Skripta iz narodne književnosti

---

Click here: Ženidba bega ljubovića

---

Ekselencija Vladimir Radulović, ministar — savjetnik pri istoj ambasadi Predrag Stamatović i druga sekretarica ambasade Milena Šofranac. Guslanje učio od oca Mustafe Čudni su životni putevi Faka Ličine; kada mu je bilo šest mjeseci — roditelji su odlučili da se razvedu. Te svoje dileme on opisuje u svojoj poslanici Peku Pavloviću, koja je objavljena tek 1971.

I sandžačke krajišnice obiluju ponavljanjem opštih mjesta, opisima junaka i njihovih konja odjeće, oružja i opreme , opisima predjela i mejdana, tako da su u umjetničkom smislu to najdovršeniji segmenti pjesme, dok samo odabrani pjevači unose u njih nove riječi i slike, nova poređenja i stilsko-jezičke obrte, i to najčešće u trenutku izvođenja i nadahnuća, ponesenošću epskom snagom koja ispunjava pjevača pred mnoštvom slušalaca koji gutaju svaku njegovu riječ. Ta slika izdvajanja Marka Miljanova Popovića nad svijem Crnogorcima dovršavana je uzdizanjem njegovog otpora kralju Nikoli. Poče palit', sav se pomamio, Kao da mu tko otca ubio. Treća verzija koju sam zabilježio od Rustema Muminovića iz Plava je nešto kraća, ali je kompoziciono preglednija i bolja, mada i ona sadrži dosta istovjetnih stihova iz pomenute dvije pjesme, ličnosti i mjesto događanja radnje.

Ženidba - Opet oni o neviri rade, oko Sinja meterize grade.

Projekat Rastko - Cetinje Crna Gora od kraja XV veka do 1914. Korigovana i lektorisana verzija sa nekadašnjeg sajta Ministarstva za Srbe van Srbije Mala srpska biblioteka Prvi deo Sa dolaskom Turaka u Zetu, Brda i Primorje krajem 15. Prve pojave islamizacije i turčenja uticale su na stvaranje novog feudalnog sloja. Jačanje vlaških katuna, patrijarhalne kulture i posrbljavanje dela Vlaha i Arbanasa, pogodovalo je konstituisanju plemena i osobenom plemenskom načinu života, koji će se zadržati vekovima. Turci su oblast Đurađa Crnojevića za koju se odomaćilo ime Crna Gora priključili skadarskom sandžakbegu, koji je upravljao preko svog subaše vojvode , čije je sedište bilo u Žabljaku Zeta. Turske vojne posade nalazile su se još u Podgorici i Medunu. Sa ova tri mesta oni su uspešno kontrolisali dolinu Zete i Morače, kao i Brda. Cela Crna Gora bila je pod jurisdikcijom kadije. Tada je podeljena na sedam nahija Žuta, Malonšići, Pješivci, Cetinje, Rijeka i Crmnica. Imena ovih nahija nalaze se u defteru iz 1523. Tada su izmenjene i obaveze naroda prema turskoj, centralnoj vlasti. To je značilo da svaka kuća tada ih je bilo 3. Od ovih obaveza bili su oslobođeni muselemi knezovi , ali su bili odgovorni za prikupljanje dažbina. Gradovi Kotor i Budva plaćali su carine direktno sultanu. Sandžakbeg Skenderbeg, osim prihoda od filurije, imao je i drugih, tako da mu je 1523. Ovim promenama ukinuta su i dva hrišćanska spahiluka i jedan - kadije, tako da su seljaci postali slobodni, nezavisni od spahija. Posle smrti Skenderbega, Crna Gora je ponovo priključena Skadarskom, pa potom Dukađinskom i kratko vreme Hercegovačkom sandžaku. Ove promene izgleda da su bile prouzrokovane nezadovoljstvom centralne turske vlasti sa uspesima u prikupljanju poreza. U drugoj polovini 16. Oni su počeli da zauzimaju i prisvajaju zemljišta i ribolovišta. U tome nisu prezali ni od manastirskih imanja, bilo da su oduzimali posede bilo da su nametali plaćanje desetine. Takva situacija primorala je kaluđere Komskog i Vranjinskog manastira da se žale sultanu u Carigradu. U Crnoj Gori 1570. Prema jednom drugom izvoru iz 1614. Pod Crnom Gorom tada se podrazumevalo pet nahija: Katuni, Pješivci, Rijeka, Lješkopolje i Crmnica. Upoređivanjem teritorije i broja kuća s početka 16. Počeci sukoba u crnogorskom društvu, javili su se jačanjem Srpske pravoslavne crkve, turskog feudalnog sloja i stvaranjem domaćeg glavarskog sloja. Crkva je čuvala izvesno teritorijalno jedinstvo Crne Gore, negovala svest o srpskoj državi i nemanjićkoj epohi. Centar je bio Cetinjski manastir ekonomski i najmoćniji , a uticaji manastira Morače bili su jaki u Brdima. Najčešći uzrok sukoba bilo je odvijanje ne samo u Crnoj Gori stanovništva da plaća dažbine. Ono je i prouzrokovalo prve oružane sukobe, a delimično i hajdučiju, koja će postati privredna grana. Vlast je realno sagledavala ekonomsku slabost oblasti, a sama nije imala nikakve troškove za vlastito funkcionisanje na tom području. Između vlasti i porodičnih starešina filirdžija , stajali su samo domaći ljudi-knezovi muselemi. Ne zna se tačno kada, da li krajem 16. Utvrđeno je bilo da je harač moglo kupiti samo lice, koje je sultan odredio, a ostali carski činovnici, bez odobrenja sultana, nisu imali pravo da se kreću po Crnoj Gori. Obaveza Crnogoraca bila je da idu u vojsku, i van svoje zemlje, ako ih pozove sultan. Autonomija Crne Gore ogledala se i u postojanju samoupravnih organa: 1. Odlučujući uticaj na zboru, imali su vladika najviši crkveni velikodostojnik i knezovi. Nevolje po Crnu Goru i Crnogorce uglavnom nisu proizilazile iz utvrđenog statusa ili postupaka centralne turske vlasti, već od okolnih islamskih feudalaca i njihove neprestane težnje da prisvoje određene posede čitlučenje. U ovom stalnom sukobu, lokalna turska vlast redovno se koristila neslogom Crnogoraca i njihovim rđavim odnosima sa brdskim i hercegovačkim plemenima. Tako je bilo i 1634. Odbijanje Crnogoraca da daju harač nagnalo je skadarskog sandžakbega, septembra 1645. Ujedinjeni Crnogorci i Grbljani snažno su se oduprli, ali su u aprilu sledeće godine, sa novim sandžakbegom normalizovali odnose. Vremenom, kao bitan činilac u političkim zbivanjima u Crnoj Gori javlja se Mletačka Republika. Prvi dodiri, verovatno su se zbili u primorskim gradovima trgovima soli i oblasti Paštrovića, koji su priznavali mletačku vlast. Na početku Kandijskog rata 1646-1647. Uz njihovu pomoć, mletačka vojska zauzela je Cetinje. Taj uspeh bio je beznačajan, jer su Turci već krajem avgusta 1649. Posledice Kandijskog rata, uglavnom, nisu bile nepovoljne po Crnogorce, jer turska vlast ničim nije poremetila dotadašnju stvarnu autonomiju. Međutim, ono što je bilo nepovoljno, i to će imati dalekosežne posledice, bilo je učvršćivanje turskog feudalizma u plodnim, ravničarskim predelima Crne Gore. Plemensko uređenje Nastanak plemena tekao je sporo, a počivao je na krvnom srodstvu. Ono je bilo najvažnije za konstituisanje bratstava, koja sačinjavaju pleme. Bratstva su mogla biti i različitog porekla, a usmena tradicija izgradila je svest o poreklu od jednog pretka. Drugi činilac bio je privredno-geografski, tako da je svako pleme imalo svoju teritoriju, koja je bila tačno ograničena i neprikosnovena, a branjena je, ako je trebalo i oružanom silom. Broj knežina krajem 17. Bratstvo su sačinjavali rodovi, a rodove kuće. Svaki član kuće, roda bio je ravnopravan sa svim ostalim članovima. Ta rodovska demokratija prenesena je bila i na nivo