The devil inside

Imam mutavu politiku nebrisanja onog što napišem. Ne možemo se vratiti u prošlost, ne možemo promijeniti nešto što smo već učinili...u najboljem slučaju, možemo se pokušati iskupiti nečim novim...ali izbrisati, nikako.
I tako ja ne brišem svoje postove.
Neki pisani u afektu, neki dugo osmišljavani. Ali svaki od njih je dio mene. Nekadašnje ili sadašnje.

Pa neka i ostane ovaj današnji duševni proljev, da prostite.

*zaboravio reći*
*ništa još nije sigurno*
*vjerojatno će biti gotovo prije*
*ti uvijek bespotrebno i preuranjeno dramatiziraš*

Zaboravio, prešutio...kao da je bitno.

Pitate se tko je ONA? Ne? Ipak ću vam reći.

Iz Južne Koreje. Meni osobno ružnjikava, on tvrdi da izgleda kao glavni (valjda) lik iz Kletve. Horor. Japanski, mislim. Nikad nisam bila ljubitelj horora.
Najbolja prijateljica od svih sa tečaja. Istina, i nije neki izbor.
A meni je tako prepreočito da mu se nabacuje. On odlučno negira.
Iako, fascinantno kako sa stopostotnom sigurnošću tvrdi da mu se NE nabacuje, a s druge strane govori da ne kuži kad mu se neka koka nabacuje. Štogod.
Posramljeno priznajem, da, ljubomorna sam.
I da, pomalo mi ne da mira to što se druži s njom.
I da, beskrajno me strah ove razdvojenosti, i da, užasava me pomisao da bi me mogao zamijeniti.

I bam. Još jedan duševni proljev.
Nepopravljiva.