Dobro jutro, evo napokon da je lipo sunce granilo. Bilo je vise i vrime. Nakon vikenda obiljezenog kisom, bas san se zazelila sunca. Naravno kisa je sve pokvarila pa moj planirani odlazak u Trogir na Radijski festival nije ostvaren. Nije mi se dalo ic i onda jos nosit kisobran. Nije mi neka shema. Radije sam vikend provela u Njegovom narucju. Jos od petka sam se nekako tuzno osjecala, pomalo cak i sjetno. U petak su Ga zvali da vjerojatno danas ili sutra ide na brod. 
I sama pomisao broda i meni se kosa dize na glavi. Kad mi je reka uvatila me tuga kao da ide negdi di Ga necu vidit iducih godinu dana. Medjutim, nema to veze di On ide, na koji brod. Ja se odma sitim Njegovih odlazaka i mojih suza, kad sam znala da Ga necu moc vidit svaki dan, niti sedmicno jedanput. Sitila sam se tih vrimena i zato mi je ta Njegova vijest tesko pala na srce. AL dobro skulirala sam se nekako, jerbo sam si stalno u glavi ponavljala: On je tu blizu, mozes Ga svaki dan ic vidit, svaki dan ce (ako bog da) spavat kuci,a ne na brodu. I nekako sam uspila ne pekmezit. Tako da sam lipo petak provela u Njegovom narucju, bas mi je tribalo da me samo zagrli i drzi tako...
Subota, dosadna, kisna subota. Kakko je vrime sve ukenjalo isli smo u kino gledat X-mena. Ma onako, film je ok. Nisam ja bas nesto previse odusevljena sf filmovima, al opet radije sam isla gledat to nego Da Vincijev kod.
Isli smo Mu i oca posjetiti, pribacili su ga u toplice. Kad sam dosla tamo i vidila svo to rasulo i taj jad, muka mi je dosla. Strasno je to u kakvim uvjetima tamo ti jadni bolesnici borave. Sve je oronulo, staro, raspada se, smrdi...uzas.... Jadan onaj tko mora tamo biti. 
Nedija, a sta cu rec, nista posebno. On mi je u nediju ujutro reka da se necemo vidit cili dan jer mora pripremiti robu za brod, i jos neke stvari doma rijesit, pa necemo stic se nac. Al, ipak smo uspili, pa mi se odmah vratija osmjeh na lice.
Nismo planirali ici kod kumova, al kad sam cula da je kuma u subotu zavrtilo na cesti sa autom, bez razmisljanja sam posla kod njih. Za nefalit, i malena je bila s njim u autu. Isli su na selo, pala je lagana kisica, on je doduse sporije vozija, al je naisa na dio ceste na kojem je bilo proliveno ulje. Pocea mu je bizat zadnji kraj, i kad je vidija da ga nosi na nekakav sljunak podiga je rucnu i pustija sve u bozje ruke. Hvala bogu, nista im se nije dogodilo, malo je auto ogrebano, al on i mala moja slatkica su u redu. Ja sam protrnila kad mi je to reka. NIje onda uzalud kad ja svom kazem da polako vozi, i da mi se javi kad stigne na odrediste. Uvik sam nekako u strahu od tih voznji. Mozda zato jer sam i sama dozivila neugodnu situaciju kad sam bila dite.
Naime, imala sam neke 3-4 godine, i kako sam bila najmladja, sve su me rodice uvik vodile sa sobom na more, cuvale me i tako to. Tako je bilo i to lito, dvi rodice su me vodile na more, okupala sam se i lezala na plazi. Obukle su mi majicu da ne izgorim...U jednom momentu samo sam osjetila kako se kotrljam i letim u more. Naime, odma povise plaze (na Obojenoj se sve to odigralo, pa oni koji su bili tamo znaju o cemu govorim) je parkin;tip je sija u svoj bili jugo, bija je naliven ka stoka, i auto je samo poletilo niz plazu, tocnije priko mene. srica u nesrici je bila ta, sta nije prisa priko mene gumama, nego sam ja prosla izmedju guma. Sicam se kad sam upala u more da sam plakala iz petnih zila. Bojala sam se i tresla ka nikad. Rodice su me odma izvadile, tjesile i mazale mi ledja nekim mlijekom jer su mi bila totalka crvena od tog kotrljanja;a na majici je osta trag od auta onaj crni. Kad smo dosle doma, teta je oprala nasu robu s mora, i pita rodice sta su radile sa mojom majicom jer je bila sporka ka da je auto prislo priko nje. Ja sam taman tila rec, a one su me ostrim pogledom zaustavile. Cim se to dogodilo, stalno su mi ponavljale da nikome zivome ne smin to rec. Pristravile su me, tako da sam sutila o tome. Ali, svo to vrime s vremena na vrijeme bi sanjala kako se spustam velikim skalama na more i jedva cekam bacit se u more. Sve do prije nekih 7-8 godina. Nikad nisam mogla odgonetnit o kojim skalama se radi. I tako taj put, bila sam srednja skolla, dolazim sa ekipom na more, i spustamo se mi tim famoznim skalama--- u jednom momentu sve mi se vratilo, slike su bile tako zive, a ja sam se samo slozila po skalama koliko sam duga i siroka, blida i bez svijesti. Svi su se sjatili oko mene, i nekako me uspili dozvat, dosla sam sebi i sidila jedno po ure onako u transu. Nisam mogla vise tu stati, isla sam doma, i cilo vrime mi se vracala ta slika... Od tada se nisam vise okupala na toj plazi.
Mami sam jednom bila rekla za ovaj dogadaj, al mi nije povirovala. Zato kad sam rodici (koja se udala u medjuvremenu i rastavila) jednom cuvala sina, krenemo mi spavat, i pitam ja nju: ''Roice, sicas se ti kad je auto prislo priko mene???''
a ona ce: ''Molim te nemoj mi to vise nikad spomenit!''
Mozete zamislit koja je to trauma bila, jos posebno kad si tako dite, i kad ti neko zapriti i nesmis nikome o tome pricat.....
edit 12:41
Evo sad sam se cula s Njim, nisu Ga jos nista zvali, tako da danas vjerojatno nece na brod. Ali, pitam Ga ja kao sto radis, i jesu li te zvali, a On onako pomalo cak i ljutito: Ebenti misha pa znas da bi ti se javija da su me zvali!!! A meni suze niz oci.. Ne znan, danas san bas nekako lose volje, place mi se, cila sam nekako ranjiva.... (jos je nocas babi bilo lose, prema maminim ricima viruje da je to bija laksi infarkt).... ...
Istina je da cu ja Njega vidjati, nije stvar u tome, nego sama ta pomisao broda i meni se place... a ne moran nista posebno objasnjavat zasto .... 
blockquote>