plemena. Zborovi skupštine odlučivali su o svim bitnim pitanjima života plemena. Izvršni organ bilo je veće plemenskih glavara, koje su činili knez, glavari bratstva i ponekad, ugledniji domaćini. Najuticajniji glavari bili su iz najjačih bratstava. Na čelu plemenske vojske, obično je stajao knez vojvoda , a svi saplemenici bili su vojnici. Bitna karakteristika svih plemenskih društava, pa i našeg u Crnoj Gori, Brdima i Hercegovini, bila su česta plemenska sukobljavanja. Uzroci ovih ratova bili su krvna osveta, prisvajanje, ili korišćenje pašnjaka i voda. Siromašna zemlja i nerazvijena privreda prouzrokovali su osobenu pojavu, koja se zove četovanje. Čete i pojedinci preduzimali su pohode i na tuđe teritorije, upade na tuđa imanja i prepade na trgovačke karavane radi pljačke. Tako se ovaj oblik rata četovanje pretvarao u privrednu granu i to je normalno izazivalo reakciju turske države, koja je preduzimala kaznene vojne pohode. Razmah i dugotrajno četovanje razvili su shvatanje kod Crnogoraca da je četovanje junačko delo, da je, u stvari, borba za slobodu i nezavisnost, te da je za ratnika rad nedostojan. Sve ovo je imalo odraza i na narodnu pesmu i, uopšte, usmenu tradiciju, koja je znatno uticala na oblikovanje svesti potonjih naraštaja. Stvarnost u Crnoj Gori obeležavala su i slaba javna bezbednost i opšta pravna nesigurnost. Sporove, bilo kog karaktera, rešavali su bratstvenički ili plemenski saveti ili skupštine, na osnovu običajnog prava, ali je problem bio u izvršenju presuda. Najteža kazna bilo je proterivanje iz plemena i oduzimanje imovine. Krvna osveta, ponajviše je remetila međuplemensku slogu, ali ne do te mere da je nadjačavala opštecrnogorski interes i svest o jednorodnoj zajednici, koja je bila učvršćena verom, jezikom, tradicijom i zajedničkom borbom. Jaku integrativnu ulogu igrala je Pravoslavna crkva, Cetinjska mitropolija, na čelu sa vladikom, koja je sačuvala svest o srpskoj nemanjićkoj državi. Na samom početku 18. Inicijator je bio vladika hirotonisan od strane patrijarha Arsenija III Čarnojevića 17000. Sam događaj bio je izrazito lokalnog karaktera zbio se u plemenu Ćeklići , ali istorijski gledano to je bio početak procesa koji će trajati kroz ceo 18. Prvi sukobi s Turskom Početak 18. Bilo je to uspostavljanje prvih dodira sa pravoslavnom Rusijom. Počelo je pozivom ruskog cara Petra Velikog 1710. Zatim je usledio dolazak ruskih emisara pukovnika Mihajla Miloradovića i kapetana Ivana Lukačevića u Crnu Goru u leto 1711. Borba u kojoj su učestvovala crnogorska, brdska i hercegovačka plemena, poprimila je, do tada, neviđene razmere. Bili su napadnuti ali ne i osvojeni Nikšić, Spuž i Gacko. Susedi, dve republike, Dubrovačka i Mletačka, nisu pomogli ratujuća srpska plemena, već, naprotiv, izigravajući neutralnost, sprečavali su ih u snabdevanju ratnim materijalom. Dalji razvoj događaja, te iste 1711. Kaznenu ekspediciju, sultan je poverio Ahmed-paši. Ova pašina premoćna vojska po mletačkim izvorima 20. Vladika Danilo i pukovnik Miloradović sa oko 500 ljudi, povukli su se u Hercegovinu, a Ahmed-paša je poharao Cetinjski manastir i iznudio pokornost nekih plemena. Pošto nije bilo uslova za opstanak brojnije turske vojne posade na Cetinju i u Crnoj Gori, to se i ova Ahmed-pašina vojska povukla, a Crnogorci su nastavili sa svojim četovanjem. To je, ponovo, nagnalo Portu da organizuje novi kazneni pohod. Po mletačkim izvorima, Ćuprilićeva vojska brojala je 30. Ovaj pohod ostao je upamćen po svojoj nemilosrdnosti, razaranju i pustošenju, koja ni kasnije nisu premešena. Otpor Crnogoraca, ma koliko bio žilav i junački, nije imao pozitivnih posledica; vladika Danilo je uspeo da se blagovremeno evakuiše i otputuje u Rusiju, a oko 2. Ovakav razvoj događaja nije vodio ka miru. Naprotiv, mletačko odbijanje da izruče crnogorske izbeglice, Turska je pretvorila u povod za rat, koga je objavila 10. Novi crnogorsko-mletački savez nije uspeo ni na diplomatskom ni na bojnom polju da preokrene situaciju tokom 1715. Druga pogodnost za Crnu Goru bila je stupanje Austrije u rat. Krajnji smisao svoje borbe protiv Turske, Crnogorci su videli u konačnom oslobođenju od njene vrhovne vlasti, pa su, u tom cilju, bili spremni da Turskoj pretpostave mletačku vlast. Crnogorska glavarska delegacija je 23. Smisao predloga svodio se na unutrašnju samoupravu i crkvenu samostalnost, zatim, bile su planirane plate i penzije glavarima, i razume se, vojna i materijalna pomoć. Mletački senat je prihvatio predlog, ne sagledavajući stanje de facto. Novi saveznici preduzeli su i određene borbene operacije napadi na Bar i Ulcinj , ali bez pozitivnih rezultata. Nezavisno od pravnog stanja stvorenog ugovorom Crne Gore i Venecije, rat je završen potpisivanjem mira u Požarevcu 21. U tom momentu, Crnu Goru su činile sledeće nahije: Katunska, Pješivačka, Riječka, Lješanska i Crmnička. Smatra se da se u 18. Turska dominacija ogledala se u držanju gradova Bar, Podgorica, žabljak, Spuž i haraču, koji je skadarski paša, ako je trebalo, i silom prikupljao. Stvarno slobodna i van turske kontrole, bila je jedino Katunska nahija. U cilju učvršćenja svoje vlasti i lakšeg preduzimanja kaznenih pohoda, Turci su utvrdili liniju Skadar-Gacko, sa jakim uporišnim tačkama u Spužu, Nikšiću i Trebinju, gde su držali stalne vojne posade garnizone. Požarevački mir, bez obzira što je i de facto i de iure poništio protektorat Venecije nad Crnom Gorom, narodu je dobro došao da se oporavi od Ćuprilićeva pohoda. Mirno stanje trajalo je sve do 1736. Ovakav razvoj događaja, odgovarao je i Mletačkoj Republici, kojoj nije bilo do novih sukoba s Turskom. To ne znači da su Mleci Crnu Goru izbrisali iz svoje interesne sfere. Naprotiv, svesni svoje slabosti, u poređenju sa Rusijom i Austrijom, oni su nastojali da svoj upliv održe i pojačaju novcem, koga su davali pojedinim glavarima. Pod mletačkim uticajem, bio je i vladika Sava, naslednik i sinovac vladike Danila, ali izvesno vreme, jer je ustupio mesto svom prodornom rođaku Vasiliju Petroviću. Tako je, suprotno dotadašnjoj praksi, vladičanska funkcija postala nasledna u kući Petrovića. Vladika Danilo umro je 1735. Tokom ovog rata, osim ograničenog četovanja, Crnogorci su bili mirni. Ni Beogradski mir 1739 ustanovljen između ratujućih strana, nije doveo do promena u Crnoj Gori. Oslonac na Rusiju Unutrašnja situacija u Crnoj Gori i očigledno izmenjen odnos snaga između hrišćanskih sila Rusija i Austrija i Turske, prouzrokovali su spoljnopolitičku inicijativu Crne Gore. Prvo je vladika Sava 1742 otputovao u Rusiju po novčanu pomoć, koju je i dobio, a zatim je Vasilije, vladičin rođak, samoinicijativno otišao 1744 u Veneciju. Zbog ovoga je nastao spor među rođacima, ali po izmirenju, Vasilije je, kao arhimandrit postao Savin pomoćnik. Vasilija je u Beogradu 1750. Posle ovoga čina, Vasilije je otišao u Beč, gde je, opet