Edo Maačeha
|
A onaj Maajka, majku mu njegovu, ništa ga nisam razumio. Pitao sam se pa na kojem jeziku to on priča? Njegove pjesme koje volim i znam sam još i razumio, ostalo-mogao je glatko pjevati na Francuskom (kojeg učih još u osnovnjaku)-toliko sam ga otprilike skužio. Večer je počela explozivno. Doduše da je Tatjana Jurić bila samnom, još bi i explozivnije sve skupa krenulo, al jebi ga. Morao sam se zadovoljiti sa pola boce Jegera, (koja se negdje zavukla od zadnjeg cuganja u mojoj kuhinji sa jednim najboljim prijateljem), te drugim najboljim frendom. Kao žurba je, Edo počinje svirati u 9, a mi se našli u 8 i 20 i ajmo to srediti nabrzinu. Brže-bolje uprasismo se mi sasvim propisno. Putem kupismo još Pelinkovac, prokletog Jegera nije bilo nigdje na vidiku i s noge na nogu, doklatismo se do Doma Sportova. Tamo-ma valjda je u tom trenutku bilo više ekipe vani nego unutra. A ljudi-Mješano meso. Od roditelja s klincima pa nadalje. Već tamo primjetih lagani (da lagani) nedostatak nekih dobrih komada, a i ulaskom unutra stanje se nije bitnije popravilo. No tješila me je činjenica da kasnije imam dogovor sa jednom frendicom i njenih 5 prijateljica koje su sve solo. Bacismo pogled na stage, i tamo zamjetismo neke no name luzere koji pokušavaju dizati atmosferu. Odlazak prema šanku bio je puno bolja opcija. Dođemo-a ono reeeeeeeeeeeeeeeeed. I tada moj prijatelj, pun nekih svojih umotovorina kaže: Ko čeka u redu uvijek dođe zadnji, i lik se počne derati: Dva pelina, dva pelina hitno!!! Nemreš bilivit-ali dva pelina su se stvorila u roku keks. Teorija mu se oživotvorila i u praksi. Ajde da se vratimo na sam koncert. S pićima krenusmo u žižu dešavanja. I napokon-se maknuše oni neki… sa stagea i zamjeniše ih neka dva lika, koji s nešto pokušavali biti cool i duhoviti. Uspjelo im je ko meni stajati na rukama 10 sekundi ili voziti bicikl samo na prednjem kotaču. Tada se pojavio legenda u liku Olivera Mlakara. JEEEE. Lik je ZAKON. Oddrvio i on svoje i došao glavonja. Prva pjesma je bila ta neka na francuskom, a onda PRŽIIIIII SE SRCE MOJE, OD LJUBAVI TVOJEEEEE, DRUGI NAM SREČU KROJE, TUŽNI SMO OBOJE. Ovaj momak je super, ovaj momak dara ima-kaže neka ultra zgodna djevojka mom prijatelju na uho-pokazujuči prstom u mene naravno. Tada zaključismo da je vrijeme da se poberemo po još neku cugu, jer ja nisam neki lagan momak. Ne, ne. Nek se mala pržiii. Odbauljasmo u hodnik i tada se desila jedna scena koju nikada neću zaboraviti. Želio bih to izbrisati iz sječanja ali nejde. To ne da mi je upropastilo veče…, jedan dio mene tad je umro. Naime-dođoso do šanka i saznasmo da: NEMA VIŠE PELINKOVCA, šmrc-kulu-lele, a da jegera nikad nije niti bilo. A šta češ. Nema nam druge, pa krenusmo udarati po pivama. Onaj glavati francuz je izunutra i dalje neke šansone recitirao. I tada sam počeo sretati ekipu koju nisam vidio već godinama. Jedan je opako smršavio, druga još uvijek nije ostavila dečka-ali ima u planu, treči i četvrti su bili još pijaniji od nas, peta i šesti su bili neki udavi kojih se jedva rješismo a onda me neki krele trkne, i skužih da je to Drito Konjina i s njim Suzi_F. A bla, bla, bla. Trkelj, trkelj i sl. Onda se vratismo unutra i primaknusmo se još bliže stageu. Zato mi, još uvijek, i zuji u desnom uhu. Ma Edo mi nekako nije bio baš najbolji. Kao da mu se neda, kao da želi što prije sve to odraditi i otići doma. Nit je nekaj posebno dizao atmosferu, a i na bis se samo jednom vratio. Sve u svemu-zeka peka mi je bila izuzetno dobra, ali sam koncert ko koncert, ajd nek bude 3+ Onda je uslijedilo još jedan loš moment. Vidjeh poruku od frendice da su imali neku frku u firmi (što sam i znao) ali niti ja niti ona nismo znali da će ta frka potrajati sve do 9 navećer i da je ona psihofizički slomljena i da danas ostaje doma. Di čemo, šta čemo, bauljamo prema van, i vidim ja jednu djevojku sa rajfom koju sam već snimio par puta tokom većeri. Cura me gleda i tako mi se lijepo nasmješila da sam morao nekaj poduzeti. Bok, kako si? Kako ti se svidio koncert? Šubi-dubi, ja sam taj i taj, ona je ta i ta. Da kam ide? Čeka neku ekipu pa će onda do Sport Billyja. Rako dobro-vidimo se tamo. Mi u Bilija, kadli tamo neke laganonotne domaće bljuvotine sviraju i gužva nehumana. Loša glazba je loša glazba, ali je dobar komad, dobar komad, koji se doduše u tih nekih 15tak minuta kolko smo unutra izdržali nije pojavio. Suknusmo svoje pive, uzesmo još dvije putne (joj kak volim te putne), i lijevo desno nigdje doma moga krenusmo kući. Gadno me je bacalo, ali nekako uspjeh živ i zdrav stići kući, kaj se i nebi moglo reći za moj mobitel koji mi je uspio ispasti i shema-baterija na jednu stranu, poklopac na drugu, kartica na treču. Eto. Definitivno mi je drago kaj sam tamo otišao jer je provod bio na visini, a i već 100 godina nisam bio na nekm koncertu-a da nije klupska shema, ali me Glavonja razočarao, a kad otvori čavaparu-to ću mu i reći u facu. doduše-nismo mogli cijelim pute prestati "pjevati": Kolko nas ima, jebote kolko nas ima :)) |
