić, gospodar života i smrti Srebreničkog okruga. Čovek koga je veoma poštovao i sam Alija Izetbegović, uglavnom zbog toga što je znao kada treba napasti Srbe, zbog krvoločnosti i želje za njihovim potpunim uništavanjem. Postoje anegdote i o tome kako je Alija uživao u slušanju Naserovih priča o Miloševiću, iz vremena koje je, kao njegov pratilac i telohranitelj, proveo u Beogradu.
Priča Joce Amsterdama o Naseru Oriću
Na mnogim muslimanskim skupovima, uvek je prisustvovala izvesna "Srpska dama", koja je pod lažnim identitetom Selma Naumovski, bila predstavljena Oriću. Po ocu, ona je bila Turkinja, a po majci makedonska muslimanka. Zaista je savršeno igrala svoju ulogu. Bilo je uređeno da se sasvim slučajno upoznaju još u Beogradu, preko jednog Naserovog prijatelja. Naser je odmah podlegao njenom šarmu, uopšte ne sluteći da mu je ona zapravo podmetnuta, i da je ona sto posto Srpkinja, iz jedne patrijarhalne porodice. Mlada, lepa i pametna, uspela je da do ludila dovede naivnog i okrutnog Orića, što je, na kraju, krunisano velikim uspehom.
Selma 1993. odlazi od njega, pod izgovorom da ide da brine o svojoj majci, koja je invalid.
U to vreme, Naser se kao komandant vratio u Srebrenicu, da formira jedinicu sastavljenu od velikog broja Alahovih vojnika, koji su bili više nego fascinirani njegovom atletskom pojavom i ličnošću, u svemu ga slepo prateći. Postali su vrlo brzo pravi košmar za srpsko stanovništvo u Srebreničkom okrugu. Njihovi zločini su se odvijali u dve faze. U svim bitkama koje su se vodile u okolini Sarajeva, njihova uloga je bila da Srbe napadaju s leđa.
U sukobima u okolini Srebrenice, Naserova jedinica je uspela da spali preko sto srpskih sela, ubivši pri tom između 1300-1500 Srba, iako se mnogi od njih i dan-danas vode kao nestali.
Srpske vlasti u Bosni su zbog toga uputile oštar protest Unproforu, žaleći se na rad "holandske jedinice", koja je u potpunosti bila upućena u ta krvava dešavanja, držeći se uvek po strani i ništa ne preduzimajući.
Zašto? Zato što je Naser Orić za dve godine uspeo da pod svojom kontrolom drži kompletan život, vojsku i ekonomiju u Srebreničkom okrugu. Čak je postao biološki otac preko 300 dečaka i devojčica, koji su uglavnom dobijali imena Naser ili Alija. Za 3000 do 5000 nemačkih maraka bilo ko je mogao da napusti Srebrenički okrug i kao izbeglica ode za Holandiju. To je tada bila javna tajna. Sve je bilo dobro organizovano uz pomoć raznih Orićevih podanika i pojedinih "lakih dama". Veoma često su se koristili i helikopteri UN, kako bi prebacili Nasera Orića do Tuzle, gde se sastajao sa ostalim vođama Muslimana, pri tom nikad ne obavestivši centralu UN o tim tajnim skupovima.
Ubrzo su ti dogovori rezultirali masovnim masakrima nad srpskim stanovništvom. Naserov vrhovni šef u Sarajevu Alija Izetbegović je sa oduševljenjem slušao stravične priče o tim događajima, i sa svoje četiri supruge, iznova proživljavao svoju mladost.
Međutim, komandanti muslimanskih snaga, uključujući i samog Orića, a nešto kasnije i komanda UN, počeli su 1995. da shvataju da će biti jako teško održati Srebrenički okrug. Zato su odmah započeti pregovori, u kojima je bilo predloženo da se izvrši zamena Srebrenice za Sarajevo-Ilidžu i Hadžiće, koji su tada bili pod srpskom vlašću.
Samo su gramzivi Srbi mogli da prihvate takvu ponudu, ali je zbog strateške pozicije i kompaktne teritorije, cela priča postala odmah vrlo prihvatljiva.