samoinicijativno, nudio carici Mariji Tereziji protektorat nad Crnom Gorom. U Beču ovo nisu ozbiljno shvatili. Ali, Vasilije nije mirovao; godine 1752. Od svega toga nije bilo ništa, ali to nije sasvim obeshrabrilo Vasilija. Sledeći svoje planove, ideje i vizije napisao je Istoriju o Černoj Gori u kojoj nije dovoljno obratio pažnju na istorijske činjenice, tako da je ona poprimila karakter istorijsko političkog memoara. Uostalom, autor je i mislio politički i težio da proizvede neposredne političke efekte. Vrativši se iz Rusije sa 5. Odbijanje da se plati harač i četovanje, opet su bili povod za turski kazneni pohod. Pohod je počeo krajem novembra 1756. Otpor Crnogoraca pod komandom guvernadura Stanislava Radonjića bio je žilav, ali nedovoljan da spreči turski prodor do Čeva. Usled kiša, Turci su odustali od pohoda na Cetinje, što je u Crnoj Gori usmena tradicija protumačila kao svoju veliku pobedu. Sledeće godine, sklopljeno je primirje, po kome su se Crnogorci obavezali da će platiti harač i da će prestati s četovanjem. Vladika Vasilije, koji je pred turski pohod pobegao u Mletke, pisao je grofu Bestužev-Rjuminu o turskom napadu i molio rusku caricu Jelisavetu Petrovnu da se zauzme kod Porte i mletačke sinjorije za Crnu Goru. Nemirni duh vladike Vasilija, a i težnja da izradi što veću pomoć, doveli su ga drugi put u Rusiju. Stigao je krajem zime 1758. Opet je razvio veliku aktivnost, a svojim fantastičnim predlozima da ruski dvor godišnje daje Crnoj Gori 50. Na kompromitaciji vladike Vasilija u Rusiji su radili, ni manje ni više do članovi njegove pratnje, monah Teodosije Mrkojević i major Šarović. Sve to pojačalo je nepoverenje ruskog dvora, što se odrazilo i na novčanoj pomoći, koja je Vasiliju data 1. Sinod dodao je još 1. Nepoverenje se videlo i u tome što je zajedno s Vasilijem u Crnu Goru upućen pukovnik Pučkov, kome je naloženo da Crnogorcima razdeli 15. Za Vasilija, u izveštaju, nije bilo lepe reči, dok se za vladiku Savu i našla po koja. Kako je sve ovo delovalo na Vasilija, ne zna se, ali se zna da je promenio i svoje ponašanje: poveo je miroljubivu politiku, savetovao da se plaća harač i predao se radu u cilju podizanja ekonomskog stanja Cetinjskog manastira. Ovde je ponovo razvio svoju aktivnost; molio je novac i protektorat Rusije nad Crnom Gorom. Od svega toga, nije bilo ništa, a sam Vasilije nenadno je umro marta 1766. Vasilijeva politika oslonca na Rusiju ostavila je trajne posledice; njome je ponajviše razvijeno i učvršćeno rusofilstvo kod crnogorskog čoveka, što će bitno i neprestano određivati i unutrašnju i spoljnopolitičku orijentaciju Crne Gore. Neposredna novčana pomoć koju je Vasilije dobio od ruskog dvora najviše je koristila Cetinjskom manastiru, koji je sa materijalnim bogaćenjem postao svetilište svih pravoslavnih iz Crne Gore, Brda i Boke. Vladike su formalno bile samo duhovni poglavari Cetinjske mitropolije, a stvarno su igrali najznačajniju političku ulogu. Drugi deo U politička maštanja crnogorskog čoveka, obuzetog nemanjićkom slavom, srpskim carstvom lako se uklapalo veliko pravoslavno carstvo - Rusija, uz čiju će pomoć biti ostvaren srpski san. U ovome leži samo deo odgovora, kako je jednom neznancu pošlo za rukom da predstavljajući se kao ruski car Petar III muž tadašnje carice Katarine II , zavlada Crnom Gorom. Taj čovek, čije se poreklo ni danas ne zna, lažni car Šćepan Mali u mletačkim izvorima Stefanino Piccolo , došao je u Crnu Goru u momentu njenog velikog unutrašnjeg rastrojstva: četovanja su učestala, a plemenska anarhija i pravna nesigurnost poprimile su neviđene razmere. Šćepanov rafinirani nastup, kao ruskog cara, u jesen 1767. Poslanik je odgovorio da se radi o običnoj varalici i samozvancu. Ovo pismo vladika je umnožio i razaslao u nahije. Time je nastao sukob iz koga je Šćepan izašao kao pobednik, pa je čak nekoliko nedelja držao vladiku u zatvoru. Šćepanova pojava u Crnoj Gori uznemirila je Portu, ruski dvor i Mletke. Iz njihovog odnosa prema samozvancu da se naslutiti i stepen zainteresovanosti za Crnu Goru, a s druge strane, indikativni su metodi s kojima se želelo ukloniti lažnog cara: Mleci su odmah rešenje videli u trovanju nagrada 200 cekina , a ruska carica Katarina II poslala je specijalnog emisara, koji je dobio zadatak da ubedi Crnogorce da proteraju varalicu. Nevolja je dolazila ne samo po Šćepana sa strane Turske, jer je ona preduzela vojnu intervenciju. Pod komandom bosanskog vezira Osman-paše, turska vojska je glavni udar izvela od Nikšića. Crnogorska vojska, oko 2. Premoćna turska vojska je vrlo brzo odnela pobedu, a Šćepan se spasao bekstvom. U nastavku intervencije, Turci su poharali naročito Crmnicu i Bjelopavliće. Isto su uradili i Mlečani sa svojim podanicima u Mainama, Poborima i Brajićima, gde je lažni car bio osobito omiljen. Od daljeg stradanja Crnu goru je spasao novi rat Rusije protiv Turske. Ovaj rat stavio je crnogorska i brdska plemena pred nova iskušenja, jer je ruska carica Katarina II pozvala sve balkanske hrišćane u rat, a u Crnu Goru poslala emisara kneza J. Kneževa misija nije uspela: Crnogorci nisu krenuli u rat, a ni Šćepan Mali nije udaljen iz Crne Gore. Ovakav razvoj događaja okrnjio je Šćepanov ugled u narodu. S druge strane, ni susedne države više nisu pokazivale ranije interesovanje za njega, što mu je omogućilo mirno petogodišnje upravljanje. Stradao je od ruke svog sluge septembra 1773 , koga je platio skadarski paša. Osnovna karakteristika Šćepanove vladavine ogleda se u počecima izgradnje civilne vlasti. Rigoroznim kaznenim merama obuzdao je krvnu osvetu, pljačku i plemensku anarhiju. Na žalost, sve je to kratko trajalo; posle Šćepanove smrti, povratilo se staro stanje. Nesloga, karakteristična za plemenska društva, u Crnoj Gori bila je pojačana surevnjivošću između porodice Petrovića, koja je davala vladike i guvernadurske porodice Radonjića. Čim je nestalo Šćepana Malog borba za prevlast izbila je u prvi plan. Obe strane nastojale su da pridobiju naklonost ruskog dvora. Prvo je guvernadur Jovan Radonjić avgusta 1775. Skoro istovremeno, vladika Sava i njegov rođak, mladi i daroviti arhimandrit Petar Petrović smislili su da bi za njih bilo najbolje da Petar poseti Petrograd. U toj nameri, u strogoj tajnosti, Petar je došao u Beč, ali dalje ne. Izgleda da ni njemu, a ni guvernaduru, nije pošlo za rukom da pojedinačno budu primljeni na ruski dvor. Stoga su zajedno, u dogovoru sa glavarima, formirali delegaciju 1777. Petrović i serdar Ivan Petrović boravili su u Petrogradu šest meseci. Za sve to vreme, carica ih nije primila, tako da su se razočarani vratili u Crnu Goru. Od ovog momenta, pa narednih dvadeset godina, odnosi sa Rusijom bili su veoma hladni. U tom vremenu, crnogorsko vođstvo pokušavalo je da stupi u bliže, savezničke odnose sa Austrijom. U Beču su svi crnogorski predlozi, pa i onaj o protektoratu Austrije