nedjelja, 13.04.2008.

I wanna heal, I wanna feel like I'm close to something real... I wanna find something I've wanted all along... Somewhere I belong...

Ej... evo mene... Kao prvo hvala na komentarima, svi ste se raspisali i ostavili jako lijepe komentare i to mi je baš drago. Prošli post je bio stvarno samo izljev emocija... Ma znate kak je to... Jedan dan plačem, drugi dan sam ljuta, treći dan sam baš happy... Raspoloženja se stalno mijenjaju! Ali u ovom postu ne će bit puno filozofiranja, odlučila sam vam pisat o svom vikendu koji je bio prilično naporan. Pa evo, pročitajte!




U subotu je bila smotra. Uglavnom, za one koji ne znaju, amaterski puhački orkestri Slavonije i Baranje su došli u Viroviticu svirat. To je svake godine u drugom gradu, ovaj put je bilo u Virovitici. Ujutro je nas par išlo nosit stolice i stalke pa smo se vozili kombijem do kazališta da to istovarimo. Weeeeee... vozili smo se kombijem... kak zabavno! Onda smo išli u dom garde dočekivat druge orkestre i žderat sendviče. Nakon toga smo otišli do kazališta. Ispred kazališta smo svi zajedno odsvirali dvije koračnice što je dost dobro zvučalo, a onda smo ušli u kazalište gdje je bilo otvorenje i tad je to sve skupa počelo. Pošto smo mi kao domaćini svirali zadnji, morali smo dost dugo čekat da dođemo na red pa je meni Toni malo posudio svoj mp4 pa sam onak slušala AC/DC da si skratim vrijeme. Uglavnom, odsvirali smo OK. Najzanimljiviji dio dana tek je slijedio. Otišli smo u dom garde na večeru. U početku je bilo dosadno, počeli smo se žalit kak je bez veze što je smotra tu, kak uopće nemamo osjećaj da je smotra i tak. Ali... Nakon nekog vremena, kad je dobar dio ljudi već otišo, Tena i ja počele cugat. Onak, podijelit ćemo jedno pivo, pa podijelit ćemo drugo, pa treće... I tak malo pomalo... Ma dobro, nismo se baš napile, OK, možda malo... Al sjećam se svega što smo radile, nisam bila baš ono pijana... Al ja kad malo popijem, počnem brbljat puno više nego inače i počnem se čudno smijat. Matić se počeo nešt žalit da ga bole pluća i pito me koji su simptomi upale pluča jer sam ja medicinska, al nisam imala pojma šta da mu kažem. Počela sam mu neke gluposti pričat, a on jadan ne zna šta da radi... Baš mi ga je bilo žao... Onda je Kornel Tenu i mene zvao da se idemo slikat, Tena nabavila broj od nekog čupavog lika iz Vinkovaca i tak... Ljudi se razišli i šta ćemo mi?! Idemo i mi... I otišle Tena i ja, i umjesto da odemo doma, idemo se mi šetat... A vani kiša pada! I otišle se mi malo prošetat do robne, a smijale smo se ko lude iako ne znam šta je bilo tolko smiješno. Dogovorile smo se da moramo otić jednom zajedno u grad kad budemo trijezne, I zapisale smo si da ne zaboravimo. Ma bilo je ludo... To je to što se tiče subote...



Danas je isto bio naporan dan. Bila sam kod bake na ručku pa sam od tamo otišla na kolodvor po Valentinu. Zajedno smo otišle do grada jer smo išle na trku Virovitica 1234 - doživjeti stotu. To se održava jednom godišnje - ljudi dođu i trče. Zna bit zabavno. No dobro, ne ću vam sad pisat sve u detalje, al bile smo tamo cijelo popodne. Morale smo kupit sladoled u svakoj slastičarnici! A i sve drugo što smo mogle kupit smo morale probat: kokice, bombone i šećernu vatu. Bilo je super! A sad o samoj trci. Mi smo trčale pod kategorijom 1992. godište i mlađe. To je bilo u 16:00. Ostale cure iz našeg razreda koje su trčale su došle oko 15:30, a to su Tea, Ivana M. i Maja. Moram priznat da mi je bilo jako čudno danas. Ja sam s tim curama inače kao dobra, a sad su si njih tri tak super da mene ne šljive ni pol posto. Moram priznat da me to zabolilo. Ma ne znam... Ne znam šta da mislim... A znate šta se još dogodilo?! ON je bio tamo! Da, još sam zaljubljena u NJEGA, a onaj tip o kojem sam vam pisala u zadnja dva posta je sporedan lik. Uglavnom, ON je bio tamo, al on nije trčo, nego je samo došo gledat nas budale koje trčimo. I vidim ja NJEGA i tak sam imala lijep pogled dok Maja nije stala ispred mene. I lijepo ja njoj kažem da se makne i ona se okrene, pogleda NJEGA i onak umišljeno kaže:"Na šta on liči?!" Ne znam šta joj je to trebalo značit, al nije mi se svidio njen ton. Pa šta ak ON nije najljepši dečko na svijetu?! Ni ne mora bit... Baš je sladak i ja ga takvog volim! Ak njoj to smeta, to nije moj problem. Trka je trebala počet pa smo stale na start. ON me vidio. Imao je neki smiješak u očima. Znam da ovo glupo zvuči, ali imao je u očima taj neki veseli sjaj... Gledali smo se par trenutaka i ja bi bila tako happy zbog toga da nije uslijedila ona sramota - trčanje! Trčali smo 1234 m. Bilo nas je negdje dvanaestak i mislim da sam ja bila negdje osma. Za mene je to dobro, Ja inače uopće nemam kondicije (zato i smatram trčanje sramotom) tak da je to za mene super. Bilo mi je čudno što sam prestigla Teu i Ivanu M. kojima inače trčanje baš ide. Ajd jedino mi je bilo drago da je ON vidio da nisam bila zadnja... Hehe... Eto, to je otprilike to...

Znam da je post dost dugačak, al ipak vas molim da ga pročitate. POZZ