U tom periodu, veza između Orića i Selme funkcionisala je isključivo preko satelitskog telefona. Nastojala je da ga učini ljubomornim. U jednom od razgovora spomenula mu je, onako uzgredno, da poznaje ključne ljude iz "Balkanske duvanske mafije" i da se i sama uključila u taj posao, što je Nasera Orića jako zaintrigiralo. Zapravo, rekao joj je otvoreno da lično želi da se upozna s tim ljudima i da učestvuje u tome: "Treba iskoristiti situaciju, pošto se od ubijanja ne živi. Treba misliti i šta da se radi kad rat prestane." Takođe joj je poručio da joj može isporučiti novac u Zagreb - uz pomoć holandske jedinice.
Rat na Balkanu vodili su šverceri cigara da se obogate
Tokom 1993. i 1994. godine, na teritoriji Balkana su formirani mnogi moćni švercerski ilegalni lobiji, otkriva Joca Amsterdam. Među njima je najjača bila duvanska mafija, ili kako su je nazivali - Balkanska duvanska mafija. Zbog jakih sankcija, koje je trpela u tom periodu, Jugoslavija je postala pogodno tlo za cvetanje svih oblika unosnih ratno-profiterskih poslova.
Čak je i Miloševićeva partija SPS, koja je pod čvrstom kontrolom držala celu zemlju, direktno ušla u taj posao preko pojedinih političara i carinske službe, ministarstva unutrašnjih poslova i tajne službe. Međutim, oni nisu neposredno investirali i učestvovali u distribuciji, bojeći se eventualne kompromitacije, pa je to bio posao koji je organizovala i kontrolisala duvanska mafija. A nju su činili ne samo najveći šverceri sa Balkana, već iz celoga sveta.
Carinsku službu, policiju, domaće banke, i sve ostalo što je bilo potrebno za ovaj posao, mafija je imala na raspolaganju. Prihod od posla se delio tako što je 60 odsto dobijala mafija, a 40 odsto srpska država. Procedura je bila krajnje jednostavna, s obzirom na potpunu podršku vlade.
Cigarete su uglavnom stizale iz evropskih bescarinskih zona u Bugarsku ili Makedoniju - a odatle su kamionima prevožene do krajnje stanice - Srbije. Na carini se roba obično deklarisala kao "sunđeri", ili nešto slično, što nije zahtevalo specijalne provere. Pošto su Bugari i Makedonci, po dogovoru, za svaki kamion dobijali 10 000 dolara, srpska carinska služba je samo izvršavala Miloševićevo naređenje - dočekivala i propuštala obeležene kamione. Od carine do Beograda, kamioni su bili pod obaveznom pratnjom dva policijska đžipa i osam policajaca. U carinskim papirima, kao krajnja destinacija su navedene Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, iako su cigarete obično ostajale u Srbiji. Međutim, papirološki je moralo tako biti naznačeno, da bi izgledalo kao da je tranzitna roba izašla iz Srbije.
Posao je, sa državne strane, vodio zamenik ministra unutrašnjih poslova - general potpukovnik Radovan Stojčić Badža, dok je glavni čovek bio Vanja Bokan, iz Atine.
Svako ko bi pokušao da se neovlašćeno i nepozvano uključi u ovaj jako primamljiv posao, bio je odmah najstrožije kažnjen, cigarete su mu bile na licu mesta oduzete, neki su izvođeni na suđenja, neki fizički maltretirani i ucenjivani, ali je većina po kratkom postupku likvidirana.
Početkom 1995. čak i najstrastveniji nacionalisti su se bili umorili od rata, i svega onoga što je on doneo. Vojni komandanti i političari su u potpunosti izgubili svaku motivaciju za dalju borbu, jer su se u međuvremenu bili poprilično obogatili, i iz opšte bede i nesreće - izvukli sve što su mogli. Interesantno je i da su se Hrvati i Muslimani osećali otprilike isto.
S obzirom da su svi oni bili većinom komunisti pre rata, odrasli u duhu bratstva i jedinstva, lako su se složili da sednu i da počnu da pregovaraju, kako bi se rat što pre okončao i obezbedio trajniji mir u regionu.