nad Crnom Gorom, dočekani negativno. U ovakvim nepovoljnim okolnostima, na Crnu Goru se sručila nova nevolja: mladi skadarski gospodar Mahmud-paša od roda Bušatlija smatrali su se Crnojevićima , juna 1785. Paša je i vojnički i diplomatski dobro pripremio kaznenu ekspediciju. Lako je savladao otpor, zauzeo i popalio Cetinje, manastir i oko stotinu kuća, a potom, u nastavku pohoda, poharao i pobio Paštroviće. Pomoći nije bilo niotkuda. Naprotiv, Mlečani su blokirali Kotor i tako Crnogorcima onemogućili snabdevanje. Razvoj odnosa na relaciji Osmansko Carstvo - Rusija - Austrija krajem 18. Godine 1788, kada je počeo novi rat, i Rusija i Austrija uputile su emisare u Crnu Goru, s ciljem da je privuku na svoju stranu. Svi njihovi pokušaji su propali, tako da je crnogorsko angažovanje u ovom ratu bilo neznatno i defanzivno. No, bez obzira na to, Turska je po sklapanju mira Svištov 1791; Jaš 1792 , počela da priprema novi kazneni pohod, a povod je, opet, bilo odbijanje nekih plemena da plate harač. Za turskog egzekutora, opet je određen Mahmud-paša. Ali, ovoga puta, ratna sreća nije bila na pašinoj strani: 11. No, to ga nije sprečilo da ne preduzme novi napad. Odsudna bitka desila se na Krusima 22. Crnogorska vojska, pod komandom vladike Petra I i guvernadura J. Radonjića, odnela je sjajnu pobedu. U boju je poginuo i sam Mahmud-paša. Obe ove pobede, pored neposrednog oslobodilačkog efekta, znatno su pojačale svest o neophodnosti jedinstva Crnogoraca i Brđana, a vladici Petru I podigle ugled i učvrstile autoritet. Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi izazvali su promene i potrese, koje su i Crnu Goru stavile pred nova iskušenja. Prva promena bila je propast Mletačke Republike, crnogorskog suseda, sumnjivog saveznika. Nestanak mletačke države, ponukao je vladiku Petra I da sa svojim Crnogorcima zauzme Maine, Pobore, Brajiće i grad Budvu. Ali, na kratko; mirom u Kompoformiju oktobar 1797 , Francuska je priznala pravo Austriji da okupira Boku Kotorsku. Od ovog momenta Boka postaje jabuka razdora u crnogorsko-austrijskim odnosima. Na iseku dvadeset godina nepovoljnih odnosa sa Rusijom, vladika Petar I, težeći poboljšanju celokupnog stanja Crne Gore, obratio se ruskom dvoru za pomoć. Uz molbu za novčanu pomoć, vladika je predložio državno uređenje Crne Gore, koje bi finansirala Rusija. Predviđala se skupština, vlada praviteljstvo , kao izvršni organ, zatim zaštita ruskog cara, a ruska vojska u Crnoj Gori bila bi čuvar novog poretka. Ruski car Pavle odredio je samo novčanu pomoć; Cetinjski manastir dobio je posle 20 godina 4. Prvih dana januara 1799. Ovakav razvoj događaja mogao bi navesti na zaključak da su se crnogorsko-ruski odnosi normalizovali. Međutim, činjenica da je vladika Petar I održavao veze sa Francuskom motivisala je novog ruskog cara Aleksandra I da povede politiku eliminisanja vladike. Taj zadatak poveren je general-lajtnantu, grofu Marku Iveliću rodom iz Risna. Snabdeven sa tri značajna dokumenta carska gramata, gramata Sinoda Ruske pravoslavne crkve i lično carevo pismo , Ivelić je došao u Kotor početkom 1804. U sva tri dokumenta, kritikovan je i napadan vladika Petar I kao svetovni i duhovni poglavar. Te preteranosti, a i netačnosti, kao i Ivelićevo rovarenje i ogovaranje, nisu urodili plodom. Rešenje je nađeno tako što je poslat Aleksandar Josifovič Mazurevski za ruskog konzula u Austriji, a u Kotor je došao, avgusta 1804. Stabilan vladičin položaj u Crnoj Gori s jedne, i nemogućnost da se prizna careva greška, s druge strane, sukob su gurali prema kompromisu. On je nađen tako što je sve svaljeno na vladičinog sekretara opata Franciska Dolčija de Vickovića. On je osuđen na smrt, pa pomilovan, a na nerazjašnjen način, ubrzo je umro u zatvoru. Ovakav razvoj kao da je odgovarao ruskom caru, jer je početkom 1805. Napoleonove bitke i pobede imale su odraza i na Crnu Goru. Posle poraza kod Austerlica, Austrija se obavezala da će Francuskoj prepustiti Dalmaciju i Boku Kotorsku. Protiv ovoga bili su i Crnogorci i Bokelji, a uz sebe imali su i Ruse, koji su sa nekoliko brodova doplovili u Boku. Svi zajedno zauzeli su Konavle i Cavtat, te opseli Dubrovnik, u kome su bili Francuzi. Rat i na ovim prostorima završen je mirom u Tilzitu jul 1807 , po kome je Boka Kotorska pripala Francuskoj. Odnosi Crne Gore sa novim susedom, dojučerašnjim ratnim protivnikom, nisu bili dobri. Bilo je dosta manjih prekršaja s obe strane, koji nisu dozvoljavali poboljšanje. Otišlo se dotle da su Francuzi napravili plan napada na Crnu Goru 1811. U ovaj duel umešali su se i Englezi sa svojom flotom u Jadranskom moru. Englezi su vladici Petru I odmah saopštili da sve što rade, rade u savezu sa Rusijom. Napravljen je novi savez i započeta su borbena dejstva; Francuzi su poraženi i saterani u Kotor. To je osokolilo vladiku da energično krene na prisajedinjenje Boke Crnoj Gori. U tom cilju, poslao je svog čoveka ruskom caru da izradi saglasnost. S druge strane, katolički stanovnici Boke poslali su svog emisara u Beč da austrijskom caru saopšti njihovu želju da Boka postane deo njegove carevine. Tako je i bilo: mirovnim ugovorom u Parizu 30. Ustanak u Srbiji 1804. Vladika Petar I bio je u delikatnom položaju; njegovo crnogorsko učešće u borbama protiv Turaka, očekivali su i Srbi u Srbiji i u Hercegovini. Na promenu vladičinog držanja uticalo je stupanje Rusije u rat protiv Turske; zajedno sa hercegovačkim Srbima, napadnuti su Turci u Nikšiću i Klobuku, ali - pretrpljen je poraz. Do većeg stradanja nije došlo, zahvaljujući miru u Tilzitu 1807. Obnova rata između Rusije i Turske 1809. Do vojne srbijansko-crnogorske saradnje u Raškoj oblasti nije došlo, a nadvladavanje Turske nad Srbijom, prirodno, gonilo je vladiku na miroljubivu politiku prema Turskoj. Na opštu srpsku nesreću, nadovezao se i zemljotres u Crnoj Gori 1817. Prepiska između kneza Miloša Obrenovića i vladike Petra I ne otkriva neki važniji konkretan, zajednički korak, osim što svedoči o njihovim shvatanjima savremenih aktuelnih političkih događaja. Doba vladike Petra II - začeci vlasti Vladiku Petra I nasledio je njegov 17-godišnji sinovac Rade. Prve godine vladavine Petra II u tradiciji i literaturi poznat kao Njegoš , karakteriše potpomaganje pobunjenog turskog begovata protiv centralne vlasti - u spoljnoj politici, a u unutrašnjoj politici stvaranje prvih državnih organa i jačanje Njegoševe lične vlasti. Stvoreni su bili Praviteljstvujušči senat, koji je imao prerogative suda i gvardija 388 ljudi , kao izvršni organ senatskih odluka. Gvardija je funkcionisala kao niži sud i policija. Uz gvardiju su postojali i perjanici 30 , kao specijalni policijski odred, koji su, uz obezbeđivanje vladike i Senata, vršili i kaznenu funkciju. U ovo vreme, napisani su tzv. Učvršćenju Njegoševe vlasti doprinela je njegova pobeda nad guvernadurskom porodicom Radonjića, koja je