Odgoda jeseni

04.11.2004., četvrtak

Još jedan pravi ljetni, topao i sunčan dan. Zima je još jedan korak dalje...
Malo pomalo stvari kreću ka normali, rad dan je danas bio gotovo pa rutinski. Naravno, opet sam na poslu bila do kasna, no oko podneva sam otišla do banke i doista je bilo prekrasno (ako ne računam da sam se skuhala u autu koji je bio parkiran na suncu..eee, dok klima rashladi, već sam bila nešto kao meko skuhano jaje).
Sunce i toplina koju sam akumulirala rastjerali su mi umor..kada sam došla doma napravila sam si doista finu salaticu...od zelene ricaste salate, matovilca i rige(rukole), sa sjemenkama od suncokreta i sezama, začinjenu blagim maslinovim uljem i acetom balsamicom.

Onda sam krenula gledati Tornatoreovu poetičnu «Legendu o pijanisti». Lijep film, gledala sam ga već, ali neke stvari bez problema mogu gledati ponovno. Pa me malo ubacilo o nekakav sjetni, kontemplativnu feeling... malo sam se zamislila i počela razmišljati o sebi.
Kada se gledam u ogledalu, pa i kada čitam ova svoja piskaranja, kakav je moj brzopotezni sud o meni, odnosno, da ja nisam ja, da se prvi puta vidim i da se prvi puta pročitam, što bih mislila o njoj, tj.sebi? Hmmm...i onda mi je sinulo : ova je rezervirana, hladna, teško dostupna,o sebi odaje samo šture tehničke podatke. Ništa nema tu o emocijama, o inner lifeu...
Vidi, vidi...mono/dijalog me krenuo. Samoj sebi sličim na pastorovu kćer koja otkriva draži striptiza...
Pišem uglavnom o tome koliko radim, koliko mi posao nedostaje. Ne pišem o svojim večerima, o tome kako je nakon nekog vremena teško biti ponovno sam..kako se treba učiti slušati tišinu...O tome kako stiže zima, u kojoj neće biti nikoga pored u dugim noćima i u šetnjama pored mora. Nema smisla. Od toga nema pomoći, to ne vraća vrijeme unatrag.
Centar moga svijeta je moj posao. O tome koliko sam možda pogriješila što sam prije više godina tamo ga sama postavila ne bih... ja si ne mogu dozvoliti, u okruženju u kojem jesam, luksuz da posustanem. Ne mogu biti pasivni promatrač, jer je moja profesija takva koja traži individualnost i prodornost. Isto tako, koliko god nekoga voljela, ne mogu prestati raditi. Ja ne bih našla sebe SAMO perući i peglajući njegove košulje...Nakon toliko vremena, pitam se...koliko smo se poznavali? Ili smo se promijenili?
Sve što mogu je tu i tamo, pustiti neku suzu da klizne niz obraze, kada nitko ne vidi... i onda je brzo obrisati i ići dalje...

Bljakkk, ova Granny Smith jabuka je nekako opora danas, nekako mi ne klizi niz grlo... u maminoj prekrasnoj štrudlici bi bila savršena...ali, nema druge, do daljnjega su kolači off limits. Lindticu sa 70% kakaoa imam spremljenu na sigurnom, u slučaju veeeliikeee hitnoće i životne ugroženosti :)

- 00:22 - Komentari (1) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

<	studeni, 2004					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30

Riječanka&svijet

04.11.2004., četvrtak

Odgoda jeseni

Opis bloga

Linkovi

Hall of fame

Moji čitači