I sam Naser Orić bio je samo jedan od njih. Preko svoje ljubavnice Selme, uspeo je da se uključi u posao sa cigaretama, i da kasnije - proda svoj Srebrenički okrug. Samo naivnima, i neiskusnima, moglo se učiniti da se hrabro probio kroz prve srpske borbene redove, pošto je zapravo holandskim helikopterom prebačen u Tuzlu, sa koferima punim novca, gde ga je čekao glavni vođa muslimanske zajednice.
Srpski partneri su prethodno prema njemu ispunili dato obećanje. General Badža (ranije član srpske antiterorističke jedinice, a posle i njen komandant) mu je preko Pala, uz pomoć duvanske mafije, po dogovoru prosledio sumu od pet miliona dolara. Novac mu je već bio prebačen na tajni račun u turskoj republici Severni Kipar.
Naser Orić je insistirao na samo jednom uslovu, a to je da bosanski Srbi, niti Muslimani, nikad ne saznaju šta se u stvari desilo, i da je Srebrenica praktično prodata Srbima.
Iako bosanski Srbi nisu znali šta se iza kulisa događa, postojalo je određeno sadejstvo između srpske vojne obaveštajne službe i holandskog bataljona, kako bi se ispunio najteži deo plana-predaja. Predstavnici UN su u Zagrebu očekivali šta će se desiti, i počeli su da objavljuju kako brutalni Srbi pripremaju napad na holandsku jedinicu. Scenario je unapred bio pripremljen. Srbi će prvi napasti, holandski bataljon će odgovoriti na paljbu, a komanda UN će odmah poslati NATO avione, da iz vazduha podrže holandsku jedinicu i odbrane zaštićenu zonu u Srebrenici.
Ali, desilo se nešto neočekivano. Par ljudi iz holandske vojne obaveštajne službe otišlo je direktno u komandu Potočari, da se vide sa predsednikom Radovanom Karadžićem i njegovim saradnicima. Tom prilikom su i predali brojne dokaze o prljavom vešu, od dana njihovog dolaska, pa sve do kraja. Ali, sklopili su dogovor o povlačenju holandskih trupa iz okruga, da se zaštićena teritorija preda generalu Mladiću, pod uslovom da holandske trupe neće biti diskreditovane. Ubrzo nakon toga, desio se istorijski sastanak između Mladića i Karadžića (Karaman), i predaja okruga ispred televizijskih kamera.
Jedna ljubavna priča donela je Bosni tragediju i nezavisnost
Miloševićeva obaveštajna služba, kaže Joca Amsterdam, specijalizovana za razne tajne operacije - naredila je Arkanu da u Parizu ili Briselu kidnapuje "The Flying Dutch Lady". Damu - po imenu Mejbl Vase Smit- koja je tada bila verenica ambasadora bosanskih Muslimana u UN u Njujorku - Muhameda Šaćirbegovića (Šaćirbeja). Posle je ona postala verenica i supruga holandskog princa Johana Frosoa.
Muhamed Šaćirbegović je sin doktora Mehmeda Šaćirbegovića, još iz mladosti najboljeg prijatelja budućeg predsednika bosanskih Muslimana - Alije Izetbegovića.
Za vreme komunističkog režima u Jugoslaviji, Alija Izetbegović je, početkom osamdesetih, bio uhapšen. Međutim, prilikom policijskih saslušanja, on nije odao svog prijatelja Mehmeda Šaćirbegovića. Mehmed je ubrzo nakon toga emigrirao u Ameriku, gde je svog sina Muhameda iškolovao na najboljim američkim koledžima. Za svog prijatelja Aliju, Mehmed je brinuo i dok je on bio u zatvoru, i svesrdno pomagao njegovoj porodici.
Iako je bigamija u Bosni bila zakonom zabranjena, Alija je još tada imao dve supruge, da bi se, nakon inauguracije za vođu Muslimana, oženio sa još dve.
Pošto su UN, na insistiranje Amerikanaca priznale Bosnu i Hercegovinu, Alija nije zaboravio ranije usluge svoga prijatelja, i velikodušno je njegovog sina postavio za prvog ambasadora BiH u UN, iako je bio bez ikakvog prethodnog iskustva u diplomatiji i politici. U isto vreme, bosanska muslimanska vlada, stavila je depozit od milion dolara u njujoršku City Bank, prebacujući ga iz Islamske banke u Dubaiju.