bila jedina konkurentska porodica Petrovićima u borbi za prvenstvo i vlast. Narodna skupština je 17. U zavođenju reda i bezbednosti, Njegoš je, ne retko bio i surov. Orešković - dalmatinskom guverneru grofu J. Spoljna bezbednost Crne Gore za Njegoševe vlade nije se znatno poboljšala. Turska je i dalje Crnu Goru smatrala za deo svoje suverene države, direktno pod vlašću skadarskog vezira, koji je na razne načine ispoljavao svoju nadmoć i vlast. Zauzimanjem Vranjine i Lesendra ostrva u Skadarskom jezeru skadarski vezir je, pored faktičkog dobitka, demonstrirao svoju tursku suverenost. Skoro istovetna situacija bila je i na granici sa Hercegovinom. Spor oko Grahova 1836. U ovom boju se posebno istakao gatački muselim Smail-aga Čengić. Inače, Smail-aga, zajedno sa svojim sinom, bio je poznat po terorisanju srpskog stanovništva, što mu je i došlo glave. To je izazvalo pohod Ali-paše, u kome su bili veliki gubici na obe strane. Do konačnog regulisanja odnosa došlo je u Dubrovniku 9-12. Nevolje su dolazile i od novog suseda Austrije, čija se administracija nije odlikovala poznavanjem Crnogoraca, Bokelja i njihovih međusobnih odnosa kao ranija mletačka vlast. Austrija kao pravna država se teško snalazila u šumi sitnih sporova između svojih podanika Paštrovića, Pobora, Maina, Brajića, Krivošija s jedne, i Crnogoraca i Hercegovaca, s druge strane. Dugogodišnji spor oko manastira Maine i Stanjevića Austrija je rešila u svoju korist, tako što je Njegoš, ipak, pristao da joj oba manastira proda. Normalizovanju života i u Crnoj Gori i na Primorju, pogodovalo je državno razgraničenje između Crne Gore i Austrije, što su izveli predstavnici dve strane, čime je Austrija de facto bila priznala crnogorsku vlast, zaobišavši suverenu tursku vlast. Dobri odnosi između Rusije i Austrije održavali su se i na njihov odnos prema Crnoj Gori. Pošto su ove dve sile 1833. Kao i njegovi prethodnici, i Njegoš je finansijski zavisio od Rusije. Da bi učvrstio svoj lični položaj, a i rusku pomoć, Njegoš je maja 1837. Svojom pojavom, nastupom, opštim utiskom raspršio je sva ogovaranja i intrige, koje su se oko njega plele. Uspeh je bio potpun; car je godišnju novčanu pomoć povećao sa 1. Povoljne izveštaje o političkim prilikama u Crnoj Gori, a lično i o vladici, ruski dvor dobio je, u dva navrata, od svojih emisara potpukovnika Ozereckovskog i kapetana Kovaljevskog. Nudio je vojnu pomoć hrvatskom banu Jelačiću, vojvođanskim Srbima, pa čak i ruskom caru. Svoje poslednje dane, ophrvan teškom bolešću, Njegoš je proveo rešavajući sporove sa Austrijom oko uvoza municije i mireći patrijarha Rajačića i episkopa Atanackovića. Stanje privrede, finansija, trgovine, prosvete, svakodnevni život i društveni odnosi u Crnoj Gori u prvoj polovini 19. Stočarstvo i dalje je bila osnovna privredna grana, a udeo zemljoradnje se povećao proizvodnjom krompira, koga je vladika Petar I doneo iz Rusije. Glad je bila česta pojava, a ublažavana je žitom iz Rusije i kupovinom hrane od novca koji je dobijan od Rusije i delimično od Srbije. Unutrašnja trgovina bila je skromnih razmera, vodili su je uglavnom, pripadnici glavarskih porodica. Izvoz stoke, stočnih proizvoda, koža, ribe, vina išao je, pre svega, u Boku. Najvažniji uvozni artikli bili su so i oružje. Tek u Njegoševo doba počelo da se izgradnjom puteva. Stanovništvo je živelo po selima, a jedino je Rijeka Crnojevića ličila na grad. Nepismenost je bila opšta. Jedini pismeni ljudi bili su sveštenici. Vladika Petar I poslao je prve grupe mladeći na školovanje u Boku i Rusiju, a 1834. Njegoš je posedovao malu štampariju, u kojoj je štampao svoja dela, bukvare i almanah Grlicu pet godišta. Njegoš je testamentom za svog naslednika odredio sinovca Danila, koji se u momentu vladičine smrti nalazio u Beču. Njegovo dvomesečno odsustvo sa Cetinja olakšalo je vladičinom bratu Peru, prezidentu Senata, jednom od najbogatijih i najuglednijih ljudi u Crnoj Gori da preduzme određene mere u cilju zavladavanja. Usled toga, nastale su dve struje u glavarskom sloju. Ipak činjenice da je Danilo bio pravovaljani naslednik i da je uživao podršku Rusije, izgleda a su bile presudne da na skupštini glavara, januara 1852. Marta iste godine, odlukom Senata, uvedeno je knjaževstvo kao oblik uprave. Mladi, ali energični knjaz Danilo znalački se učvrstio na vlasti, a njegovi glavni politički protivnici, novembra 1853. Treći deo Pri kraju prve godine vladavine knjaza Danila Crna Gora je bila pred velikim iskušenjem, usled napada gospodara Bosne i Hercegovine Omer-paše Latasa. Uzroci Omer-pašinog pohoda bili su crnogorsko pomaganje hercegovačkih Srba, četovanje, pljačke, a neposredan povod pad Žabljaka u crnogorske ruke. Knjaz Danilo izvršio je totalnu mobilizaciju; po jednom izvoru, mobilisani su svi muškarci od 13 do 80 godina. Po austrijskim procenama, bilo je oko 3. Masovni heroizam Crnogoraca, žestok otpor u kome su učestvovale i žene, nisu bili dovoljni da se spreči Omer-pašin cilj: razbijanje Brda od Crne Gore, posle čega bi usledio koncentričan napad na staru Crnu Goru. Spas od totalnog poraza bio je u knjaževom pozivu velikim silama na intervenciju, što su Rusija i Austrija uslišile, a Porta je naredila Omer-paši da prestane sa operacijama. Najveća stradanja i razaranja pretrpeli su Pješivci, Bjelopavlići i Crmnica. Vladu knjaza Danila odlikuje dalje izgrađivanje državne vlasti, njeno efikasno funkcionisanje i stasavanje knjaza u apsolutnost monarha, u čemu vidno mesto zauzima donošenje Opšteg zemaljskog zakonika u nauci poznat kao Zakonik Danila I na skupštini glavara i starešina na Cetinju 23. Zakonik ima 95 članova, koji ma su regulisana brojna pitanja iz društvenog, političkog i privrednog života. Ovim Zakonikom, dovršeno je rušenje patrijarhalnog načina života, uništena je samostalnost plemena i učvršćena državna vlast. Ali, ceo ovaj proces nije tekao glatko i bez otpora. U toku četiri godine, izbile su četiri bune: u Piperima 1852. Bjelopavlićima 1854 i Kučima 1855. Sve su surovo ugušene, a najveća stradanja pretrpeli su Kuči. Oko 200 lica, među kojima je bilo i dece, ubijeno je, zapaljeno je trinaest sela, opljačkano 800 kuća i zaplenjeno oko 3. Organizovanju vojske i policije perjanici , kao nezaobilaznih poluga svake državne vlasti, knjaz Danilo, razume se, posvetio je dužnu pažnju. Smatra se da je ova vojska brojala oko 9. Naoružanje je bilo skromno, ali vredi zabeležiti i začetke artiljerije. Knjaževa garda brojala je oko 1. Čvrsta vlast i čvrsta Danilova ruka ogledali su se i u prikupljanju porezu. Za njegove vlade nije zabeleženo odbijanje plaćanja poreza, što je bilo regulisano Zakonikom. Godišnji prihod od poreza bio je 500 fiorina veći nego za Njegoševe vlade. O upotrebi novca, knjaz nikome nije polagao računa. Privredni život Crne Gore u toku osmogodišnje Danilove vladavine napredovao je u pravcu stvaranja crnogorskog