| < | listopad, 2006 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
|
Sinoć sam, sa nekih 20 godina zakašnjenja, prvi put gledala i Lake Pingvine i Duran Duran uživo. Laki Pingvini su mi oduvek bili simpa, valjda zato što me asociraju na vreme kada je život u Beogradu bio mnogo opušteniji i kada je izmedu mene i zabave stajao samo neki dosadni domaći zadatak koji se ocenjivao roze i plavim leptirićima. Njihovom delu koncerta sam se radovala ali bez prevelikih očekivanja - ipak su oni ljudi u godinama i sa karijerom koja se bazira na par hitova na šta ukazuje i činjenica da su nakon tolikog vremena i dalje nečija predgrupa (pa makar to bili i svemoćni DD!). Oni su svoj deo posla, u svakom slucaju, pošteno odradili - par glavnih hitova, par duhovitih i manje duhovitih upadica, ja stigla do piva i zabava može da počne. Govoreći o Duran Duran, njihovom sam koncertu prišla sa odredenom dozom skepse. Iako je Beograd predugo bio izvan svih postojećih tokova čime bi se dalo opravdati to što mnogi bendovi dolaze ovamo totalno past their prime, ipak je moja inicijalna reakcija na svako pojavljivanje zaboravljenih "veličina" tipa Kiss i Alphaville (da, Alphaville) jedno ogromno prevrtanje očima. U tim trenucima najveća zabava mi je pogađanje šta je sledeće? Da li će jedini preostali Ramone putem reality showa sakupiti ostatak benda i dovesti ga na Zaječarsku gitarijadu ili će nas za predstojeću Novu Godinu na glavnom Trgu zabavljati niko drugi do prateći bend pokojnog Falca? Drugim rečima, mislim da vam je jasno zašto je plakat Duran Duran malo izvio moju desnu obrvu. Daleko da su oni one hit wonders ali je činjenica da će ih svako pre vezati za So 80s nego za MTV Fresh. Dodatno, kada pogledate putanju njihove turneje pa na mapi otkrijete da posećuju sve same epicentre dešavanja kakvi su Varšava, Bratislava ili Bukurešt neminovno se zapitate koji su porivi okupili to elitno društvo na jednom mestu. Svejedno, sa namerom da izbegnem upadanje u svoje beskrajno kritizerstvo, u konačnici mi je bilo drago da ću napokon videti gos'n Le Bona & co te sam u to ime pazarila karte i obukla se malo lepše nego što se oblačim "za po kući". Gos'n Le Bon nas je inače od početka oduševio svojim saosećanjem za naš težak život iza gvozdene zavese. Džaba su mu ljudi pričali neke bajke o drugu Titu, istorijskom njet Staljinu, progresivnom komunizmu i štatijaznam. Na sve te priče za malu decu on je samo rekao "O da, vas su jako nevoleli na Zapadu i bili ste izolovani" a mi do današnjeg dana nismo razjasnili dal' je još uvek pričao o 80im ili se šeretski i sasvim legitimno prebacio na 90e. Ono što je takođe upadalo u oči jeste činjenica da sam do početka koncerta prebrojala barem 20 numera gorespomenutog vokalno-instrumentalnog sastava koje znam od reči do reči. Sebe nikad nisam smatrala vatrenom obožavateljkom Duran Duran ali, kada se sve sabere i oduzme, itekako dolazim do zaključka da su mi oni malo više od usputnog grešnog zadovoljstva. Nije da sam u iskušenju da pronađem one stare postere iz Brava ali je ipak indikativno da sam se, od svih koncerata koje sam videla ove godine, pored koncerata omiljenog Morrissey-a i Pet Shop Boysa, još jedino sa ovog vratila narušenih govornih sposobnosti. Da se vratimo na temu - tu sam bila ja (sreća), pivo (sreća) i 20000 ljudi (manja sreća). Sajmon je izašao pomalo obučen kao Loša iz najboljih dana samo bez kape. Koncert su otvorili sa nepogrešivim Hungry Like a Wolf a zatim se odatle pa u narednih sat i po (možda i dva) ređao hit za hitom. Videlo se da Sajmon i drugari nisu bili raspoloženi za eksperimentisanje - pucali su tačno na ono što publika voli i to im se višestruko isplatilo. Inače, pošto znam da regularne posetioce mog iregularnog bloga ne zanima detaljan opis svake pesme te opis nabildanog ali ipak intelektualno-nastrojenog frajera koji je ispred mene mlatarao rukama sa sve tri prsta, daću vam par opservacija vezanih za članove samog benda. Prvo, Sajmon. Ozbiljno mora da prestane da koristi Botox. Upotreba istog je neizbežno primećena kroz njegovu nesposobnost proizvede bilo kakvu mimiku osim one koja nastaje kao posledica otvaranja i zatvaranja usta. Drugo - Sajmon mora da prestane da drži govore između pesama jer se plašim da je sinoćnim verbalnim izletima pokazao da nije baš "najoštrija alatka u kutiji". Treće - da feedback ne bude baš naporno negativan - čovek je, čini se, naučio da peva. Sad stvarno može da peva što mi govori da smo mi zakasneli možda ipak stigli da ih vidimo na vreme. Od ostalih članova izdvajam Johna Taylora iz prostog razloga zato što se na njega palila bivša devojka druga sa kojim sam bila na koncertu (nerazjašnjena situacija iz 1983.) tako da sam vreme uglavnom provela slušajući kako je on kurvin sin, nepatvoreno govno, smeće sa Bravo nalepnice zalepljene na njen ormar i so on i so forth. John i dalje ima svojih prednosti iako bi mogao malo da 'oladi šatiranje u stilu Pede d'Boja (so last year!) a i odevanje u stilu emo bendova sa Top of the Pops - nije da baš toliko mrzim emo bendove ali ipak, čovek gricka pedesetu, vreme je da se sabere! Bilo kako bilo, na mene je pored jako ubedljive hit parade koja je me je naterala da skoro 2 sata đuskam (!) i pevam (!!), najveći utisak ostavila mega-raspoložena publika koju sam često čula mnogo bolje nego bend. Ovim sam indirektno pokušala da nagovestim da je prva hala Beogradskog sajma sranje i da stvarno ne znam kog se đavola tamo još uvek organizuje bilo šta osim samita malih i srednjih preduzeća. Kako je i bend bio na nivou a bogami i publika, zaključiću je da se novac uložen u ovu zabavu višestruko isplatio. Možda sam ih i videla dvadeset godina nakon "vrhunca" ali valjda je baš iz tog razloga narod izmislio onu čuvenu - bolje ikad nego nikad ... |