A samo dva meseca pre priznanja nezavisnosti BiH, Alija Izetbegović i njegov prijatelj Mehmed su otputovali za Kartum, kako bi se sastali sa sudanskim predsednikom, najmoćnijim islamskim fundamentalistom sveta Turabijem, koji ih je lično pozvao da dođu. U isto vreme, i Osama Bin Laden je bio pronašao pouzdano sklonište kod njega. Predsednik Turabi je upoznao Aliju i Bin Ladena, i oni su već tu u Kartumu odmah počeli da kuju planove o stvaranju jedine muslimanske države u srcu Evrope. Alija je od Bina Ladena tada dobio 50 miliona dolara, od kojih su dva miliona odmah poslata za Njujork. Obećana je takođe i pomoć u naoružanju i obučenim svetim Alahovim ratnicima, poznatijim kao avganistanski mudžahedini.
Po povratku iz Kartuma, Alija je odbacio sve evropske mirotvorne misije, kao i poznati Kutiljerov plan za mirno političko rešenje u Bosni. Odlučio se za rat.
Muslimani su odmah počeli da provociraju JNA, formirajući svoje "Zelene beretke" i organizujući u Sarajevu teroristički napad na sasvim nedužno, uglavnom svoje muslimansko stanovništvo, dok je stajalo u redu za hleb. Međutim, uz pomoć CNN-a i reporterke Kristine Amanpur, uspeli su da Srbe okrive za taj divljački masakr i automatski izazovu veoma negativan stav svetske javnosti prema Srbima.
A u isto vreme, ambasador Muhamed Šaćirbegović je u svom govoru u UN, tražio hitnu međunarodnu intervenciju i potpuno uništenje Srba.
Početkom 1993 godine, u vreme velikih muslimanskih poraza, ambasador Šaćirbegović je zagovarao ideju da se muslimanski okruzi, "enklave", stave pod neposrednu zaštitu UN vojnika. Pred televizijskim kamerama, nastupao je teatralno kao očajan čovek, koji se neustrašivo bori za opstanak svog naroda. A zapravo, iza te maske, stajao je njegov pravi motiv - a to je da nekako privuče pažnju izvesne dame koja je onda radila za UN. Prelepa, mlada i šarmantna Mejbl Vase Smitje bila ta u koju se on ludo zaljubio, iako je već bio oženjen i imao ćerku.
Iako pod budnim očima američkog establišmenta, perspektivni mladi diplomata se uopšte nije snebivao da uzima novac iz Osamove fondacije i kupuje skupe poklone svojoj jako privlačnoj i zavodljivoj ljubavnici, za kojom je ludelo bar pola Ujedinjenih nacija. Ali, pošto je već uspeo da se izbori za njenu naklonost, on je još ostrašćenije napadao varvarstvo Srba, koji tobože igraju fudbal sa odsečenim muslimanskim glavama u Bosni.
Holandski bataljon je tada određen da od napada Srba štiti okrug Srebrenicu. Tako su dvadeset četvorogodišnja Holanđanka Mejbl i njen ljubavnik, nekako uspeli da se izbore za istorijske pogodnosti za muslimansku zajednicu u Bosni.
Mata Hari postaje holandska princeza
To je, naravno, strašno uznemirilo i naljutilo vođe Srba u Bosni, kaže Joca Amsterdam. Zato su i potražili pomoć od srpske tajne službe u Beogradu, da, kako zna i ume, Srbe spasi od famozne i neustrašive "Flying Dutch Lady", koja je kasnije postala čak i najveći međunarodno priznati ekspert za Balkan.
Odlučeno je da se odmah kidnapuje prelepa Mejbl, i da se, gangsterskim metodama, dođe do poverljivih informacija o njenim važnim kontaktima u visokim i korumpiranim političkim krugovima, iz kojih se diriguje zaverom protiv Srba, koji su već bili uhvaćeni u klopku.
Iskusni Arkan, i njegovi prijatelji Jusuf Bulić Jusa i Milan Đorđević Bombona, dobili su sa najvišeg mesta zadatak da otputuju u Brisel sa lažnim grčkim pasošima, gde ih je čekala kompletna logistička priprema i ostali parametri (adresa, fotografija), potrebni da se zadatak uspešno izvrši.