jedinstvenog privrednog prostora, što je postignuto uvođenjem carine dacija ili đumruk. Ovom merom, bili su zaštićeni crnogorski proizvodi od austrijske robe, koja je dolazila iz primorskih gradova. Carina je davana u zakup, te je postala izvor prihoda i faktor imovinske diferencijacije i stvaranja glavarske birokratije, što je priroda posledica nastanka države. Trgovinom i zelenaštvom bavili su se glavari i sveštenici. Knjaz Danilo je u spoljnoj politici nastavio politiku oslonca na Rusiju, ali od marta 1856. Presudan događaj zbio se na konferenciji u Parizu marta 1856. Na ove reči, predstavnik Rusije nije imao primedbu. Nema dokaza da knjaz Danilo nije bio svestan nepremostive prepreke za međunarodno priznanje vlastite države. Stoga se prihvatio realnijeg cilja: razgraničenja sa Turskom, onako kako je to Njegoš uradio sa Austrijom. Crna Gora je pomogla oslobodilački, srpski pokret hercegovačkih i brdskih plemena što je dovelo do rata sa Turskom. Istina, on se nije rasplamsao; jedina i odlučujuća bitka, odigrala se na Grahovu 13. Rat se nije produžio, jer su se umešale Francuska, Rusija i Austrija. Zahvaljujući njihovom posredovanju, formirana je komisija za razgraničenje, koja je uspešno završila rad 8. Suverena vlast turskog sultana nad Crnom Gorom nije dovođena u pitanje, a razgraničenjem Crnoj Gori su prisajedinjeni Grahovo, delovi Banjana, Dronjaka, Vasojevića, Kuča, a zatim Nikšićka Župa, Rudine, Tušina, Lipovo i Dodaši. Tako je Crna Gora prvi put u istoriji dobila zvanične državne granice. Bio je to veliki istorijski uspeh, bez obzira što ta, faktička država još nije dobila međunarodno-pravno priznanje sopstvenog suvereniteta. Vladavina knjaza Danila naglo je prekinuta njegovim ubistvom u Kotoru 12. Do danas, nije razjašnjeno da li je pao od ruke političkog ili ličnog neprijatelja. Nezavisna država Knjaza Danila nasledio je njegov sinovac Nikola, sin Mirkov koji se temeljito pripremao za vladara. Mladi vladar imao je neizmernu podršku svoga oca, tada najuticajnijeg čoveka u Crnoj Gori. Događaji koji su se spremali, i iskušenja koja su nailazila, tržila su ljude, a čini se da su Petrovići, otac i sin, bili na pravom mestu svesni istorijskog trenutka. Knjaz Nikola nije se ni zgrejao na vladarskom tronu, a već je posegnuo da pomaže srpske ustanike Luke Vukalovića u Hercegovini. Stoga mu je Turska aprila 1862. Napad je vodio Omer-šapa, u početku pred 29. Nasuprot je bilo 15. Snažan otpor dat je u klancu Duga i oko Meduna, ali ne toliki da bi sprečio sistematsko napredovanje turske vojske. Borbe koje su vođene do kraja avgusta oslabile su crnogorsku vojsku do te mere da je ona jedva sprečila zauzimanje Cetinja, do čega bi, svakako, kasnije došlo da nije usledila intervencija Rusije u Carigradu. Teški poraz je izbegnut, ali ne i turski ultimatum i diktirani mirovni ugovor potpisan 8. Po ovom ugovoru, u državne granice se nije diralo, ali se Crna Gora obavezala da neće pomagati pobunjenike u Turskoj. Ostale odredbe, nepovoljne po Crnu Goru, uz pomoć velikih sila u narednim godinama su nekako potisnute i zaobiđene. Postalo je jasno da se vojsci mora posvetiti veća pažnja. Uz pomoć Srbije, proširena je sopstvena proizvodnja oružja, a dobijeno je 5. Srbijanski oficiri vršili su obuku vojske i pomogli sprovođenje vojne reforme 1871. Tada je crnogorska vojska brojala oko 17. Sa tako ojačanom vojskom uz finansijsku pomoć Rusije i Srbije dočekala je Crna Gora veliku istočnu krizu i rat 1876-1878. Kriza je otvorena ustankom Srba u Bosni i Hercegovini, koji su i tajno i javno pomagale Srbija i Crna Gora. Međusobne odnose ove dve srpske države regulisale su tajnim ugovorom potpisanim u Veneciji 9. Ovoga puta, ratna sreća bila je na strani Crne Gore; na Fundini 14. U isto vreme, uspehe su slavili i ustanici u Vasojevićima. Uz posredovanje Rusije, primirje je sklopljeno 1. Turska vojska oko 65. Teške borbe vođene su u Ostroškom Klancu i kod manastira Morače. Porazi turske vojske u borbama protiv Rusa u severnoj Bugarskoj blagovremeno su se odrazili na stanje u Crnoj Gori. Rat je obustavljen primirjem u Jedrenu 13. Finale ovog velikog uspešnog rata Rusije i Srba protiv Turske zbilo se na Berlinskom kongresu od 13. Na ovom kongresu, Crna Gora je konačno priznata za nezavisnu državu, a zadobila je i velika teritorijalna proširenja. Državna teritorija je sa 4. Površina obradive zemlje 1869. U gotovo istoj srazmeri, povećan je i broj stoke: godine 1883. Prisajedinjenjem gradova, uvećan je udeo zanatstva i trgovine u privredi Crne Gore, a izlazak na Jadransko more stvorio je prvu pretpostavku za pomorstvo i obimniju spoljnu trgovinu. Rat i celokupna poratna situacija u Crnoj Gori, a posebno u prisajedinjenim oblastima, bitno su uticali na iseljavanje i naseljavanje stanovništva. Tursko i muslimansko stanovništvo masovno se iseljavalo u tursku. Crnogorska vlast nije organizovano pristupila agrarnoj reformi, već je lično knjaz Nikola prisvojio velike komplekse zemlje, a zatim, bogato darovao rođake, prijatelje i zaslužne ljude. Ipak, i veliki broj seljaka dobio je zemlju. Na taj način, likvidiran je turski feudalni sistem i stvoren sistem slobodnog seljačkog poseda. No sve to nije bilo dovoljno da spreče dalja migraciona kretanja pa i iseljavanje iz čisto ekonomskih razloga. Do promena je došlo i u organizaciji državnog aparata: ukinut je Senat, a formirani su Državni savet, ministarstva i Veliki sud. Državni savet je bio zakonodavno telo sa najvišom nadzornom vlašću. Napravljena je bila i nova administrativna podela na pet oblasti. Oblasni upravitelj bio je najviši predstavnik državne vlasti, direktno odgovoran ministru unutrašnjih poslova. Oblasti su bile podeljene na kapetanije, a kapetan je imao upravnu, sudsku i finansijsku vlast. Osnovni kriterijum za omeđavanje kapetanije, bila je plemenska teritorija. Ljudi iz administrativnog aparata bili su nedovoljno stručno osposobljeni, slabo plaćeni, pa su korupcija i samovolja bile česta pojava. Na funkcionisanje celokupne države bitno je uticao sam knjaz Nikola. Nesumnjivi uspesi u ratu, ogromno uvećanje državne teritorije i međunarodno priznanje države, podigli su knjazu ugled i olakšali zavođenje i stabilizovanje lične vlasti. Knjaz je Crnu Goru smatrao svojim posedom. Takav njegov stav i samodržačka praksa, razumljivo, izazvali su nezadovoljstvo i ogorčenje dela glavara, ali ne do tog stepena da bi se formirala stalna opozicija. S druge strane, veći deo glavarsko-birokratskog sloja podržavao je knjaza i time blokiralo bilo kakve promene. Tako nekritički negovana svest o sebi ostavila je trajne posledice na mentalitet naroda i državnu politiku, što će proizvesti delimične štetne posledice u narednim društvenim i političkim lomovima i ratovima za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva. Posle Berlinskog kongresa Crna Gora je uspostavila diplomatske odnose sa više