Veoma su lako Holanđanku iz visokog društva uspeli da lociraju, i počeli su sa osmatranjem. I dok su čekali naredbu da konačno krenu u akciju - stiglo im je iz Beograda naređenje, da se akcija obustavlja, ali da će im se, u svakom slučaju, njihov trud nadoknaditi. Na osnovu novopristiglih informacija, došlo se očigledno do zaključka da ta otmica može da bude samo kontraproduktivna. A gangsterima, koji su se uzalud trudili i rizikovali, data je adresa jednog srpskog ratnog profitera, koji je radio za tajnu službu neke od evropskih zemalja - da se sami od njega namire. Provalili su mu u kuću i pronašli 50 miliona dolara. Arkan je sebi uzeo polovinu, a drugu polovinu je dao svojim kolegama.
Šaćirbegović je sve češće dolazio u Evropu, kako bi što više bio sa svojom ljubavnicom Mejbl. U međuvremenu, isposlovao je kod Izetbegovića da bude imenovan za bosanskog ministra spoljnih poslova, tako da je vreme uglavnom mogao da provodi u Parizu i Briselu, sa svojom mladom draganom. U nekoliko navrata, putovali su zajedno i u Sarajevo, i na teritorije koje su bile pod muslimanskom zastavom, pa ju je on čak upoznao i sa komandantom Srebrenice Naserom Orićem.
Bosnu 1994. posećuje i sam Bin Laden, dolazeći u inspekciju svojim ratnicima u okolini Zenice, kojih je tada bilo oko 2800. Ponovo se sreo sa Alijom, koji ga je danima zabavljao. Čak se navodi i da mu je u jednom trenutku, doveo dve srpske devojčice od 13 i 14 godina, koje su bile nasilno odvedene od svojih roditelja, i služile su Muslimanima u haremu za zabavu i razonodu.
Alija Izetbegović je tada Osami Bin Ladenu i njegovim bliskim saradnicima dao bosansko državljanstvo.
Možda u nedostatku vere ili loše sreće, holandski bataljon u Srebrenici je ubrzo posle toga Muslimane ostavio na milost i nemilost Srbima. Gotovo istovremeno, i prelepa Majbl je napustila Muhameda, koji je taj iznenadni raskid doživeo veoma teško, što je odmah primetio i brižni Alija. Kritikovao je Šaćirbeja i kudio ga kako je loš Musliman, ali mu je, zbog prijateljstva sa njegovim ocem, odmah sve oprostio. Muhamed, koji je imao i američko državljanstvo, napustio je onda Sarajevo i vratio se svojoj supruzi Suzani, koja se razočarana zbog muževljevog neverstva u međuvremenu ugojila čak 30 kilograma. A potom je, zbog očiglednih prevara i malverzacija, sarajevski sud za njim izdao međunarodnu poternicu. Ali, pošto Amerika već ne izručuje svoje građane, sudilo mu se u odsustvu a među svedocima je bila čak i Mejbl, srca kamenoga, iako je jadni Muhamed Šaćirbegović, i proneverio i pokrao državne pare samo da bi se njoj umilio, i pokušao da je impresionira raznim skupim poklonima i izlascima u najskuplje i najluksuznije svetske restorane.
Više je on nije ni zanimao, pošto se već bila zarekla da će, posle svega, uskoro postati holandska princeza.
Dolazila je čak i u Beograd, pokušavajući da se nekako približi demokratskim zaverenicima protiv Miloševića. Naročito joj je za oko bio zapao dr Zoran Đinđić i bila je spremna da se zbog njega odrekne perspektive holandske princeze i supruge kraljičinog sina. Međutim, Đinđić nije bio uopšte naivan, da bi olako podlegao šarmu i čarima najuspešnije Mate Hari našeg doba. Razočarana, vratila se u Holandiju i postala princeza. Život je ponekad zaista bajka!