evropskih država, te su na Cetinju radila poslanstva Rusije, Austro-Ugarske, Turske, Francuske, Italije, Srbije, Bugarske, Engleske, Grčke i Nemačke. Iz finansijskih razloga Crna Gora je jedino imala poslanika u Carigradu, konzula u Skadru i diplomatskog agenta u Kotoru. Spoljna politika je bila u rukama knjaza Nikole. Odnosi sa Srbijom za vreme kralja Milana Obrenovića bili su rđavi i opterećeni ličnom mržnjom. Stalan izvor netrpeljivosti bio je u nacionalnom radu u Staroj Srbiji, posebno u onim delovima za koje je knjaz Nikola smatrao da spadaju u njegovu interesnu sferu. I kasnije, svi pokušaji da se sporazumno regulišu sporna pitanja sa mladim kraljem Aleksandrom nisu uspeli. Knjaz Nikola nije odustajao od svoje ambicije a i on i njegova dinastija kao i starija imaju prvenstvo u ujedinjavanju svih srpskih zemalja. Veoma dobri su odnosi održavani su sa Rusijom, što je još više učvršćeno udajom dveju kćeri knjaza Nikole za rođake ruskog cara. Ovih obaveza Crna Gora se nije pridržavala ni 1911. Podrška Rusije u Crnoj gori bila je znatna u njenom odupiranju ekonomskom potčinjavanju Austro-Ugarskoj, a posebno oko uticaja u Boki, Hercegovini i severnoj Albaniji. Strateški cilj Austro-Ugarske bio je da ne dozvoli državno ujedinjenje Srbije i Crne Gore. Verovatno pod uticajem promena u Srbiji i Rusiji, a da ne ostane uz turskog sultana jedini neustavni vladar, knjaz Nikola je doneo Ustav 19. Narodna skupština, izabrana 27. Po Ustavu, Crna Gora je bila nasledna, ustavna monarhija. Knjaževa ličnost bila je neprikosnovena i nije podvrgavana odgovornosti. Zajedno sa Narodnom skupštinom, knjaz je imao i zakonodavnu vlast. Bio je i vrhovni komandant, imao pravo objave rata i sklapanja saveza sa drugim državama. Postavljao je sve državne činovnike, sazivao Narodnu skupštinu. Ministre je postavljao knjaz. Sudovi su proglašeni nezavisnim, ali je sudije, takođe, imenovao knjaz. Privatna svojina proglašena je za nepovredivu. Ona je izrasla iz kluba narodnih poslanika, koji su bili iz reda mlađe, školovane generacije. Nazivala se još Narodna, a program i statut bili su kopija Radikalne stranke u narodu poznati kao klubaši , bili su lojalni knjazu, a nisu imali načelna antimonarhijska uverenja. No, bez obzira na to, knjaz je kao protutežu organizovao Pravu narodnu stranku pravaši od ljudi najkonzervativnijih shvatanja. Najžešći knjaževi kritičari bili su crnogorski studenti u Beogradu. Oni su maja 1907. Narodna stranka je optužila da stoji iza proglasa, a zatim počeo je progon njenih pristalica. Otpora nije bilo, osim što je septembra 1907. Takav razvoj događaja bio je koban po stranku, jer, posle toga nije uspela da se obnovi i povrati na političku pozornicu Crne Gore. No, knjazu ovo nije bilo dovoljno, već je organizovao politički proces protiv svojih protivnika. Povod izgovor su bile bombe 15 komada koje su prvaci crnogorskih studenata iz Beograda poslali u Crnu Goru. Proces je održan na Cetinju od 25. Bila su optužena 132 lica. Međutim, ne bi se moglo reći da je knjaz Nikola toga bio svestan, jer je ubrzo organizovao novi politički proces. Na meti su, opet bile pristalice Narodne stranke. Na vremenske kazne bilo je osuđeno 59 lica, a na petoricom je izvršena smrtna kazna 29. Taj tragični bilans nije sprečio knjaza da se za nekoliko meseci - 1910. Četvrti deo Početkom 20. Najrazvijeniji odnosi bili su sa Austro-Ugarskom; godine 1910. Perper je bio prvi crnogorski novac, iskovan 1906. Prva banka osnovana je u Nikšiću 1901. Industrija, drvena i prehrambena, bila je u začetku, a zahvaljujući italijanskom kapitalu, podignuta je u Podgorici Fabrika cigareta. Uporedo sa privrednim rastom došlo je i do izgradnje puteva; od 1879. Finansije crnogorske države počivale su na porezu kuluk, nizamija , svešteničkom prirezu bir , carini, a posebno od pomoći Rusije. No, i pored toga, država je morala da se zadužuje u inostranstvu; od 1879. Veliki napredak postignut je u prosveti; godine 1871. Devojački institut finansiran od ruske carice, po ruskom uzoru , radio je od 1869. Ukupno ga je pohađalo 450 učenica. Gimnazija osmorazredna , počela je da radi 1909. Na školstvo je godine 1908. U istom vremenu, pojavili su se i prvi stručni i književni časopisi Zdravlje, Prosvjeta, Učiteljski list, Trgovački list, Zemljoradnik, Crnogorka, Nova Zeta, Književni list, Dan. Naučnih ustanova nije bilo, ali to ne znači a nije bilo naučnog individualnog rada. Dobar primer toga je Valtazar Bogišić sa izradom ozakonjenjem običajnog prava Opšteg imovinskog zakonika 1888. Crna Gora je ušla u savez sa balkanskim, hrišćanskim državama Srbija, Bugarska, Grčka u cilju konačnog nacionalnog oslobođenja od Osmanskog Carstva. Vojnom konvencijom sa Srbijom, precizirani su prvaci ofanzivnih dejstava. Crnogorska vojska, organizovana na teritorijalnoj-plemenskoj osnovi, milicijskog tipa, slabo naoružana i opremljena, bila je podeljena na tri odreda: Primorski, pod komandom generala Mitra Martinovića, sa 8. Zetski, pod komandom prestolonaslednika Danila, jačine 15. Ovom odredu bio je namenjen glavni zadatak - zauzimanje Skadra. Istočni, pod komandom generala Janka Vukotića sa 12. Naspram ove, crnogorske vojske, nalazila se turska vojska jačina 24. Rat protiv Osmanskog Carstva, u nauci poznat kao Prvi balkanski rat, počeo je 8. U prvim sudarima, Zetski odred je postigao uspehe, ali ih nije iskoristio za dalja dejstva. Odred je sporo nastupao prema Skadru iako je put bio slobodan, jer su katolička albanska plemena stali na stranu Crne Gore. To je omogućilo turskom komandantu da brojno ojača odbranu. Istočni odred brzo je završio svoj posao; oslobođeni su Mojkovac, Bijelo Polje, Pljevlja, Berane, Rožaj, Plav, Gusinje i Đakovica 4. XI u koju se ušlo zajedno sa srpskom vojskom. Primirje sa Turskom potpisano je 3. Borbe za Skadar obnovljene su 7-9 februara 1913. Gubici su bili veliki na utvrđenjima Bardanjolt i Taraboš, ali grad nije bio zauzet. To je primoralo kralja Nikolu da se obrati za pomoć. Udovoljavajući molbi, srpska vlada je uputila pomoć specijalno formirani Primorski korpus 30. Do napada nije došlo, jer su velike sile uputile oštar demarš Crnoj Gori sa zahtevom da se odustane od opsade Skadra, a zatim u crnogorske jadranske vode uplovilo je osam ratnih brodova evropskih sila. S druge strane, Rusija je primorala Srbiju da povuče svoju vojsku od Skadra. No, uprkos svemu opsada Skadra nije napuštena. Kralj Nikola i njegova Vrhovna komanda odlučili su da grad tuku samo artiljerijom i na taj način iznude njegovu predaju. U tome se i uspelo. Esad-paša, komandant odbrane Skadra ponudio je prihvatljive uslove za predaju grada, te su crnogorske trupe ušle u Skadar 24. No time ništa nije bilo rešeno. Naprotiv, mešanje velikih sila bilo je samo pojačano. Organizovan je žestok diplomatski pritisak na Kralja Nikolu kome on nije mogao da se odupre, bez rizika samoubilačkog rata. Odluku da napušta Skadar kralj Nikola je saopštio engleskom ministru inostranih poslova E. Posle ove izjave, potpisan je ugovor o predaji Skadra, a 14. Gubici Crne Gore u ovom, Prvom balkanskom ratu, bili su oko 9. U drugom balkanskom ratu, između dojučerašnjih saveznika, Crna Gora je stala na stranu Srbije; 10. Gubici odreda bili su 950 ljudi izbačenih iz stroja. Rezultat balkanskih ratova po Crnu goru bio je povoljan. Državna teritorija proširena je za novih 5. Pripojeni su gradovi Mojkovac, Bijelo Polje, Pljevlja, Berane, Plav, Gusinje, Rožaj, Peć, Đakovica, Tuzi i deo Skadarskog jezera. Književnost Književni rad u Crnoj Gori i na teritorijama koje će kasnije ući u sastav Kraljevine i Crne Gore bio je uslovljen, kao i svaki drugi duhovni i intelektualni rad, objektivnim stanjem, u kome se nalazilo stanovništvo. Ljudima, čiji je život bio gola borba za opstanak, a uz skut, vazda, bile sablja i puška, nije bilo moguće predano i sistematski baviti se umetnošću. Narodna epska poezija, kazivanja uz nacionalni muzički instrument gusle, vekovima je bila osnovni umetnički i književni izraz. U primorskom delu Crne Gore, koji je stolećima bio pod vlašću Venecije, književni rad bio je raznovrsniji, upravo onakav kakav je bio u metropoli i zapadnom Sredozemlju. Manastiri u Crnoj Gori , kao i u drugim srpskim oblastima, bili su prvi i jedini centri pismenosti, fresko-slikarstva, duhovnog života. Iz reda i pera pravoslavnih duhovnika, pojaviće se i prvi književni sastavi. Vladika Vasilije Petrović sa svojim delom Istorija o Černoj Gori, smatra se začetnikom književnog rada u užem delu svoje otadžbine. Delo obim 43 strane malog formata , objavljeno je u Petrogradu 1754. Ovo delo je malo stvarna istorija, a daleko više politički memorandum. Literarna svojstva i crte uočljive su kod geografskog opisa zavičaja, ali i kod delova o srpskom plemstvu, njihovim odnosima pa i o kosovskom boju. Kao prvi hronološkim redom pesnik crnogorski, smatra se vladika Petar I. Istina, nije poznata nijedna njegova zbirka pesama, pesnički rad bio je uglavnom anoniman, ali se za neka ostvarenja pouzdano zna da su njegova. Na prvom mestu je pesma Pohvala Karađorđu, napisana u desetercu. Zahvaljujući Vuku Karadžiću, znamo da je Petar I autor šest pesama o bojevima protiv Mahmud-paše Bušatlije. Nićifor Dučić objavio je Srpsko-dalmatinskom magazinu 1864. Rad Petra II Njegoša, ne samo autorski, doprineo je da se na Cetinju u kratkom roku objavi nekoliko književnih sastava; zahvaljujući nabavci štamparije, Njegoš je objavio svoje prve književne proizvode: Lijek jarosti turske; Pustinjak cetinjski, ali i delo Sime Milutinovića Dika crnogorska 1834 i Vukove Narodne poslovice 1836. U godišnjaku almanahu Grlica 1835-1839 , nalazi se, pored radova Njegoša i urednika Dimitrija Milakovića, niz raznorodnih originalnih radova i prevoda Kratak pregled na geografsko-statističko opisanije Crne Gore, narodne pesme, Milakovićeva Istorija Crne Gore, Puškinova Pjesma o Georgiji Černom. Njegoš je objavio zbirku narodnih pesama 61 Ogledalo srpsko, tj. Njegoševo stvaralaštvo nastalo je pod uticajem velikih uzora Deržavin, Lamartin, Dante , ali i po savetima Sime Milutinovića Sarajlije, u jednoj epskoj sredini. Stoga se Njegoš pojavljuje i kao narodni guslarski pesnik o kao umetnik sa filozofsko-misaonom dikcijom. Njegošev sestrić Stevan Perović Cuca 1830-1857 možda je imao sposobnosti i ambicije da, bar u nekom pogledu, produži književni rad svog velikog ujaka, ali je pao od ruke plaćenika knjaza Danila. U toku svog kratkog, ali burnog života, napisao je oko tridesetak lirskih pesama, a nekoliko i u deseteračkoj tradiciji. Marko Miljanov Popović 1833-1901 , hajduk, megdandžija, vojskovođa, istinska moralna veličina, tek u zrelim godinama naučio je da piše, te se tada i prihvatio pera. Po ugledu na Vuka Karadžića, prvo je počeo beležiti narodne pesme, a onda i sam pisati. Njegova najpoznatija dela su: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi; Primjeri čojstva i junaštva; Život i običaji Arbanasa, Nešto o Bratonožićima. Kralj Nikola 1841-1921 , ne samo da je kao knjaz, a posle i kralj, produžio vladarsku lozu Petrovića, već je svojim književnim radom održao i taj kontinuitet. U toku šezdeset godina, koliko se bavio književnošću, ostavio je lirske i epske , drame, pripovetke, roman. Deo lirskih pesama objavljen je u zbirci Skupljene pjesme 1889 , a prva epska pesma Ženidba bega Ljubovića, nastala je još 1868. Nova kola je zbirka epsko-lirskih pesama, a dramski tekstovi su Vukašin, Kako se ko rodi, Knjaz Arvanit, poznata pripovetka je Despa. Svi biografi kralja Nikole, ističu da mnoštvo svojih ostvarenja kralj nije objavio, a zna se da je pisao do kraja života. Stjepan Mitrov Ljubiša Budva 1824-1878 , u početku je bio pod uticajem italijanske kulture, a posle upoznavanja Vukovog rada i sam se okreće narodnom stvaralaštvu i tradiciji, gde nalazi teme i za svoje spevove Boj na Visu , i pripovetke Pripovijesti crnogorske i primorske; Pričanja Vuka Dojčevića; Kanjoš Macedonović. Hronološka tablica 1513 - Crna Gora postaje sandžak administrativna jedinica Turskog Carstva pod upravom Skenderbega Staniše Crnojevića 1523 - doneta kanun - namet kojom se u Crnoj Gori uvodi poseban porez - filurija 1634 - Turska ugušila pobunu Kuča i Pipera 1712 - kazneni pohod pod Amed-pašom; poharan Cetinjski manastir 1714 - novi kazneni pohod pod Numan-pašom Ćuprilićem 1785 - kazneni pohod pod Mahmud-pašom Bušatlijom 1796 - pobeda Crnogoraca nad turskom vojskom u Martinićima 1796 - 22. Njegoš rukopoložen za mitropolita 1847 - objavljen Gorski vijenac, delo P. Njegoša 1855 - donet Zakonik knjaza Danila 1858 - pobeda Crnogoraca i Hercegovaca nad Turcima kod Grahova 1876 - pobeda Crnogoraca i Hercegovaca nad Turcima na Fundini u Vučjem Dolu 1905 - donet Ustav Crne Gore 1910 - Crna Gora proglašena za Kraljevinu 1912 - oslobođeni gradovi Mojkovac, Bijelo Polje i dr.

Narodni guslar Veselin Dacic--Zenidba bega Ljubovica
Prva banka osnovana je u Nikšiću 1901. Neki od njih ovdje su se situirali još sedamdesetih godina prošloga vijeka, kupili kuće, stanove i tu ostali. Najveća stradanja i razaranja pretrpeli su Pješivci, Bjelopavlići i Crmnica. Peri je smatrao da formule pevaču olakšavaju neposrednu improvizaciju — nasleđeni modeli se modifikuju i po analogiji se stvaraju nove fraze formula je dinamička jedinica. Ostao je sa ocem i njegovom majkom — svojom nanom. Počelo je pozivom ruskog cara Petra Velikog 1710. Stražari ga vode u tamnice, Iz tamnice pred sudčevo lice. Svedoci smo prave poplave, najzde preuzimanja engleskih reči kao posledica globalizacije, korišćenja interneta. Razmatrao sam ovaj veliki rukopis, recenzirao i zaključio da je dio dragocjenog epskog blaga Bošnjaka uopšte.

[Žene za brzi spoj|Savjeti za ljubavne veze|Babe jebacina]

Oznake: Skripta, iz, narodne, Književnosti