Za koga je radio Joca Amsterdam
Sreten Jocić nije mogao da sedi besposlen čak ni u zatvoru. Dobrodušno je, tako, pomagao da se oslobode neki holandski taoci, koje su negde u Iraku oteli Kurdi. Nije uopšte krio da za njega ništa nije nemoguće bilo gde u svetu. Svuda ima svoje ljude ili bar poslovne partnere koji ga poštuju.
Optuživali su ga da je daljinskim upravljačem iz zatvorske ćelije presudio bugarskom narko bosu Milču Bonevu, zvanom Baj Mile (u prevodu Mile Baksuz), koji je 30. jula ove godine ubijen u Sofiji, zajedno sa petoricom telohranitelja. Jedan metak ispaljen je u njegov dijamantski zlatni sat, što je simbolično značilo ne samo da je njegovo vreme isteklo, već i da se rukom mašio i tamo gde nije njegovo. Naime, taj bivši komandos bugarske tajne policije, koji se bavio iznudama i egzekucijama po narudžbini, nije izvršio zadatak i sprečio izručenje Joce Amsterdama u Holandiju, za šta je od jednog Jocinog prijatelja naplatio tri miliona dolara.
Na teret utamničenom Sretenu Jociću stavljan je i pokušaj atentata na Kosa Ploja, holandskog kraljevskog tužioca.
Međutim, polako su pred holandskim sudovima padali razni monstruozni dokazi protiv njega, pa je, usled nedostatka dokaza, odlučeno da na kraju, bude izručen u Srbiju, gde je 1995. optužen kao naručilac ubistva izvesnog lokalnog kriminalca, poznatog po nadimku Goksi Bombaš. Međutim, direktni izvršioci, dvojica bivših policajaca iz Krajine, posle su u žalbi najvišoj sudskoj instanci otkrili da su onda bili prinuđeni da ga lažno terete po izričitom nalogu Radovana Stojčića Badže, kome Joca Amsterdam nije hteo da plaća državni, ili lični, reket na prihode koje je na Zapadu ostvarivao od prodaje droge. A možda je to imalo neke veze i sa tada jako aktuelnim rivalitetom između srpske javne i tajne policije.
Uglavnom, procurelo je u javnost samo da je prilikom hapšenja Sretena Jocića u Sofiji, kod njega pronađena legitimacija Državne bezbednosti Srbije - istekla dve godine ranije - 2000.
Legenda kaže da je toj tajnoj organizaciji, isključivo iz patriotskih pobuda dugo činio najrazličitije usluge. Od onih najbezazlenijih, kao što je bilo prebacivanje bundi Lidije Mrkele-Vukićević iz Holandije u Beograd, pa do rešavanja ozbiljnih državnih pitanja.
Nije kao Arkan stalno žudeo za slavom, i isključivo radio sa ekipom iz mladosti, Bombonom i Koletom, pripisujući svojim patriotskim zaslugama često i akcije nekih svojih prijatelja. Joca Amsterdam je ostao vuk samotnjak, solista, koji je uvek gledao isključivo svoja posla.
A kad su neki prijatelji iz tajne policije pokušavali da mu se dodvore pohvalama da je jedan od retkih Srba, koji je zaista uspeo da se probije u najvišu svetsku elitu, makar u trgovini belim praškom, znao je i da im odbrusi:
- Šta je to novo? Ja sam vam samo obećao da drogu nikad neću da prodajem u Srbiji i toga se držim. Nisam ja kao vaše jajare, i piljarice ili poslastičarke! Moj posao je moja briga i to se vas zaista ne tiče!
Poznanici iz Amsterdama pamte njegovu neuobičajenu hladnokrvnost i neustrašivost. I kad su njegove fotografije bile na poternicama, i kada su ga u stopu pratile na hiljade holandskih policajaca, pod nadzorom američke DEA, sasvim slobodno se prkosno šetao po gradu, i sa suprugom svaki dan odlazio na pijacu. Umesto heklera, bio je naoružan kesama sa povrćem, po čemu se uopšte nije razlikovao od bilo kog stanovnika Amsterdama.
Nije se mnogo nadao u konspiraciju, pa je u ribarnici znao da posavetuje zemljake, koji su se tu slučajno zadesili:
- Uzmi obavezno garnele sa Terselinga! Dobri su! I ne zaboravi sos od celera. Tako je mnogo ukusnije!
|
